Šta će Albancima srpski manastiri?

Piše: Velimir Perović

Čiji su srpski manastiri na Kosovu i Metohiji? Šta će Albancima Pećka patrijaršija? Zašto albanski istoričari tvrde da su ktitori Dečana i Prizrena bili Albanci, a njihovi političari traže od Uneska da se srpski manastiri preimenuju u kosovske?

Dobri poznavaoci kosovskih ne/prilika kažu da se u pozadini briselskih pregovora između Beograda i Prištine zapravo vodi borba za srpske srednjovekovne manastire.

Pojedini beogradski političari zarad sopstvenih interesa ili zbog ranijih obećanja svetskim liderima ne bi imali problem da potpišu sporazum o međusobnom priznanju Srbije i Kosova, naravno ukoliko bi pre toga sa istim tim liderima postigli kompromis – zeleno svetlo za nastavak autokratije i totalno srozavanje države Srbije.

Oni bi taj čin, kao što su već u nekoliko navrata kazali, opravdavali činjenicom da u Glogovcu, Podujevu, Đakovici, Suvoj Reci ili Kačaniku više nema Srba.

Elem, fakat je da na Kosovu živi “svega” 100.000 Srba, od 250.000 koliko ih je bilo 1999, i da su većina njih zatočenici po enklavama. U pregovorima koje od potpisivanja Briselskog sporazuma 2013. vode vlasti Beograda i Prištine nijedan interes ili ustupak srpskoj zajednici nije realizovan. Beograd je dosad ispunio sve zahteve suprotnoj strani, tako da je od onih 5:0 Marka Đurića sada rezultat 0:50 za Prištinu. Publika u Srbiji nije reagovala, a Đurić je postao ambasador.

Srpskim i albanskim vladajućim političarima nisu problem kosovski Srbi – njihov zajednički problem su manastiri Srpske pravoslavne crkve. U Beogradu ne smeju da ih se odreknu, ali ne znaju kako da ih sačuvaju. U Prištini ne mogu da ih prisvoje iako sve više rade na tome.

APSURD: Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu i jedan od najpriznatijih svetskih vizantologa Vlada Stanković kaže za Novi magazin da je Kosovo i Metohija prošlost, sadašnjost i budućnost Srbije, ali da je zabrinut što naša država nema adekvatan odgovor na nastojanje Albanaca da prisvoje najznačajnije srpsko kulturno, istorijsko i duhovno nasleđe.

Stanković kaže da pojedini albanski istoričari, služeći se falsifikatima, nastoje da potpuno izbrišu srpsko prisustvo na Kosovu i Metohiji.

“Njihov cilj je da ospore značaj koji je Kosovo zajedno sa susednim oblastima imalo od 13. veka u srpskoj srednjovekovnoj državi. Oni žele da predstave albansku dominaciju tim delom Balkanskog poluostrva čak i od srednjeg veka, što je apsurdno. U pitanju je dugovečan politički i strateški cilj koji se sprovodi od formiranja Prve prizrenske lige (1878), pa do formiranja albanske države 1913. i dalje do 1974, kada je Kosovo u okviru Srbije dobilo autonomiju sa atributima države, i 2008. kad su jednostrano proglasili nezavisnost. Međutim, sada se pred albanske političare postavio ozbiljan problem, šta uraditi sa srcem srpske crkve na Kosovu i Metohiji”, ocenjuje vizantolog.

Da li je moguće u novom političkom svetu iz istorije izgurati srpske manastire iz 13. i 14. veka? Istoričar Muhamet Malja, koji sa grupom albanskih istoričara radi na dokazivanju da srpske svetinje na Kosovu i Metohiji pripadaju albanskom kulturnom nasleđu, tvrdi da manastiri nisu dovoljno istraženi iako se tačno zna kada su i kako izgrađeni i ko su im bili ktitori.

Iguman Visokih Dečana Sava Janjić već godinama upozorava da kosovske vlasti pokušavaju da srpske manastire na Kosovu i Metohiji predstave kao deo albanskog kulturnog nasleđa.

“Ozbiljno smo zabrinuti za manastire SPC na Kosovu i Metohiji jer je u poslednjih 20 godina ‘mira’ i pored međunarodnog prisustva na Kosovu i Metohiji uništeno 150 naših crkava i manastira. Pokušaji da se naša baština predstavi kao deo albanske istorije stalno se nastavljaju i primetni su u medijima, u obrazovnom sistemu, na društvenim mrežama…”, rekao je nedavno iguman.

ČETIRI KLJUČNE METE: Manastiri Pećka patrijaršija, Visoki Dečani i Gračanica, kao i crkva Bogorodica Ljeviška u Prizrenu, pre 15 godina proglašeni su za svetsku kulturnu baštinu i stavljeni pod zaštitu Uneska.

Na Kosovu i Metohiji postoji srpsko, osmansko i albansko nasleđe. Često se mešaju albansko i osmansko nasleđe, naročito kad su verski objekti u pitanju. Tradicionalne kule za stanovanje iz 19. veka čuvaju se i štite kao albanska baština.

Da je isključena svaka mogućnost da su Albanci mogli da budu ktitori pravoslavnih manastira na Kosovu, potvrđuje i činjenica da je u vreme kad su se manastiri gradili broj Albanaca na Kosovu bio zanemarljiv. Kustos Muzeja istorije Srbije Nebojša Damjanović kaže da su Albanci masovnije počeli da naseljavaju Kosovo i Metohiju početkom 18. veka.

“U srednjem veku, za vreme Nemanjića, Albanaca je bilo nešto malo oko Prizrena, koji je tada bio razvijeni trgovački grad. Posle dolaska Osmanlija, pa sve do kraja 17. veka, zapravo do prve seobe Srba 1690. pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem, na Kosovu su, takođe, veliku većinu stanovništva činili Srbi. Prema turskim popisima stanovništva, u kojima je svaka glava bila popisana, vidi se da je broj Albanaca, odnosno Arbanasa, kako su se tada zvali, u 15. i 16. veku veoma mali. Treba istaći da u tom periodu, pod Osmanlijama, srpski manastiri poput Pećke patrijaršije, Visokih Dečana i Gračanice rade punom parom. Tek nakon prve, a posebno nakon druge seobe Srba 1739. pod patrijarhom Šakabentom, dolazi do masovnijeg naseljavanja Albanaca sa one strane Prokletija i Šar-planine”, objašnjava Damjanović.

Damjanović navodi da su na Kosovo dolazili Arbanasi katoličke vere, koji su pod pritiskom Osmanlija prelazili u islam, a zatim na korišćenje dobijali ostavljene srpske kuće i imanja: “U 19. i 20. veku nastavlja se dolazak Arbanasa na Kosovo i Metohiju i oni u tom periodu postaju nesumnjiva većina. Završni proces naseljavanja desio se za vreme Drugog svetskog rata, mada su Albanci iz Albanije naseljavali Kosovo i Metohiju i posle tog perioda.”

Vizantolog Stanković ističe da Albanci nisu bili nacionalno organizovani sve do modernog doba, a da je njihov odnos prema pravoslavnim svetinjama bio sa sujevernim strahopoštovanjem.

“To se sada promenilo. Prilagodili su se spoljašnjim političkim okolnostima. Oni su prethodnih decenija rušili i palili hramove SPC-a, a danas pokušavaju da ih preuzmu, i to je veoma opasno. Za taj njihov prelazak od rušitelja svetinja do svojatanja bojim se da mi kao država nismo spremni. Albanska vlast na Kosovu se predstavlja kao zaštitnik prošlosti i kroz tu laž provlače i priču o lažnim ktitorima srpskih svetinja. To je veoma moćno sredstvo za ostvarivanje njihovih konačnih političkih ciljeva, a Srbija se, nažalost, još jednom pokazala nedovoljno spremnom i organizovanom da jasnom agendom odgovori na albanske laži. Mi moramo da kroz kulturu, diplomatiju, politiku i medije celom svetu detaljno objasnimo zašto je Kosovo kao središte srpske srednjovekovne države tako bogato zadužbinama srpskih vladara”, ističe Stanković.

Iako je Unesko stavio na svoju listu ugrožene manastire i crkvu, Stanković kaže da to nije garancija da će oni i ostati srpski. Unesko je tu da održava spomenike kulture i ne interesuje ga kako će se definisati istorija spomenika, navodi vizantolog i dodaje da se ova organizacija ne bavi presuđivanjem istorije bilo kog naroda ili regiona.

Kako objašnjava, nemanjićka srednjovekovna država, koja se nikada nije zvala Raška nego isključivo Srbija, postepeno se širila na jug.

“Srbija je s kraljem Milutinom, nakon sporazuma sa svojim tastom vizantijskom carem Andronikom, svoje središte iz Rasa preselila na Kosovo, Metohiju, Skoplje, Kumanovo i sve do Prohora Pčinjskog. Tu teritoriju je vizantijski car, otac kraljice Simonide, poklonio svom zetu kralju Milutinu. Do Maričke bitke 1371. ovo područje je bilo epicentar srpske države i u tom periodu su izgrađene sve najznačajnije srpske pravoslavne zadužbine”, kaže Stanković.

Pošto se zna koliki je značaj Kosovo imalo u nemanjićkoj Srbiji, sada se nastoji da se manastiri predstave kao pravno nasleđe samo tog regiona.

GREŠKE DRŽAVE: Stanković zamera predstavnicima države Srbije da nisu dovoljno aktivni kad svetu treba objasniti da su svi manastiri na Kosovu i Metohiji nasleđe srpskog naroda.

“Pre izvesnog vremena Gračanicu je posetio gradonačelnik Atine Kostas Bakojanis, a grčka televizija je objavila da je Bakojanis posetio vizantijsku crkvu, što apsolutno nije tačno. To je jedan od primera da se čak i u zemlji koja nije priznala nezavisnost Kosova objavljuju pogrešne informacije iz istorije. Da bi prava istina o Kosovu prodrla u svet, mislim da bi trebalo da iskoristimo kapacitete pet zemalja Evropske unije, kao i zemlje iz okruženja s kojima delimo veru i istoriju, i da uz njihovu pomoć razjasnimo istorijske činjenice. Ne smemo dozvoliti da se srpskim manastirima na Kosovu dogodi ono što se desilo s Nemanjićkim srednjovekovnim manastirima koji se danas nalaze u Severnoj Makedoniji, gde su Srbija i Srbi potpuno izbačeni iz svih udžbenika”, naglašava sagovornik Novog magazina.

Stanković kaže da je Srbija napravila više grešaka kada je u pitanju očuvanje i negovanje kulturnog i duhovnog nasleđa na Kosovu i Metohiji. Prema njegovim rečima, jedna od najvećih grešaka je to što se manastiri na Kosovu posmatraju izolovano u odnosu na manastire u drugim krajevima, koji takođe datiraju iz srednjeg veka.

“Nismo smeli da posmatramo Kosovo i Metohiju kao omeđenu teritoriju. Ako što pre ne ispravimo tu grešku bićemo odgovorni za pravac kojim se ova priča kreće”, kaže on.

Na pitanje Novog magazina kakve će biti posledice po SPC i srpski narod ako se pravoslavni manastiri proglase za kosovsko nasleđe, Stanković odgovara da bi to bio prvi korak kosovskih vlasti ka potpunom preuzimanju svetinja i pravljenja od tih manastira turističkih atrakcija bez ikakve duhovne i verske funkcije.

“Ne bih davao ideje nikome, ali ta ideja među Albancima već postoji, da srpski manastiri postanu vlasništvo Kosova i da se ustupe nekoj kosovskoj pravoslavnoj crkvi. Na taj način Kosovo bi se izuzelo iz srpske istorije. To je za Albance logična priča. Međutim, našoj priči nedostaje malo više logike. Mi stalno ponavljamo da je Kosovo sveta srpska zemlja, što svakako jeste. Ali nije samo Kosovo sveta srpska zemlja nego sav region u kojem se nalaze zadužbine Nemanjića – zaključuje profesor Vlada Stanković.

U Pećkoj patrijaršiji stolovalo 38 patrijarha

Pećki manastir je jedan od najznačajnijih hramova srpske kulture i duhovnosti. Sastoji se od četiri crkve i priprate. Najstariju crkvu, posvećenu Svetim apostolima, podigao je arhiepiskop Arsenije I početkom 13. veka. Manastirski kompleks čine i crkve Svetog Dimitrija, Bogorodice Odigitrije i Svetog Nikole, koje datiraju s početka 14. veka. Od 1346. Peć je sedište Srpske pravoslavne crkve u kojem je stolovalo 38 patrijarha.

Albanci su 1981. zapalili manastirski konak. Unesko je 2006. Pećku patrijaršiju proglasio za mesto svetske kulturne baštine.

Blago Visokih Dečana – 1.000 srpsko-vizantijskih fresaka

Manastir Visoki Dečani, posvećen Hristu Pantokratoru i Vaznesenju Gospodnjem, zadužbina je kralja Stefana III Dečanskog i njegovog sina cara Dušana. Gradnja je završena 1335. U to vreme Nemanjići su kilogram najkvalitetnije farbe za freske plaćali kilogramom zlata.

Zidine manastira oslikava 1.000 kompozicija fresaka iz 14. veka. Od 2004. manastir se nalazi na spisku Uneskove svetske baštine. Zbog velikog broja oružanih napada i pretnji lokalnog albanskog stanovništva, Visoki Dečani su pod zaštitom Kfora.

Gračanica – Milutinova lepotica

Kralj Milutin je podigao manastir Gračanicu (1315-1321) u blizini Prištine, na temeljima stare crkve u kojoj je bila stolica lipljanske eparhije. Hram je posvećen Svetoj Bogorodici i u njemu se, između ostalog, nalazi freska koja prikazuje lik kraljice Simonide, žene kralja Milutina i kćeri vizantijskog cara Andronika II. U manastiru se nalazi i ikona Hrista Milostivog iz 14. veka, dimenzija 269×139 cm. Od 1999. Gračanica je sedište Raško-prizrenske eparhije, a od 2006. se nalazi na listi Unesko. Gračanica je jedan od najlepših hramova srpske srednjovekovne umetnosti.

Bogorodicu Ljevišku zapalili Albanci

Stara katedralna crkva Bogorodice Ljeviške zadužbina je kralja Milutina, podignuta u Prizrenu 1306-1307. U džamiju je pretvorena 1756, kada je dobila naziv Džuma-džamija. Za vreme turske vlasti freske su izubijane čekićem, pokrivene malterom i prekrečene. Albanci su je zapalili 2004. za vreme martovskog pogroma.

Od 2006. je na spisku svetske kulturne baštine Uneska, ali ni posle 17 godina od paljevine nije u potpunosti obnovljena.

STANKOVIĆ: Patrijarh Dimitrije je morao da se vrati u Peć

Na pitanje da li je kralj Aleksandar Karađorđević pogrešio kada 1924. nije dozvolio patrijarhu Dimitriju da se vrati u Pećku patrijaršiju, Stanković odgovara potvrdno.

“Nema sumnje da je to jedna od većih grešaka srpske države prema Kosovu i Metohiji. Već tada smo pokazali nesposobnost dugotrajnog promišljanja. Tom odlukom smo naše vraćene istorijske teritorije ponovo poslali u istoriju. Što je još gore, ta odluka kralja Aleksandra nije izazvana nikakvom prisilom. Tako mi danas pričamo da je Peć sedište srpskih patrijarha, a u stvari to je ostavljeno u istoriji”, odgovara poznati vizantolog Vlada Stanković.

Katastar iz 1455.

Prema turskom katastarskom popisu iz 1455. (Orijentalni institut u Sarajevu 1972. g. – prim. a.), u oblasti Brankovića, današnji veći deo Kosova i Metohije, postojalo je 13.000 srpskih kuća u svih 480 sela i varoši, 75 vlaških domaćinstava u 34 sela, 46 arbanaških u 23 sela i 17 bugarskih u 10 sela.

Zahtev i odgovor

Kosovski premijer Aljbin Kurti, predsednica Vjosa Osmani i predsednik skupštine Glauk Konjufca tražili su na Svetski dan kulturne raznolikosti da Unesko sa liste ugroženih spomenika ukloni tri pravoslavna manastira i crkvu u Prizrenu.

Zahtevaju i da se ukloni da je Srbija odgovorna strana za njih već Kosovo, kao i da se ne koristi određenje Kosova kao Autonomne pokrajine.

Pismo se odnosi na manastir Dečani, Pećku patrijaršiju, manastir Gračanica i crkvu Svete Petke u Prizrenu, mada se među poznavaocima ističe značaj Bogorodice Ljeviške, koja je na listi Uneska. Kosovski zvaničnici tvrde da, iako je Srbija država potpisnica liste svetske baštine za četiri predmetna spomenika, ona nema stvarnu ili pravnu kontrolu nad njima, pa shodno tome ne može da ispuni svoje obaveze prema Unesku.

Ministarstvo kulture i informisanja Srbije optužilo je Prištinu da koristi “brojne neistine, falsifikate i podmetanja” u vezi s manastirom Visoki Dečani i kulturnim i verskim nasleđem Srbije u pismima upućenih Unesku i na adrese više od 50 premijera.

Ministarstvo smatra da je inicijativa da se ugroženo kulturno nasleđe briše sa liste Uneska “direktan nastavak nasilja kojem je ova kulturna baština bila meta napada i pokušaja da se izbriše sa lica zemlje”. Dodaje se da je iskazani interes Prištine za kulturu “u najvećoj meri motivisan politikantskom zloupotrebom i pokušajem fabrikovanja identiteta i uzurpacijom vekovne srpske tradicije i baštine” na Kosovu.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.