Svedočanstva: Patuljci Jozefa Mengelea

Piše: Anđelka Cvijić. Izvor: Novi magazin

Nekada davno na severu Transilvanije živeli su džinovi. Njihova plemena raširila su se po okolnim brdima, ali je naišao potop: pobegli su u krš neprohodnih planina, ali je smrti bio pošteđen samo jedan od njih. I njegova ćerka Roza Rozalina, s kojom se džin spustio u dolinu. Dugo su živeli usamljeni, a onda je jednoga dana Roza Rozalina na obali reke srela nepoznata sićušna stvorenja. Zgodni majušni momak zapao joj je za oko i Roza Rozalina se zaljubila. Otac džin je shvatio da ljubavi nema leka, a osim toga, za lepu udavaču nije bilo džinovskog đuvegije. Roza Rozalina udala se za tog sićušnog stvora – Bog je nju malo smanjio, a lepog zaručnika povećao. I tako su živeli srećni, dugo, u rumunskom selu Rozavlja, nazvanom po džinovskoj pramajci, blizu granice sa Ukrajinom, izrodivši mnoštvo potomaka… I davna vremena počeše da se mere vekovima.

Ovde bajka dobija novi tok i teško da je dalje bajka. Bar ne od 1866. godine, kad je u Rozavlji, u jevrejskoj porodici Laiba i Fride Ovic, posle sina i ćerke, dva po visini normalna i inače zdrava deteta, rođen još jedan sin. Takođe zdrav, ali – patuljak. Nazvali su ga Šimšon Ajzak Ovic, po starozavetnom junaku Samsonu. Posle njega došla su još dva sina u porodicu Ovic, jednaki prvim dvoma. Šimšon je jedini po rastu bio patuljak, ali je izrastao u Samsona; zdrav, snažan, obrazovan, bio je rabin u jevrejskim zajednicama, a kao muzikalan, svirao je na veseljima. Iz dva braka sa ženama normalne visine dobio je desetoro dece, od kojih sedmoro zdravih patuljastih devojčica i dečaka.

SUROVA BORBA ZA ŽIVOT: Nizak rast odredio je njihovu sudbinu, koja je pretočena u knjigu prevedenu na niz stranih jezika, a odnedavno i na srpski. Pod naslovom U srcu smo bili divovi. Sedam patuljaka iz Aušvica i podnaslovom Neobična priča o porodici liliputanaca koja je preživela Holokaust, bajka se završava i počinje surova borba za život koju su u knjigu pretočili izraelski novinari i publicisti Elat Negev i Jehuda Koren. Delo je nastalo nakon višegodišnjeg istraživanja i na osnovu dugih razgovora s Perlom, jednom od najstarijih članova porodice Ovic. Ovo dragoceno svedočanstvo, u prevodu Ksenije Vlatković sa engleskog jezika, objavila je izdavačka kuća Karpos iz Loznice.

Kako preživeti u svetu u kojem si patuljak? Majka Batija Ovic je, pišu autori, strahovala da će usamljeni patuljak biti dvaput bespomoćniji od džina: jedina snaga njene dece, verovala je, u njihovom je broju. Na samrtnoj postelji postavila je pravilo kojeg će morati da se pridržavaju do kraja života, i to pravilo će im na kraju spasti glave: „Uvek se držite zajedno, i u dobru i u zlu. Nikad se ne razdvajajte, čuvajte jedni druge, živite jedni za druge.“ Preklinjala ih je da razviju zajedničko umeće kako bi mogli skupa da se izdržavaju i da nikad ne zavise od milosti neznanaca – da odaberu jednu profesiju koja ih neće ostaviti izolovane ili izopštene već će učiniti da budu toplo prihvaćeni; profesiju koja će im omogućiti da prosperiraju. Pozornica se činila kao savršen izbor jer na njoj bi mogli pobrati aplauze, pažnju, uvažavanje.

ŠTA ĆE DOKTOR U GROBNICI: Poslušali su je i osnovali trupu pod nazivom Liliput. Vrlo brzo postali su popularni i iz sela Rozavlja, u kojem su živeli, krenuli su na turneje po centralnoj Evropi. Iako Jevreji, uspeli su da se sačuvaju sve do 18. maja 1944. godine, kad su svi deportovani u Aušvic. Pravo u ruke ozloglašenog dr Jozefa Mengelea, koji je nad logorašima vršio zločinačke pseudonaučne eksperimente. Odmah po dolasku u logor, dok su novodošli logoraši razvrstavani za rad ili gasne komore, liliputanci su izdvojeni. Bili su potpuno nesvesni svega što se oko njih događa, pa su čak bezazleno pitali čemu služe dve zgrade sa dva dimnjaka iz kojih su se izvijali plamenovi i gust dim. Tek kad im je, ogorčen njihovim neznanjem, jedan stari logoraš rekao istinu, spoznali su gde su stigli i shvatili reči oficira koji ih je izdvojio: „Stanite u stranu i ne pomerajte se dok hauptšturmfirer doktor Mengele ne stigne!“ Svesni tragičnog položaja svih logoraša, pa i svog, liliputanci su sada na sve gledali drugačije: „Najednom je svaki plamen, koji je leteo i rastakao se u visini zaličio na ljudsko lice. Premrli smo, a onda smo počeli da razmišljamo o neznanom čoveku koga smo čekali – ako je ovo grobnica, šta će onda doktor u njoj?“

Nisu znali, naravno, da je tog doktora, koji se 1937. učlanio u Nacističku stranku, a godinu dana kasnije u SS, posebno fascinirala genetika dominantnih abnormalnosti. I da je voleo „da odvaja sve one koji nisu bili po božanskoj slici.“ A sedam patuljaka, zajedno sa braćom i sestrama normalne visine, bili su dovoljan razlog da ga te kasne noći probude. Kad su mu dojavili da se u logoru pojavila velika porodica sa odlikama dvorfizma, nije čekao ni sekundu, pišu autori knjige U srcu smo bili divovi. Sedam patuljaka iz Aušvica. „Požurio je da vidi novu akviziciju…“

Očaran njima, rekao je radosno: „Sad imam posla za najmanje dvadeset godina.“ Iz svedočenja Perle Ovic vidi se da je amanet da se nikad ne razdvajaju, koji im je majka ostavila, bio od presudne važnosti da prežive. Jer, da su u Aušvic došli raštrkani, a ne u kompletnoj grupi, Mengele bi vrlo brzo izgubio interesovanje za njih i eliminisao bi ih, jednog po jednog, posle eksperimenata na njima. Ovako su mu kao čitava porodica predstavljali izazov, prvo genetski, a potom u njihovom broju i anomaliji, beleže Jehuda Koren i Elat Negev u svojoj knjizi. Zahvaljujući Mengeleovoj monstruoznoj zamisli, porodica Ovic patuljaka imala je poseban tretman u logoru Aušvic. Mengele je o njima brinuo kao o svojim laboratorijskim zamorčićima. Imali su normalnu odeću po njihovoj meri, nisu bili ošišani niti telesno kažnjavani kao drugi logoraši – doduše, dobili su tetovažu, svako svoj broj. Perla je bila broj A-5087.

Živeli su u posebnom kvartu logora, u zadovoljavajućim higijenskim uslovima. Imali su i bolju hranu, a Mengele je izričito naredio da se ne smeju mešati sa drugim zatvorenicima jer moraju da ostanu zdravi za njegove eksperimente. Oficiri i vojnici shvatali su da su liliputanci „Mengeleovi ljubimci i da ih niko ne sme pipnuti.“ Sem njega. A onda su počeli eksperimenti, jezivi, bolni, monstruozni.

HENDIKEP KOJI JE SAČUVAO ŽIVOT: Sa Mengeleom kao glavim doktorom logora radili su i drugi doktori, izvršavajući njegove naredbe. Jer, Jozef Mengele je bio samo jedan od više desetina doktora koji su u Aušvicu na ljudima izvodili zakonom zabranjene eksperimente. Bol koji su trpeli bio je stravičan. Ovicovima je, iz Perline priče i iz niza dostupnih dokumenata, svakodnevno vađena ogromna količina krvi. Na red su došli koštana srž i zubi, kao i kosa, da bi se pronašli koreni nasledne bolesti. U uši im je sipana vrela ili hladna voda, u oči kapi od kojih su bili slepi dobar deo dana. Uzorci ispitivanja slani su u SS Institut za higijenu u desetom bloku Aušvica. Sačuvani laboratorijski rezultati, u kutijama obeleženim naslovom „Zaštićeni patuljasti mađarski Jevreji iz logora“ i nađeni po oslobođenju Aušvica, pokazali su da Mengele zapravo nije imao nikakvu ideju šta traži. Jednostavno je eksperimentisao i zbog toga im je uzimao tolike količine krvi. On nije, kako pišu autori knjige U srcu smo bili divovi. Sedam patuljaka iz Aušvica, pokušavao da otkrije samo biološke i patološke uzroke patuljastog i džinovskog rasta već i da dokaže kako je „tokom dugačke istorije jevrejska rasa doživela degeneraciju i postala narod patuljaka i bogalja“.

Posle Mengeleovog premeštaja u koncentracioni logor Gros-Rozen i bekstva iz njega pred saveznicima, liliputanska porodica Ovic nije bila ubijena; dočekala je oslobođenje 27. januara 1945. godine. Vojnici Crvene armije odveli su ih u izbeglički kamp u SSSR, gde su jedno vreme živeli, a potom su preko Rumunije i rodnog sela, i dalje, preko Belgije, u maju 1949. krenuli za Izrael, gde će se konačno skućiti u Haifi. Nastavili su da žive zajedno, kao u rodnom selu Rozavlja, i neumitno postepeno prelazili u neki drugi, svakako bolji svet od ovog u kojem su bili žrtvovani ludačkoj opsesiji jednog doktora krvnika. Perla je ostala poslednja da svedoči o svemu kroz šta je prošla njena patuljasta porodica Ovic.

„U Aušvicu sam se zaklela bogu da ću pričati moju priču do poslednjeg daha, ako mi dopusti da ostanem živa, tako da niko nikad ne može da kaže kako se sve to nije dogodilo“, rekla je jednom prilikom. Zvali su je na predavanja i na susrete sa odraslima i mladima, i govorila je iz srca, iskreno; pokazivala tetovirani broj na ruci. Čak i sliku Mengelea, koju je držala u tašni. Kad bi je deca upitala je li on napravio Perlu patuljastom, odgovarala bi: „Nije. Iako je Mengele bio vrlo moćan doktor, čak ni on nije mogao da pretvara ljude u džinove ili patuljke.“ A ponekad bi dodala: „Da sam bila zdrava mlada Jevrejka, visoka metar i sedamdeset, sigurno bi me ubili u gasnoj komori sa stotinama hiljada drugih Jevreja iz moje zemlje. Ako sam se ikada pitala zašto sam se rodila kao patuljak, odgovor bi bio da je moj hendikep, moj deformitet, bio jedini način da me bog sačuva u životu.“

Perlinom smrću 2001. godine završava se istinita priča o sedam patuljaka. Patuljaka koji, kako na završetku knjige pišu Elat Negev i Jehuda Koren, nisu bili podanici neke fine Snežane već bezosećajne zveri. Jozefa Mengelea.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.