Stefan Surlić: Konačno rešenje u 2023. je naučna fantastika

Razgovarala: Jelka Jovanović. Izvor: Novi magazin

Ove godine desila se radikalizacija u porukama koju su slali i Beograd i Priština, udaljili smo se od bilo kakve ideje o pomirenju između dva društva i dva naroda. I ove godine smo svedočili još jednom diktatu finalizacije sporazuma, a zapravo smo predaleko od sveobuhvatne normalizacije odnosa, što jeste bio prvobitni cilj dijaloga.

Ovako Stefan Surlić, docent na Fakultetu političkih nauka, analitičar međunarodnih odnosa i izvršni direktor organizacije RESECO, sumira godinu koja se bliži kraju. Godinu koja je posle gotovo dvogodišnjeg zastoja u briselskim pregovorima Beograda i Prištine dovela za isti sto glavne pregovarače, istovremeno udaljujući dva društva i dva naroda toliko da je ponekad pitanje minuta kada će varljivi mir pući.

„Na terenu vidimo da su dve strane udaljenije nego u vreme kad su počele proces dijaloga, a međunarodni akteri i ovu godinu provode kao medijatori koji najavljuju neko veliko finale“, kaže Surlić za Novi magazin.

Kad kažete „udaljili smo se od normalizacije odnosa“, logično se nameće pitanje jesu li ljudi, kako oni koji učestvuju u pregovorima, još više javnost, svesni šta normalizacija zaista podrazumeva i zaista jeste? Posebno javnost, kojoj se šalju dijametralno suprotne poruke.

Većina ljudi je, tako da kažem, otuđena od normalizacije, ne vide benefit. Čitav dijalog je predstavljen kao uslov za napredak ka Evropskoj uniji, a pošto taj napredak očigledno ne postoji, i sam dijalog čini se izlišnim.

Međutim, normalizacija odnosa je bitna za one koji osećaju to na svojoj koži, u životu. Srbi i Albanci, oni koji imaju problema sa imovinom, priznavanjem diploma, slobodom kretanja, trgovinom… Kako su oni manjina u odnosu na mnogo veću populaciju, imamo raskorak u perspektivama između većinske populacije, koja dijalog vidi samo kao politički koncept, i manjinske, kojoj je ishod pitanje normalnosti života, egzistencije.

Nažalost, još se suočavamo s pitanjima kao što su lična dokumenta, registarske tablice i iako je to nekome odličan instrument za politizaciju, ljudima koji žive na Kosovu to je pitanje kretanja.

Glavna pretpostavka normalizacije odnosa i jeste sloboda kretanja ljudi i robe.

Svakako. Meni deluje da imamo šizofrenu situaciju u kojoj se sve više govori o integraciji regiona, primeni četiri osnovne slobode EU i na Zapadnom Balkanu kroz, recimo, inicijativu Open Balkan, a s druge strane je pretnja ljudima da mogu biti novčano kažnjeni, uhapšeni, da im mogu biti konfiskovana vozila ako imaju tablice koje ne odgovaraju datom sistemu.

Ono što se dešavalo proteklih meseci na Kosovu veliki je pritisak na Srbe na Kosovu tobože u borbi protiv zlog Beograda, ali realno na terenu to ne pogađa Beograd i ljude koji žive u centralnoj Srbiji već samo Srbe koji žive na Kosovu.

Kako da razumemo tu nekostruktivnu dvosmislenost, da se poigramo tom sintagmom, da ljudi koji osećaju na svojoj koži nesmotrene poteze i Beograda i Prištine i dalje širom otvorenih očiju prate Beograd?

Gledaju tako iz više razloga; prvo, većini ljudi i dalje egzistenciju obezbeđuje Beograd. Drugo, imaju kontakt sa državnim institucijama koje kontroliše Beograd, mislim na zdravstvo i prosvetu. Ne zaboravite, treće kažem, ali daleko od toga da je manje važno, žive izolovano u odnosu na albansku populaciju jer sem severne Mitrovice nema urbane sredine u kojoj Srbi imaju interakciju sa Albancima, tako da ta slika života stvara osećaj da žive u dva sveta. Jedan koji osećaju, a to je država Srbija, ali i drugi koji ih okružuje, a to je Kosovo.

Problem s tablicama i povlačenjem Srba iz institucija otkrio je jednu veliku istinu – da je integracija u kosovske institucije bila nevoljna, uopšte nije bila dubinska, pa lako mogu da izađu iz tih institucija nadajući se da će opet stvoriti stare institucije u sistemu Srbije.

To otkriva još jednu veliku istinu, a to je da su nasilno ušli u te institucije i zbog toga ih nikada nisu ni prihvatili kao svoje.

U ponedeljak je gradonačelnik opštine Štrpce Dalibor Jevtić najavio da bi i Srbi južno od Ibra mogli da napuste kosovske institucije, obrazloženje je slično, zbog terora Prištine i Aljbina Kurtija. Šta bi jedan takav potez doneo na terenu?

Mislim da bi to za srpsku zajednicu bilo pogubno iako bi u političkom smislu Srbi i srpski predstavnici demonstrirali jedinstvo. Naime, reč je o vrlo nerazvijenim opština, više kolekciji sela potpuno okruženih gradovima naseljenim većinski kosovskim Albancima, pa bi izlazak iz institucija doveo do vanrednih izbora na kojima bi ta većina osvojila vlast. Nisam protiv etničkog mešanja i ključa, ali tako izabrani organi, pod pretpostavkom bojkota Srba, ne bi bili legitimni, s jedne strane, a sa druge bi ostavili Srbe bez institucija i obesmislili njihovu egzistenciju.

Lokalne samouprave južno od Ibra funkcionišu u kosovskom sistemu i obezbeđuju kakav-takav normalan život.

Nedelja za nama bila je burna posle odluke Kurtija da oponenta Srpske liste Nenada Rašića postavi za ministra za zajednice i povratak. Kako vi vidite tu odluku, i to iz oba ugla?

Ne vidim je kao razuman i dobar potez. Beograd ne bi trebalo da bilo koga etiketira i demonizuje kroz medije, pogotovo ne ljude koji su ranije bili deo njihovog sistema, konkretno na Srpskoj listi. Problematično je ako se ljudima koji su već izloženi višestrukoj diskriminaciji na Kosovu lepe etikete izdajnika i veoma je važno da se retorika izmeni i ublaži.

Za Prištinu ne razumem momenat za to, Srbi su iskazali protest, neku vrstu građanske neposlušnosti i jedini racionalan politički odgovor je razgovor s političkim predstavnicima Srba, različitim organizacijama političkim i nevladinim, da se kroz razgovor dođe do nekakvog rešenja, a ne da se ignorišu prilike na Kosovu i protesti srpske zajednice. I pri tome se pretvara da sistem funkcioniše jer su, eto, neki ljudi zamenjeni drugim ljudima i epizoda je završena.

Bez postizanja dogovora u Briselu i sa Srbima na Kosovu sistem ne može da funkcioniše, personalna rešenja su samo politička poruka i ništa više.

Zakazani su izbori za 18. decembar za gradonačelnike četiri opštine, a 25. za odbornike u Leposaviću i Zvečanu. Među kandidatima za gradonačelnike nema Srba, samo Albanaca i Bošnjaka. Šta će se desiti ako izbori budu održani, a legitimitet je unapred sporan?

To lako može da bude uvod u novu krizu i eskalaciju sukoba. Ovo je već ne znam koja kriza i bez obzira na to što deluje kao deo šire političke igre, ima direktne posledice po ljude. Zbog toga se mnogi, posebno iz mlađih generacija, sele jer to nisu normalni uslovi za život, planiranje života i perspektive.

Izbori su politički manevar bez budućnosti jer ukoliko dođe do nekog dogovora, opet će biti vanrednih izbora; prosto ne može neko bez političkog legitimiteta da ima pun mandat i da u većinski srpskim opštinama vladaju predstavnici Albanaca i Bošnjaka. Ukoliko ne dođe do dogovora u Briselu, situacija će biti još gora, Srbi će napraviti paralelne institucije, očekivaće veću povezanost sa Srbijom, što će Priština pokušati da spreči i imamo scenario novih sukoba.

Ovo je samo nastavak nadmudrivanja Beograda i Prištine u cilju postizanja što povoljnijeg sporazuma u Briselu, ojačavanje početnih pozicija.

Razgovaramo u utorak uoči početka samita EU–Zapadni Balkan u Tirani. Preskočićemo predsednikove javne nedoumice jer je uprkos njima na samitu na kojem će biti usvojena deklaracija kojom se Beograd i Priština pozivaju na konačan dogovor na proleće, najkasnije do kraja 2023, što je potvrdio i Miroslav Lajčak. Kako to korespondira s realnošću?

Nikako, izuzev ako ne budemo prisutni nezapamćenom međunarodnom pritisku i uslovljavanju sankcijama i Beogradu i Prištini. Ali čak i da bude taj scenario, u šta malo verujem jer nema magične moći koja će potpisima na papiru dovesti do pomirenja na terenu.

Bio bi to i politički institucionalni potres u kojem društva ne bi mogla da se snađu i primene dogovoreno, ali govorimo o naučnoj fantastici u ovom trenutku. Problem su, ponavljam, tablice, lične karte, diplome, licence, sloboda kretanja, a navodno bi se za tri meseca rešila statusna pitanja i postigao dogovor kojim bi ljudi trebalo da prihvate sve ono što se na početku zvalo sveobuhvatna normalizacija odnosa.

Razumem, ali bar imam uverljiv naslov. Imali ste buran vikend, međunarodni skup u organizaciji vaše RESECO organizacije „Posledice rata u Ukrajini na bezbednosnu arhitekturu u Jugoistočnoj Evropi“, neuralgične tačke su pre svega Kosova i BiH. Da li je rat u Ukrajini, ruska agresija, za Brisel i Vašington alibi za jači pritisak na Beograd i Prištinu?

Svakako jeste zato što se menja geopolitička struktura i kao što možete primetiti u retorici, predstavnici Brisela i Vašingtona više ne govore o partnerima na Zapadnom Balkanu već o saveznicima. U toj terminologiji možemo razumeti vrednosni okvir, pitanje bezbednosti i nestabilnosti provejavaće regionom u narednom periodu mnogo više nego bilo koja druga vrednost kao što su demokratija, vladavina prava i sloboda izbora. Dodatno Beograd i Priština, ali i drugi regionalni centri, pojačavaju veće međunarodno prisustvo kroz autodestrukciju koju regionalni lideri promovišu identifikacijom sa Ukrajinom i Ukrajincima, govoreći da su isto doživeli devedesetih i da su svi ugroženi. Ta retorika, koliko god jeftina politička instrumentalizacija, budi pažnju i plaši međunarodne aktere koji nemaju izbora nego da sa regionom rade u okviru kriznog menadžmenta, a ne partnerskog odnosa.

Ako se vratimo na deklaraciju u Tirani koja navodno pospešuje pristupanje zemalja Zapadnog Balkana EU, stiče se utisak da to nije realno, posebno ako imamo u vidu ponašanje zemalja kandidata, među kojima je Srbija najveća i jedina na drugačijem fonu od proukrajinskog.

Nema naznaka da će zemlje Evropske unije dođi do konsenzusa u vezi sa procesom pristupanja, nema ni strukturnih reformi unutar EU. Lako se deli kandidatski status sada za BiH ili vizna liberalizacija za Kosovo, ali to ne obavezuje EU mnogo, a i nema opipljivih reformi unutar zemalja kandidata da bi bilo koji lider Unije rekao „imamo osnova da u određenom roku zemlje Zapadnog Balkana vidimo u EU“. Nema šargarepe, nema ni štapa, što nas brine jer Zapadni Balkan ostaje prostor za povremeno rešavanje kriza, neka vrsta tampon-zone bez perspektive ravnopravnog partnerstva u budućnosti u Evropskoj uniji.

Autorka je novinarka Danasa

Šargarepice

Rat u Ukrajini osvetlio je jedan od najvećih problema današnje Evrope, energetsku zavisnost od Rusije. Da li je obećanje EU o pomoći regionu za prevazilaženje krize šargarepica, kao i niže tarife za roming. I mogu li prelomiti raspoloženje ljudi na Balkanu da se većinski okrene EU?

Jesu male šargarepe, ali sve je to u domenu nečega što ne košta mnogo Evropsku uniju. Izgradnja interkonektora i energetska diversifikacija su, pre svega, u njihovom interesu i obezbeđuju Grčku i Bugarsku. U interesu im je da usput reše dvorište kao što je Zapadni Balkan, ali nema ozbiljnije reakcije u smislu da je Zapadni Balkan prirodni deo Evrope, više je to onemogućavanje trećeg uticaja, ruskog ili kineskog, turskog, koji neće biti tolerisani.

Jesu to šargarepice, ali ne onakve kakve očekuju ljudi na Zapadnom Balkanu.

 

Sankcije bez stvarnog uticaja

Ukoliko bi Srbija napokon uvela određene sankcije Rusiji da li bi to nešto suštinski promenilo?

Iskreno, nakon kampanje koja je širom Evrope Srbiju predstavila kao proksi Rusije, jedinu evropsku zemlju koja nije uvela sankcije, pozitivni efekti sankcija bili bi vrlo mali. Mislim na reakciju Brisela jer čak i da Srbija to uradi, rekli bi, „dobro, očekivano je nakon svih pritisaka…“. Rusije što se tiče, neuvođenje sankcija nije dovelo do suštinski veće vezanosti Beograda i Moskve jer Srbija je neformalno uvela sankcije iako to neće da kaže svojim građanima.

Efekat formalnih sankcija bio bi uočljiv samo na unutrašnjem političkom planu jer bi se Srbija opredelila konačno za EU i povezivanje sa zemljama Evropske unije.

Zar to nije dobit vredna rizika?

Jeste, ali ukoliko to povežemo sa uslovljavanjem kosovskog rešenja, bojim se da bi uvođenje sankcija moglo dodatno da polarizuje i destabilizuje društvo. Većinski vlast i opozicija su za status kvo na Kosovu, a nema jačih akcija za sankcije Rusiji.

Kao politikolog imam tu vrstu bojazni iako sam lično za konačno određivanje Srbije u smeru EU.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.