Srećko Đukić: Sreća da Srbija danas nema otvorenih neprijatelja

8. Oktobar 2021.
Spoljna politika je po definiciji odraz unutrašnje politike. Onako kako se vodi unutrašnja politika zemlje i oblikuje njen unutrašnji razvoj, tako se oblikuje i prilagođava i spoljna politika. Srbija je tu školski primer. To se najbolje vidi na primeru aktuelnog režima, kada je na izborima 2012. pobedio na programu tadašnje vlasti: “Srbija u Evropskoj uniji”, kaže ambasador Srećko Đukić za Novi magazin.
1547808521-djukic-za-insajder-srbija-i-rs-su-ostrva-u-okeanu-nato
Srećko Đukić. Foto: N1

Razgovarao: Velimir Perović, Novi magazin

Zašto je Srbija sve udaljenija od politike Evropske unije? Zbog čega je aktuelna vlast (koja je na vlast došla obećavajući borbu protiv korupcije i kriminala, kao i članstvo u EU) danas znatno više okrenuta Kini i arapskim zemljama nego evropskom putu?

Diplomata Srećko Đukić u intervjuu za Novi magazin kaže da je Srbija postala Robinzon Kruso, sama na ostrvu u moru zemalja NATO i EU oko nas.

“Nije tačno da je Srbija najbolja i najveća na Balkanu. Niko nas tako i ne doživljava. Vektor srpske spoljne politike za poslednjih deset godina je krivudava putanja – od jasnog evropskog opredeljenja za koji znamo kuda nas vodi do puta koji niko nije prošao”, ocenjuje Đukić.

Kako biste definisali spoljnu politiku koju Srbija vodi u poslednjih deset godina?

Spoljna politika je po definiciji odraz unutrašnje politike. Onako kako se vodi unutrašnja politika zemlje i oblikuje njen unutrašnji razvoj, tako se oblikuje i prilagođava i spoljna politika. Srbija je tu školski primer. To se najbolje vidi na primeru aktuelnog režima, kada je na izborima 2012. pobedio na programu tadašnje vlasti: “Srbija u Evropskoj uniji”. Nedugo zatim, lider nove vlasti javno obećava da će Srbiju do 2018. spremiti za članstvo u EU. Međutim, od toga nema ništa.

Jesmo li i koliko odmakli na putu za EU?

Kako vreme odmiče, tako i otklon od članstva i evropskih vrednosti jača, prioritetni put u srpskoj spoljnoj politici je napušten, ostajući, kada treba, kao politička poštapalica. Srpska vlast se verolomno, varajući građane, okreće Istoku – tamo gde ne traže demokratske standarde. Ali ne odriče se novca EU iz pretpristupnih fondova, donacija, postkovid i investicionih fondova…

Ipak, bilo koliko da se Vučićeva Srbija otklanja od EU, Unija ostaje prirodni i nezamenljivi partner Srbije sa 80 odsto učešća u spoljnoj trgovini, finansijama, investicijama, donacijama. Na “lakšoj” strani sveta – Rusija, Kina, Turska i arapske zemlje – od Srbije se ne traže borba protiv korupcije, vladavina prava, medijske slobode, demokratski standardi. Naprotiv.

Koje su posledice saradnje s “lakšom” stranom sveta?

Zaustavljene su evropske integracije, a te zemlje su postale dominantne u spoljnoj politici, a mi poligon za prljave tehnologije, šrafciger industrije, kolonija jeftine radne snage koja plaća sopstvene kolonizatore. Vučićeva Srbija danas ne ispunjava ni uslove za kandidaturu za članstvo u EU.

Vektor srpske spoljne politike za poslednjih deset godina krivudava je putanja – od jasnog evropskog opredeljenja – za koje znamo kuda nas vodi – ka putu koji niko nije prošao.

Šta to znači u praksi?

To znači da se Srbija po ko zna koji put suočava sa izazovima i dilemama svog mesta u svetu: ko su joj saveznici, na čiju pomoć i razumevanje može da računa, kome pripada i za šta se zalaže, koje i kakve opasnosti je vrebaju u haotičnim međunarodnim prilikama.

U kakvim smo odnosima sa susedima, stiče se utisak da samo s Mađarskom imamo prijateljske odnose?

To je ključno pitanje svake spoljne politike. Od suseda zavisi neposredna bezbednost, stabilnost, prosperitet zemlje… Zato prioritet prioriteta čine odnosi sa susedima. Zato svaki sused traži da mu se posveti puna i podjednaka pažnja, a odnosi da se izgrađuju bez konjunkture, na trajnoj osnovi. Mađarska se izdvaja, najviše se dostiglo zahvaljujući ličnim i ideološkim odnosom Aleksandra Vučića i Viktora Orbana.

Tim putem su se kretali i odnosi sa Bugarskom, s premijerom Bojkom Borisovim. Pada u oči da tradicionalno neupitni odnosi s Rumunijom zaostaju. Sa Severnom Makedonijom odnosi su popravljeni nakon serije diplomatsko-špijunskih skandala. BiH je nama posebno važan i složen sused, s nizom otvorenih i nerešenih problema, a pored RS, pažnju zaslužuje podrška politici celovite BiH.

Tradicionalno u svoje susede ubrajamo Albaniju, Grčku i Tursku.

Sa Albanijom su odnosi znatno uznapredovali, otvaraju se i razvijaju, uprkos “Kosovu”. Odnosi s Grčkom, kao našim dokazanim partnerom najvišeg ranga, ne bi smeli da trpe zbog odnosa s Turskom. Turska je na neki način investicioni oslonac srpske vlade, a Srbija ključna zemlja za turski uticaj u ovom delu Balkana.

Šta utiče na sve zategnutije odnose s Hrvatskom i Crnom Gorom?

Zar uopšte postoje odnosi sa te dve države, politički, međudržavni, međuvladini? Sva sreća da roba i ljudi bez smetnji cirkulišu preko granica, mudriji od političkih predstavnika koje su, nažalost, oni izabrali. Treba dobro da “guglamo”, pa da vidimo kada se dogodio poslednji sastanak, susret, poseta, kada je potpisan neki sporazum, papir uopšte, između Srbije i Hrvatske, a u istoj meri i između Srbije i Crne Gore.

Zar se to mogu nazvati aktivni dobrosusedski odnosi? Da, veoma su aktivne prave političke svađe, prepucavanja, medijske hajke na javnoj sceni. Tog zla nas ne mogu osloboditi istrošene politike i garniture na vlasti nego nova politička elita neopterećena bremenom prošlosti.

Da li su odnosi sa Crnom Gorom i Hrvatskom na istorijskom minimumu?

Želeo bih da verujem da su odnosi Srbije s Hrvatskom i Crnom Gorom dostigli svoj apsolutni minimum i da se okrenemo rešavanju impozantnog spiska decenijama otvorenih problema, u ratovima nestalih lica, manjina, imovine, izbeglih, itd., itd. S Hrvatskom će trebati godine da se reši pitanje granica, nisu rešene ni sa Crnom Gorom i BiH. To je jedan od uslova za članstvo u EU, i kada bi nam sutra otvorili vrata, mi kroz njih ne bismo mogli da prođemo.

Kako se u diplomatskim odnosima shvata priča o stvaranju “srpskog sveta”?

Ako pojedini predstavnici vlade insistiraju na stvaranju “srpskog sveta”, još podvlače “ili sad ili nikad”, a Vlada se ne ograđuje od njih nego ih i dalje drži, onda je to politika Vlade. Tako je od kada je sveta i veka, od kada postoje države i vlade, pa ni u ovom slučaju ne može biti drugačije, sve dok vrhovni poglavar tako hoće. Diplomatija tako nešto ocenjuje kao političku podelu posla u redovima vlasti.

Hoćete da kažete da je stvaranje “srpskog sveta” državna politika?

Bez uspeha su pokušaji da se objasni kako to nije nikakva srpska velikodržavna politika. Apsolutno sam uveren da bismo takve velikodržavne snove i mi tako doživljavali da nam dolaze iz susedstva. Ne čini susedu ono što ne želiš da on tebi čini! I još nešto, nema mononacionalne države. Naprotiv, svet u kojem živimo, države koje postoje, sve su više multinacionalne, kulturalne, konfesionalne, i takve će još više postajati svakim novim danom.

Kako ocenjujete ugled koji Srbija danas ima u regionu, Evropi i svetu?

Srećna je okolnost da Srbija, posle gorkih iskušenja nedavne prošlosti, danas nema otvorenih neprijatelja. Dokle će, međutim, još trajati ovaj predah i da li će ga Srbija najracionalnije koristiti za sopstveno spoljnopolitičko pozicioniranje, osobito zbog naših posebnih problema kao što su Kosovo i drugi rezidualni faktori iz devedesetih, predstavlja ključno pitanje.

“Zlatna decenija” je, nakon završetka teške decenije saradnje s Haškim tribunalom, uzalud potrošena, a mi nismo rešili nijedno pitanje u regionu, sa susedima, niti otvorili. Ugled Srbije u regionu određuju odnosi sa svakim susedom posebno i sa svima zajedno. Srbija je postala Robinzon Kruso, sama na ostrvu u moru zemalja NATO i EU oko nas. Ako je do svakodnevnih hvalospeva režima, Srbija je i najbolja i najveća na Balkanu. Ni jedno ni drugo nije tačno, a niko nas tako i ne doživljava. Čemu samohvalisanje?

Šta se desilo sa ugledom koji je stečen posle 2000. godine?

Ugled koji je Srbija posle 2000. godine mukotrpno gradila i plaćala visokom cenom poljuljan je i izgubljen. U prilog tome govore ocene referentnih međunarodnih institucija u kojima preovladavaju negativne ocene o napretku Srbije na evropskom putu, medijskim slobodama, pravosuđu, kriminalu, korupciji, demokratskim pravima i slobodama.

Srbija je isuviše mala i slaba da bi igrala neku zapaženu ulogu na svetskoj sceni. Ono po čemu je prepoznata, i što još može da baštini u dobrom delu sveta, jeste nasledstvo Beograda ostalo od SFRJ, Josipa Broza Tita, Pokreta nesvrstanih. I najveći negatori i protivnici tog perioda i te politike u Srbiji prisiljeni su snagom fakata da ih priznaju.

Da li je ispravno da spoljnu politiku, umesto Vlade Srbije, vodi predsednik države Aleksandar Vučić?

A šta on ne vodi, o čemu se on ne pita, o čemu on ne odlučuje? Tipičan srpski radikal zaodenut u “naprednjaka”. To je eklatantan primer institucionalno raštimovane države i samovolje jednog čoveka.

Ali značaj spoljnje politike nalaže da se ona formuliše i vodi na tri nivoa: šefa države, premijera i ministra spoljnih poslova.

Ne postoji nijedan razlog da to bude drugačije. Na osnovu podele vlasti i nadležnosti u državi prepoznati su demokratski ustrojeni sistemi. U pomenutom “trojstvu” u organizovanim državama Ministarstvo spoljnih poslova, kao diplomatska spoljnopolitička služba, ima centralnu ulogu zajedničkog političkog servisa.

Kako u svetu doživljavaju Vučića, kolika je njegova težina kao državnika?

Svet u kojem živimo oskudeva u velikim državnicima. Kao da se sa 20. vekom završila era vizionara, mudrih i hrabrih državnika. Vučić je, poput svojih učitelja, odavno pročitana knjiga. Doživljava se kao “naprednjak”, a znaju ga kao “čuvenog” Miloševićevog ministra informisanja, po izjavama “100 muslimana za jednog Srbina”… Danas “uživamo” u njegovom uličarskom vokabularu, neistinama, obmanama, agresiji na javnoj sceni. Mi bukvalno pod njim preživljavamo naše najporaznije vreme.

Koje su najveće greške, a koji su dobri potezi koje je Vučić učinio u spoljnjoj politici?

Prva i osnovna greška, iz koje proističu sve potonje, jeste napuštanje evropskog puta i implementacije evropskih demokratskih tekovina. Ne može se živeti u Evropi, a voditi antievropska politika. “Naprednjačka” politika ne korespondira sa evropskom. To nas čini zavisnim od Rusije i Kine i arapskih šeika. Vučića je ta politika bukvalno dovela na “tri hoklice”, a nijedna nije sigurna.

Da li su posle Vašingtonskog sporazuma zahladneli odnosi između Srbije i Rusije?

Poverenje u Aleksandra Vučića je temeljno poljuljano. On je dokazao da “velike” dilove može da pravi iza leđa Moskvi. Makar da je taj dil nama koristio, pa da ga opravdavamo, ali nije.

Da se vratimo Evropi. Da li je ovoj vlasti zaista prioritet članstvo u EU, budući da već godinama ne reaguje na upozorenja koja stižu od Evropskog parlamenta i Evropske komisije?

Iz dosadašnjih odgovora je jasno da nije. Suštinski, te se dve politike, Vučićeva i evropska, ne podudaraju. Za vlast ne samo da nije prioritet članstvo zemlje u EU nego je ono zaustavljeno. Bio sam u prilici da posmatram kako su zemlje kandidati, njihove vlade, bukvalno svakodnevno, s velikom energijom, posvećene tom ogromnom poslu, angažovale sve društvene, političke i druge snage. Danas su one članice Unije, nikada ne bi napustile zajednički evropski dom.

Hrvatska iz postkriznog programa na primer prima 25 milijardi evra bespovratne pomoći, šest zemalja Zapadnog Balkana 14 milijardi evra, spremaju se za Šengen, za uvođenje evra, ne strahuju kao mi od vraćanja viza. Nekada su Bugarska i Rumunija, na primer, u svakom smislu gledale nama u leđa, kao Zapadu, sada su uloge zamenjene, one su za nas zaista Zapad.

Imate li utisak da i vodećim zemljama Evropske unije nije stalo da Srbija postane član zajednice?

Ne. Zašto nam daju pare? Mi smo deo Evrope i njenih problema. Razumem da im nije prioritet proširenje, ali nama jeste i mi to moramo da pokažemo, a ne činimo. Srbija na evropskom putu nije učinila ni koliko Crna Gora. Vlada nije predana tom poslu, nema neupitnog političkog interesa. Ne može zemljama EU biti važnije članstvo nego nama!

Kako komentarišete to što se Angela Merkel, navodno prijatelj Srbije, nikada nije oglasila povodom kršenja osnovnih ljudskih prava i sloboda i drastičnog porasta korupcije i kriminala u Srbiji?

Ako je Angela Merkel bila “meka” zbog svog štićenika Vučića, nije njena vlada kroz institucije EU. Tu niko ne može da zaštiti srpsku vlast od drastičnih ocena koje otuda stižu na njen račun.

Bili ste ambasador u Belorusiji. Postoje li sličnosti između načina vladanja u Minsku i Beogradu?

I tamo i ovde vlada jedan čovek. Bukvalno je sve u njihovim rukama. Razlika je u tome što su u Belorusiji ovlašćenja za vlast jednog čoveka, predsednika, data Ustavom, Belorusija je izrazita predsednička republika. Kod nas to nije slučaj, Srbija je izrazita parlamentarna republika.

Kakva su vaša saznanja o kadrovskoj politici u Ministarstvu spoljnjih poslova? Kako se danas biraju ambasadori, konzuli…

Srpska diplomatska služba postoji više od dva veka i najstarija je u regionu. Međutim, mnogo je u njoj privatizovano, kao u privatno-partijskoj državi. A ona treba da štiti državne i interese građana, profesionalno, stručno, kao u organizovanim državama. Za jednu malu zemlju Srbija ima impresivnu diplomatsku infrastrukturu, s mnogim ambasadama, rezidencijama, konzulatima, misijama, za šta građani odvajaju desetine miliona evra. Nažalost, tumačenje spoljne politike prepušteno je tabloidima i zabavnim televizijama i oko najdelikatnijih pitanja kao što su odnosi sa SAD, Rusijom, EU, uz obavezno uplitanje pitanja Kosova.

Ko nas predstavlja u svetu?

Nekada visoko profesionalnu diplomatsku službu u Kneza Miloša 24, danas popunjavaju partijski kadrovi i drugovi, bez radnog dana u diplomatiji. Zavladao je nepotizam. Deprofesionalizacija zabrinjava. Za ambasadore i konzule se postavljaju potpuno nekvalifikovani, ali režimu odani ljudi, od vozača do telohranitelja. Sve to ima svoju cenu, a ona se izražava u nesposobnosti diplomatije da izvršava zadatke s kojima se zemlja bori.

Sve što je mogao, Vučić je dao

Kakve će biti posledice Vučićeve spoljne politike po pitanju Kosova i Metohije i Republike Srpske?

Sve što je mogao da da, Vučić je dao – na Kosovu države Srbije ni u tragovima nema. Sada bi da poništi Briselski sporazum, da stvari vrati u pređašnje stanje, tu je Jarinje, ultimatum Alijansi. Ali od toga nema ništa. Od Vučića “Kosovo” suvereno vrši vlast na celoj teritoriji i “strpljivo” očekuje velike sile da pečatiraju nezavisnost.

S Republikom Srpskom se igra nečasna igra, a zna se ko su protagonisti. Duboko sam uveren da Srbiji, pa ako hoćete i celom srpskom narodu, treba celovita BiH sa oba njena entiteta i tri naroda, BiH kao neka vrsta “druge srpske države”. Inače, ode i narod i teritorija.

Doajen diplomatskog kora

Srećko Đukić je doajen diplomatskog kora, kao diplomata radio je u jugoslovenskim misijama i ambasadama u Moskvi, Sofiji i Minsku. U Ministarstvu spoljnih poslova bio je koordinator za regionalnu saradnju, pomoćnik načelnika za SSSR i Istočnu Evropu, direktor Analitičke direkcije u Službi za istraživanje i dokumentaciju, direktor Direkcije za Rusiju i Evroaziju. Od 2004. do 2011. bio je ambasador Srbije u Belorusiji.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.

Share