Stefan Arsenijević: Svi Karanovićevi filmovi su klasici naše kinematografije

Razgovarao: Nikola Marković. Izvor: Novi magazin

Objavljivanje knjige Malo iznad tla – Srđan Karanović o svojim filmovima jedan je od najznačajnijih dosadašnjih izdavačkih poduhvata Filmskog centra Srbije, ali i prvorazredni događaj za domaću kulturnu scenu. Knjigu čini jedanaest razgovora u kojima Karanović otvoreno i iskreno razgovara sa kolegom, rediteljem Stefanom Arsenijevićem o svojim dugometražnim igranim filmovima i seriji Grlom u jagode. Razgovori hronološki prate Karanovićevu filmografiju, predstavljajući dragocen uvid iz prve ruke o nastanku ovih filmova, kreativnom procesu, umetnosti režije, dilemama, preprekama i odlukama koje je kao reditelj donosio.

Ovo je ujedno i svojevrsna istorija jugoslovenske i srpske kinematografije ispričana iz prve ruke, od najkredibilnijeg mogućeg svedoka produkcionih uslova u kojima su stvarani domaći filmovi. Karanović je nesebično u knjizi govorio ne samo o sebi, već i o svim stvaraocima koji su učestvovali u stvaranju njegovih dela, od snimatelja do montažera, scenografa, kostimografa, i nosilaca drugih manje zvučnih titula. O svemu tome za Novi magazin govori Stefan Arsenijević.

Vaš razgovor sa Karanovićem počinje kratkom dijaloškom formom i replikama o tome hoćete li nositi masku tokom kućnog razgovora za vreme korone. Na neki način, kao da postavljate scenu i objašnjavate kontekst. Stavljate do znanja čitaocima da je pred njima razgovor u nebrušenoj formi?

To zaista jesu bile prve rečenice koje smo razmenili kad sam uključio diktafon, tako je započela serija naših razgovora. I kad sam čitao transkript shvatio sam da je dobro da to ostane. Jeste, ideja je bila da sugerišem da je pred čitaocima jedan direktan, otvoren i iskren razgovor. Naravno, bilo je tu skraćivanja. Na kraju naših razgovora koji su se protegli tokom skoro dve godine imao sam snimljeno više od 30 sati materijala. U knjizi je završilo ono najvažnije i najzanimljivije. Ali u tim skraćivanjima jako mi je bilo važno da ne narušim spontanost razgovora. Da ostane životnost, naša interakcija, da razgovor teče, da se lako čita.

Ponekad se u knjizi slažemo, ponekad imamo različita mišljenja. Bilo je važno da ta naša razmena mišljenja ostane u knjizi. Điđa nije želeo klasičnu monografiju. Želeo je upravo ovo, živu reč, svedočanstvo iz prve ruke. Na početku smo se dogovorili i da ću mu dati na uvid finalnu verziju razgovora kad ih sredim, da može da nešto eventualno doda ili oduzme. I te njegove intervencije na kraju nisu bile velike. Više na nivou nekih anegdota kojih se naknadno setio ili nekih stvari koje je želeo da naglasi, koje su njemu bile važne. Tako da ova knjiga apsolutno ima dokumentarni karakter. Beskrajno sam zahvalan Điđi na otvorenosti i na toj posebnoj emociji koja probija iz razgovora kad govori o ljudima sa kojima je sarađivao, o snimanju, o borbi za svaki od svojih filmova.

Koje ste nove slojeve Karanovićeve estetike, ili interesantne detalje i zaključke, doživeli i formirali tokom priprema za razgovore, a da vam nisu bili tako očigledni ranije?

Svi Karanovićevi filmovi su klasici naše kinematografije, tako da sam ih, naravno, već ranije gledao. Ali su i svi potpuno različiti. On nije autor koji jednu istu poetiku razvija kroz opus, on je reditelj koji uvek pokušava da iznenadi i sebe i publiku. Pogledajte samo niz ostvarenja koje je snimio jedno za drugim: Grlom u jagode, Miris poljskog cveća, Petrijin venac, Društvena igra. Potpuno različiti i formalno i tematski i na nivou poetike. Za svaki njegov film potrebno je pronaći novi ključ. I svi njegovi filmovi bude kompleksne, često protivrečne emocije. Životne.

Kao pripremu za svaki razgovor bih ponovo pogledao film, pročitao sve što sam mogao da nađem iz tadašnje štampe i relevantnih knjiga i potom sastavljao pitanja. Možda najzanimljivije u svemu mi je bilo da sve te filmove koje sam znao, sada postavim u kontekst jednog rediteljskog puta. Da zajedno sa njim hronološki prolazim kroz njih, da razumem kako su nastajali, zašto baš tim redom, kako je prethodni uticao na sledeći i, posebno važno, kako su razni društveno-istorijski događaji uticali na nastanak ovih filmova. Jer, oni su uvek odraz vremena i prostora u kojem nastaju. A Karanovićev opus pokriva poslednjih 50 godina na ovim prostorima, dakle jednu veoma uzbudljivu i turbulentnu epohu u kojoj je postojala, pa polako počela da se raspada Jugoslavija, u kojoj se desio taj krvavi, užasni i besmisleni rat od koga se i dan-danas oporavljamo.

Srđan Karanović u jednom momentu kaže da „deluje zastrašujuće jer mu je glas takav“. Ali čitalac knjige oseća i njegovo otvoreno suprotstavljanje nekim vašim pitanjima ili tumačenjima, pa čak i prekor. Koliko je složena vaša dinamika odnosa i razgovora, s obzirom da vam je bio profesor kod koga ste i dolazili kući tokom NATO bombardovanja, a kasnije i prijatelj koga lično znate više od dvadeset godina?

Ovo je knjiga pre svega o njemu. I ja sam se stalno preispitivao da ne pređem granicu dobrog ukusa svojim prisustvom. Koliko treba da bude mene u knjizi o Karanoviću? Sam Điđa me je podsticao da budem i prisutniji nego što sam u prvi mah naumio. Sve su to bile nedoumice koje sam imao na početku. Ali nakon prvog razgovora imao sam osećaj da smo našli dobru meru. Ova knjiga je morala biti lična. Ideja je bila da imamo živu reč i dijalog. I onda prirodno, kroz taj dijalog ova knjiga implicitno u sebi oslikava i naš prijateljski odnos.

Zanimljivo je da se nesuglasice mahom javljaju kad iznosite komentar o (ne)moralnosti pojedinih likova u njegovim filmovima, odnosno kad moralizujete. Kako vi vidite te vaše konfliktne interpretacije Karanovićevog dela?

Naravno da imamo različite poglede na neke stvari. Hvala bogu! Što naravno ne znači da se ne poštujemo i ne volimo. Mislim da je jako malo pravog dijaloga u današnjem društvu, ne samo našem, već globalno. Stalno su te neke podele i imate uvek samo dva izbora. Dva tabora. Ili ste u jednom ili drugom. A ja se lično, najčešće ne nalazim u potpunosti ni u jednom. Nijanse i suptilnosti se gube. Nije to nova priča, ali čini mi se da se u našem vremenu jako zaoštrila.

Karanovićevi filmovi, kao i život, često u sebi spajaju protivrečnosti. Stvari nisu crno-bele, već kompleksne. Možda je to i pitanje života na ovim prostorima koji je uvek bio, da se izrazim preko naslova njegovog filma – nešto između. Baš u tom filmu glavna junakinja, Amerikanka, kaže liku koga igra Miki Manojlović: „Nisi član komunističke partije, a ne želiš u Ameriku, voliš decu, ali se plašiš da ih imaš“. A Mikijev lik odgovori: „Samo pokušavam da budem svoj“. Mislim da je važno da imamo mogućnost da izaberemo nešto treće, nešto svoje. I mislio sam da je važno da i ta naša neslaganja oko nekih stvari ostanu u knjizi. To je čini i zanimljivijom i životnijom.

Da li bi Karanović zapravo bio woke po današnjim standardima, uzevši u obzir zanimljivu činjenicu da je u Hrvatskoj posle rata prvo gostovao na jednom queer film festivalu (sa filmom Virdžina), te da je film Petrijin venac bio jedan od retkih jugoslovenskih ostvarenja sa jakom ženskom ulogom, i da je film Besa progovarao o Albancima iz jednog ugla sa velikim pijetetom?

Ne bih ni njega ni sebe stavljao ni u kakve fioke. Filmovi se različito čitaju u različito vreme. Na primer, iz današnje perspektive Karanovićevo bavljenje novokomponovanom kulturom kroz nekoliko filmova, od ispitivanja jednog opskurnog fenomena do njegove mutacije i hipertrofije, danas se jasno čitaju kao koreni sunovrata kulture i početak užasa u kojem danas živimo. Ili pesimizam i crnilo ćorsokaka jedne generacije u Jagodama u grlu, koji su i publika i kritika dočekali na nož kad se pojavio polovinom 1980-ih, sada se jasno čita kao naslućivanje strašnog rata koji je počeo nekoliko godina kasnije. Trudio sam se da u knjizi damo dvojaki uvid: i društveno-istorijski kontekst o tome zašto i kako su filmovi nastajali i kako su ih tada publika i kritika percipirali, ali i da pokrenem dijalog o njima iz današnjeg vremena.

Iz razgovora deluje da je Karanović najzadovoljniji kako je realizovao film Jagode u grlu, koji je postigao najmanji festivalski i komercijalni uspeh, a da je s druge strane dosta kritičan prema nekim svojim remek-delima i klasicima jugoslovenskog filma. Kako vi vidite ovu kontradikciju?

Sa tim filmom je najzadovoljniji u smislu da se film najviše približio onome što je zamislio. Naš posao je uvek borba između zamisli i realnih okolnosti. Između ostalog, filmska režija je i umetnost dovijanja, kreativnog savladavanja najrazličitijih izazova koji vas čekaju i tokom finansiranja i tokom snimanja. Ova knjiga je i o tome – kako se Karanović nosio sa tim izazovima, od takve sitnice kao što je česma koja ne može da se zatvori pa kapanje ometa snimanje zvuka, što je dovelo do sjajnog rešenja intimne scene u Petrijinom vencu, preko odustajanja jednog od glavnih glumaca tik pred snimanje u Grlom u jagode, do uraganskih vetrova, zemljotresa, barikada, oružanih sukoba i početka rata tokom snimanja Virdžine. Ali kao što on kaže u knjizi – na snimanju ne postoji rečenica: „To ne može“. Zato je ova knjiga i posveta ovoj našoj profesiji zaluđenika koji će dati sve od sebe i u najneverovatnijim uslovima da snime film. Jer film je iznad svega.

Karanovićevi filmovi, kao i život, često u sebi spajaju protivrečnosti. Stvari nisu crno-bele već kompleksne. Možda je to i pitanje života na ovim prostorima koji je uvek bio, da se izrazimo preko naslova njegovog filma – nešto između.

Kad sam smišljao neki film, uvek mi je bilo važno da pre svega u sebi definišem koncept budućeg filma. Najvažnije mi je bilo da smislim osnovnu intonaciju filma, vrstu stilizacije, i da na osnovu njih gradim filmski scenario i koncipiram režiju kroz sve elemente filmskog izražavanja. O tome sam kasnije govorio i svojim studentima. Koncept, koncept i pre svega koncept!

Znao sam da se realnost uvek odupre svakom konceptu, odnosno mašti ideji i fikciji. Realnost ili život se uvek odupiru stranom telu, odnosno svakom kreativnom konceptu preko raznih prozaičnih, ali moćnih prepreka: producentskih sumnji, ograničenošću budžeta, lošim vremenskim uslovima, nekim saradnicima nedoraslim zadatku, čak i nadolazećim raspadom države i ratom. Svaki filmski reditelj i filmski radnik se tako u slučaju rada na novom filmu uvek nađe u središtu borbe između fikcije i realnosti. Dobro i precizno planiranje snimanja i realizovanje sebi zadatog koncepta tako često nije dovoljno.

Kad u praksi često nailazim na zid, kad vidim da iz bilo kog razloga neka od mojih zamisli ne može da se izvede iz spomenutih i drugih razloga, uvek sam morao da se snalazim i pronalazim kompromise koji neće suviše ugroziti moj osnovni koncept i koji će ga nekad možda čak i unaprediti. U toj filmskoj igri sam često patio ali i uživao. Svi moji filmovi nose veće ili manje ožiljke iz tih borbi. I danas ponekad maštam kako bi pojedini moji filmovi izgledali bez tih ožiljaka i zato ih nerado gledam. U njima vidim samo te neprijatne kompromise ili se pitam “šta bi bilo da mi je onda bila ova pamet“.

Ipak, malo neskromno mislim da sam u svakom filmu uspeo da se sa svojim saradnicima izborim za svoj koncept, sa više ili manje ožiljaka. To mi smiruje savest. O korenima moje senzibilnosti sam možda više govorio u knjizi Sam o sebi. Ne umem i ne želim da merim ili ocenjujem svoj autorski pečat u odraslim filmovima. To su bolje i pravednije od mene uradili Stefan Arsenijević i Srđan Vučinić u knjizi Malo iznad tla, a možda će najbolje učiniti čitaoci ili gledaoci.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.