Stub Evropske unije je civilno društvo

Intervju: Volfgang Šmale. Razgovarala: Anđelka Cvijić. Izvor: Novi magazin.

Profesoru savremene istorije na Univerzitetu u Beču i članu Evropske akademije nauka i umetnosti Volfgangu Šmaleu na srpskom su, u izdanju IK Clio, objavljene knjige Istorija evropske ideje (2003), Istorija muškosti u Evropi 1450-2000 (2011) i, nedavno, u prevodu Maje Marić s nemačkog, Šta će biti sa Evropskom unijom? Istorija i budućnost. U razgovoru za Novi magazin optimističan je: Evropska unija će uhvatiti dah, a stub njene budućnosti je civilno društvo koje je u njenom osnivanju odigralo ključnu ulogu i koje treba da je od političara ponovo preuzme u svoje ruke. 

Šta je glavni pokretač krize u kojoj se nalazi EU?

Na ovo pitanje nije, naravno, lako odgovoriti, ali u krizu smo dopali iz više razloga. Kad na to gledam kao istoričar, prvo što vidim jesu rane pedesete, kad su ostvareni početni koraci u osnivanju EU, kad je u taj projekat ušlo šest zemalja. Sve su one bile vrlo različite, imale su programe svog razvoja posle rata i svejedno su se ujedinile i napravile prvu Evropsku zajednicu. Tek onda su počele da rešavaju probleme: nisu ih rešavale pre udruživanja, ali kad su se udružile započele su njihovo rešavanje. Danas je upravo obrnuto. Ako gledate na Srbiju, na Zapadni Balkan, šta EU kaže: “Prvo rešite svoje probleme i onda možete da uđete u EU”. To je preokret sa jednog modela strategije na potpuno suprotnu strategiju, a o toj fundamentalnoj promeni u EU ne postoji nikakva rasprava. Reč je o jednoj vrsti ignorancije u odnosu na potrebu razgovora o razvoju EU. Drugi problem tiče se dve ili tri različite vizije razvoja. Jedna je da se na krizu EU mora gledati u globalnom kontekstu i u njemu na nju kao na jednog od aktera. Druga vizija je da je EU nešto poput usamljenog ostrva s tvrđavom na njemu. A takva vizija ne može da opstane. Kad pogledate različite krize s kojima se svet suočava, od ekonomske krize, klimatskih promena, organizovanog kriminala… sve su to globalni problemi koji ne mogu da budu rešeni samo u Evropi i samo za Evropu. Dakle, mislim da na EU i na njenu poziciju treba da se gleda u globalnom kontekstu, ali o tome ne postoji rasprava. Mi jesmo deo globalne civilizacije i mislim da cilj – biti aktivan deo globalne civilizacije – mora da bude mnogo važniji za EU. Nedavno je, 27. novembra, Ursula fon der Lajen izabrana za predsednicu Evropske komisije. Tada je ukazano na mnogo problema, ali nije bilo ni reči o krizi EU, što je simptomatično za nedostatak debate. 

Na čemu treba da insistira unutrašnja reforma EU?

Na onom na čemu u knjizi insistiram, na demokratizaciji. Sećam se, bio sam dečak, imao sam trinaest godina kad sam slušao govor nemačkog kancelara Vilija Branta, koji je tada rekao da je potrebno više demokratije. To je bila vrlo jednostavna rečenica, ali ona i danas važi za EU. Mora biti više demokratije. To znači i više političkih prava za evropske građane. Evo, moj primer. Rođen sam u Nemačkoj, ali živim i radim u Austriji. Moja glasačka prava su ograničena na nivou distrikta Beča, gde živim, ne i na gradskom nivou. U Nemačkoj ne mogu da glasam za Bundestag, dakle, gubim deo svog političkog prava… Dakle, jesam građanin EU, a imam glasačko pravo na nivou distrikta. Mislim da tu mora nešto da se promeni, učešće građana u EU mora da bude ojačano, oni moraju da budu pitani za mišljenje u vezi sa fundamentalnim temama u EU. 

I to je deo procesa transformacije EU u projekat svojih građana i građanki?

I na ovo pitanje gledam kao istoričar. Prva ideja o političkoj i ekonomskoj izgradnji Evrope stigla je odozdo, od građana, a ne od vlada evropskih zemalja. Tek mnogo kasnije, posle Drugog svetskog rata, vlade su preuzele tu ideju, a civilno društvo i asocijacije ostale su angažovane u tome. Mislim da treba da se okrenemo i pogledamo unazad. Bilo je tu političara koji su se uključili, Šarl de Gol među njima, ali civilno je društvo bilo ono koje je odigralo glavnu ulogu kada je u pitanju zvanična doktrina. I to je to: EU će ili biti građansko društvo ili je neće biti. To je moj stav. I mislim da bi se moralo biti mnogo osetljiviji po pitanju stvaranja evropske javnosti, koja danas ne postoji. Javnost je najbolji instrument civilnog društva i ona mora da ima svoju ulogu u EU.

Da li je Francusko-Holandsko odbacivanje Nacrta Evropskog ustava 2005. uticalo na uspon neodesnice?

Ovo je stvarno krucijalno pitanje. Kao prvo, ekstremna desnica nikad nije nestala u Evropi. Posle Drugog svetskog rata imali smo neofašizam u Italiji, imali smo franko-fašistički sistem u Španiji, u Portugalu Salazarov sistem do 1970-ih, u Nemačkoj imamo nekadašnje naciste i neonaciste u NPD, itd., itd. U svim evropskim zemljama imamo te desničarske i ekstremno desničarske partije. Dakle, desnica nikad nije nestala. Možda Francusko-Holandsko odbacivanje Nacrta Evropskog ustava 2005. pripada, takođe, mada ne ekskluzivno, tom kontekstu. Ono je samo poguralo pokrete desnice. Reč je o vrlo dugom periodu razvoja, ali ono što je danas zaista teško jeste ta otvorenost kojom ljudi drže govore mržnje i nasilja, i to javno, i niko im to ne zabranjuje. I u tome je razlika u odnosu na ranije, 1970-ih oni nisu mogli javno da se obraćaju javnosti. To su radili u skrivenim krugovima koji su postojali, ali nisu se iskazivali javno. I to je zaista veliki problem s kojim EU mora da se suoči. 

Ali kako?

Jedan aspekt je opet civilno društvo, ljudi već izlaze na ulice da demonstriraju protiv ekstremnih desničara, i to jeste veoma važno. O tome se mora pričati javno. Nije dovoljno reći “Ti grešiš, molim te, izađi iz sobe i zatvori vrata”. O takvim stvarima moramo otvoreno da diskutujemo, da ih otvoreno napadamo i da im se otvoreno suprotstavljamo kako bismo ubedili narod da ne glasa za te ljude. Postoji gomila legalnih mera protiv govora mržnje. Ali civilno društvo, građani i građanke, u tome imaju vrlo važnu ulogu. 

Da li je kriza EU i u protivurečnosti između Unije i nacije?

Posle Drugog svetskog rata nacionalne države, iako još jače, u slobodnoj Evropi postale su stub mira, slobode, blagostanja i sigurnosti, sarađivale su u svetu na izgradnji modela novog društva. Situacija je danas takva da političke partije, uglavnom sa desnice, državu smatraju vlasništvom jedne partije. Jedna politička partija vraća državu onome što smo imali u međuratnom periodu, što je zaista opasno, i pitanje je možemo li to razrešiti. EU Ustav može biti dobar instrument za to jer Član 2 definiše vrednosti kojih države članice treba da se pridržavaju, a ako one te vrednosti vređaju, mogu na kraju biti isključene iz EU. To mora da se shvati ozbiljno, i države članice moraju da se ponašaju u skladu s tim. Mislim da je to jedini način da se, na primer, Mađarska pod Orbanom ili Poljska pod Kačinjskim vrate onome o čemu Član 2 Ustava EU govori. 

Smatrate da nacionalizam ne treba da zazire od EU-identiteta?

Evropski identitet nije u suprotnosti s patriotizmom ili sa pozitivnim nacionalnim osećanjem. Ne znam kako se u Srbiji shvata reč nacionalizam, ali engleski nacionalizam je neutralan jer kaže da je nacionalizam sve što možete da uradite za naciju. Ali to nije fundamentalni ekstremizam. To je patriotizam, i to nije loša stvar, i kompatibilan je sa evropskim identitetom jer se posle Drugog svetskog rata težilo ka tome da se bude deo evropske i svetske zajednice, a ne ka autonomnoj i autarhičnoj državi. Ali danas se političari jedne partije vraćaju nacionalnoj državi kao autonomnoj i autarhičnoj, koja nacionalizam usmerava u negativnom pravcu, u prvi plan izbacuje nacionalni identitet, i tu dolazi do konflikta u odnosu na EU. 

Kako rešiti pitanje izbeglica?

Mislim da nema jednostavnog rešenja. Od 2015. preduzeto je mnogo mera, čuveni sporazum sa Turskom koji se tiče sirijskih izbeglica, potom ugovor sa Egiptom, Libijom i zemljama Magreba, razmeštaj izbeglica koji dolaze preko Sredozemnog mora. To manje-više funkcioniše. Ali mislim da je osnovno raditi na promeni mentaliteta. Mi se moramo suočiti sa istinom da je manji deo Evropljana jednostavno rasistički. Što je, naravno, problem u dočeku izbeglica koji traže azil. Mora da se radi na mentalitetu jer se Evropa razvija i ima dobrobit od onih koji stižu sa strane. Ljudi moraju da shvate da benefiti dolaze od kulturne razmene, a ne od rasizma. To je meni jako važno, pri čemu ne kažem da je Evropa rasistička već da postoji jaka manjina u EU koja jeste rasistička. A koja je danas vrlo glasna. I zato treba da radimo na promeni mentaliteta, kako bismo ugušili fenomen rasizma. 

Koliko je Bregzit Velike Britanije težak udarac za EU?

Verovatno nije u pravom smislu reči. Postoji mnogo jedinstva u suočavanju sa Bregzitom među 27 zemalja koje su ostale. To je bio najvidljiviji utisak, a tek će se videti da li će ekonomski efekat biti težak za EU. Ne verujem jer obe su strane zainteresovane da imaju dobre susedske odnose. Ako do Bregzita dođe, što još ne znamo. Ali mislim da jedna od konsekvenci može biti više psihološka, na nivou mentaliteta. Pre dvadeset ili petnaest godina niko nije mogao da zamisli da može postojati opcija da neko napusti EU. Zato je to više psihološko pitanje jer, evo, pogledajte Kataloniju, separatiste u Velikoj Britaniji… da li je to početna tačka iz koje će krenuti separatistički pokreti u Evropi? To je nešto što ne možemo znati, ali moramo da obratimo pažnju na to i da pokušamo da se suočimo sa separatizmom u Evropi i u EU. 

Zašto se Tramp toliko usprotivio EU?

Predsednik Tramp nema obrazovanja u političkoj diplomatiji i nema političko iskustvo, ali on jeste novi tip političara. On pretenduje da na politiku gleda kao biznismen, ali mnogi ljudi kažu “Da, on jeste biznismen, ali je loš biznismen”. Ali Tramp je tipičan za novi soj političara. Pogledajte češkog premijera Babiša, i on je rekao: “Ja ću da zemlju vodim kao što vodim preduzeće”. Pa Bolsonara u Brazilu, i on se ponaša kao biznismen, prodaje dobra koja ima zemlja da bi dobio novac. U tom smislu Trampa moramo shvatiti ozbiljno. Zašto se Tramp protivi EU? Mislim da je razlog ekonomska snaga EU, pa otud i priča da je Evropa nefer, itd… To su mitovi koji nemaju nikakve veze sa stvarnošću. Ali sve je više političara koji deluju u fiktivnom prostoru, a ne u realnosti. To je, dakle, novi tip političara s kojim se moramo suočiti i s njima izaći na kraj. 

Kako gledate na nedavno odbijanje EU da započne pristupne pregovore o članstvu sa Severnom Makedonijom i Albanijom?

Kao prvo, mislim da najveći broj zemalja EU želi da se otvore pregovori sa Severnom Makedonijom i sa Albanijom, ali je francuski predsednik Makron bio taj koji je na poslednjem sastanku Evropskog saveta bio protiv. Nadam se da će promeniti mišljenje, mada nisam ubeđen da Makron suštinski poznaje Zapadni Balkan i, generalno, Istočnu Evropu. On je uvredio Poljsku svojom kritikom, suviše oštrom kritikom NATO, nije poštovao situaciju sa Baltičkim zemljama i Poljske u odnosu na Rusiju, na primer. Dakle, on nema obrazovanja koje se tiče Istočne Evrope i Zapadnog Balkana. I to jeste problem, ali mislim da u ovom slučaju nije krivica do EU. Volja da se te zemlje pripreme za ulazak u EU jeste očigledna, i to u roku od narednih nekoliko godina. 

Dobro, ali kako je Makronov glas postao tako jak u EU?

To jeste problem sa Francuskom. To će morati da bude rešeno. On sad ide širom sveta i kuka kako je NATO umro, kako neke zemlje Zapadnog Balkana ne mogu da uđu u EU, itd., itd. To je zaista problem, on jeste pomalo nalik Trampu. Ili je na putu da postane evropski Tramp. 

Gde vidite Srbiju u tom procesu? Ima li EU rešenje za problem sa Kosovom?

Što se tiče odnosa Srbije i Kosova, EU ima jednu rečenicu koja se tiče dobrosusedskih odnosa koja kaže: “To je vaš problem i vi to treba da rešite”. E, sad se vraćam na ono što sam rekao na samom početku. Kad je prvih šest zemalja ušlo u evropske institucije, nije rečeno: “Prvo rešite svoje probleme, pa uđite” već je rečeno: “Uđite, i onda ćemo da pokušamo da rešimo sve vaše probleme”. Dakle, ovo danas je obrnuto i nisam siguran da ta strategija može da uspe. Alternativa bi bila da se kaže OK, kad budete dostigli određeni ekonomski nivo, najvažnije zakone EU, onda pokušajte da uđete, ali morate da budete svesni da će sledeći koraci biti ovi, i ovi… Ne vidim da dva entiteta sama zaista mogu da reše problem već im je potrebno mnogo više pomoći iz EU, a ta pomoć mora da bude da što pre uđu u EU.

Članak je prenet sa portala Novi magazin.