Srbija Pandemija i osetljive grupe: Teško je svima, ali slabijima mnogo teže

Piše: Jelka Jovanović

Godina pandemije izazvane koronavirusom za nama izoštrila je više nego mnoge pre nje razlike među ljudima, pa su oni koji po prirodi svog postojanja ne mogu sami o sebi da se staraju postali još izloženiji nevoljama i stradanju. Dve su skupine, kategorije stanovništva kako se to kaže politički korektno, posebno ugrožene – najstariji i osobe sa invaliditetom, urođenim ili stečenim. Igrom slučaja, oni na zalasku života i mahom oni koji život tek počinju, ali s malo nade da će ga – i bez epidemije – živeti dostojanstveno.

STARIJI: Srbija je, kažu podaci, jedna od najstarijih država u Evropi, ne po nastavku, kako bi mnogi voleli, nego po životnom dobu. Već u dva popisa više je starijih od 60 godina nego mlađih od 18, ali to je već, reklo bi se, navika. No, statistika koronavirusa i dalje svedoči da su stariji od 65 godina, a posebno 75+ najčešće umirali od posledica epidemije.

Mada bi, ruku na srce, bez koronavirusa oni bili češća stavka u statističkoj rubrici mortaliteta, ali svakako ne toliko kao 2020. Jer je i ukupna smrtnost zabeležena u prethodnoj godini veća nego prethodnih pojedinačno, ali i u proseku poslednje poludecenije.

Osim više umiranja, stariji su od marta prošle godine bili i socijalno diskriminisani – posebno tokom vanrednog stanja od marta do maja lane, kad im je najvećim delom bilo zabranjeno kretanje. A i kada su ih pustili van kuća, bilo je to u kasnim noćnim satima ili ranim jutarnjim, u zoru, da pazare neophodne životne namirnice.

U domovima za starije i danas su “štićenici” – što je praktično sinonim za nesposobni – bez prava na posete i izlaske, često i bez prava kretanja izvan sobe u kojoj stanuju.

I koju dobrano plaćaju.

Van socijalnih institucija i urbanih sredina, gde se do leka i lekara može stići kako-tako, stariji su prepušteni na milost i nemilost životu i smrti. I bez epidemije.

“Nema ovde korone, samo učiteljica i poslužitelj u školi imali virus. Dete, mi i bez toga umiremo. I starimo, sve smo stariji i bolesniji. I sve nam je teže da stignemo do lekara. Tu nas epidemija ubi – ne možeš kod doktora, svi su, kažu covid. A mi možemo da umiremo i bez korone”, kaže Milka M. iz ili, preciznije, sa jednog povlenskog sela.

I prilično je jasna. U ovom selu ima troje đaka, u pedesetak raštrkanih kuća uglavnom žive stariji od 60 godina, često sami u osmoj ili devetoj deceniji.

A kad se udruže staračka nemoć i neka povreda – višestruko su osetljivi. I višestruko ugroženi, pošto teško stižu do prve medicinske ustanove, udaljene više od 20 kilometara. U Valjevu ili Kosjeriću, po putevima koji više liče na razvaline nego na drumove.

OSOBE SA INVALIDITETOM: Starijih je, na nesreću Srbije, mnogo i tek će se u narednim decenijama plaćati ceh ubrzanog starenja nacije. No, ništa nije bolje ni takođe velikoj skupini ljudi poznatih kao osobe sa invaliditetom. A posebno onima za koje još ima nade da mogu postati i sebi i drugima korisni, deci s manjim fizičkim, mentalnim ili senzornim oštećenjima. Dakle, deci sa invaliditetom ili smetnjama u razvoju. Tokom čitave 2020, u školskim godinama rečeno 2019/20. i 2020/21, deca sa smetnjama u razvoju bila su znatno više izložena socijalnim posledicama epidemije od svojih vršnjaka. A posebno je bilo teško deci sa autizmom, Daunovim sindromom i sličnim smetnjama, njihovim roditeljima/starateljima i nastavnicima.

Koliko ih ima u Srbiji niko ne zna, pošto precizne evidencije nema, ali sabrani po nezvaničnim statistikama – reč je o desetinama hiljada. Što dece, što roditelja/staratelja, što njihovih prosvetara. Neki od njih idu u tzv. specijalne škole, neki su u inkluzivnim odeljenjima redovnih škola, neki su još u dobu za vrtić – a neki su već prerasli sve faze školskog doba, ali iako punoletni, pa i u četvrtoj, petoj deceniji – deca su kojima je potreban stalni nadzor. Čak i kada, kao “daunovci” sa slabijim oštećenjima, ili slepi i slabovidi, ili gluvi i nagluvi, ili u kolicima – mogu sami da privređuju.

No, vratimo se školarcima sa invaliditetom ili/i smetnjama u razvoju. I bez epidemije, prema poslednjim zvaničnim izveštajima o stanju ljudskih prava u Srbiji, primena zakonskih okvira i inkluzivna praksa nedovoljno su razvijeni, zbog čega deca sa smetnjama u razvoju ostaju marginalizovana ili čak isključena iz sistema redovnog obrazovanja.

U pandemiji, posebno tokom vanrednog stanja, nisu bili samo isključeni iz škola – ko u njih ide – nego i iz života bukvalno, pošto nedeljama tzv. država nije imala sluha za osnovne potrebe dece (ma koliko velike) kojima je rutina od suštinskog značaja za opstanak. Jednostavno, bili su, kao i stariji i kućni ljubimci, naprosto zatvoreni u četiri zida. Pri čemu njihovi roditelji/staratelji, ako su zaposleni, nisu imali mogućnost odsustvovanja s posla, a personalni asistenti nisu angažovani. Po jednostavnom šablonu – nema škole, nema ni asistenata. Kad ih uopšte ima, retke su lokalne samouprave koje obezbeđuju pratnju deci sa invaliditetom.

Poseban problem tokom epidemije i školske godine, već druge, podjednako u specijalnim školama i inkluzivnim odeljenjima jeste to što programi nisu prilagođeni dečijem psihofizičkom stanju. Prema svedočenjima nastavnika i psihologa, u posebnim školama se manje radi po principu posebnog obrazovnog programa, individualnog, a više po uobičajenom školskom programu, koji podrazumeva da i deca sa izuzetnim mentalnim oštećenjima treba da prođu gradivo kao i njihovi vršnjaci.

Tokom pandemije, kako svedoči Tamara Vasiljević, defektološkinja iz jedne beogradske “specijalne” škole, niko nije vodio računa o tome mogu li deca koja se i inače teško koncentrišu i na obaveze i na nastavu da nose i trpe maske kao zaštitno sredstvo. I kako uopšte mogu da shvate zašto bi trebalo da ih nose.

Činjenica da to rade i drugi, roditelji, prijatelji, komšije, nastavnici, ne znači mnogo jer je većini dece sa smetnjama u razvoju teško da razumeju naredbe i odredbe. A najteže je deci s težim oblicima autizma, zatvorenim u sopstveni svet.

LJUDSKA PRAVA: Izveštaj o ljudskim pravima i slobodama Beogradskog centra za ljudska prava za 2020. naglašava da je uvođenje neustavnog vanrednog stanja i strogih mera, poput zabrane izlaska iz kuće, jedna od glavnih zamerki vlastima u borbi protiv epidemije. “Ugroženost života i zdravlja građana Srbije, kao i poštovanje i zaštita njihovih ljudskih prava tokom pandemije predstavljali su pretežak zadatak za vlast u Srbiji, koja često nije uspevala da nađe adekvatne odgovore”, konstatuje se u Izveštaju nedavno predstavljenom javnosti. Mehanizmi i procedure kojima se štite ljudska prava sve manje se koriste i pod pritiskom su izvršne vlasti, a takva je situacija i s nezavisnim telima, koja nisu odigrala važnu ulogu tokom vanrednog stanja, ocenjuju autori izveštaja.

Ako se udaljimo od spornog načina uvođenja vanrednog stanja, pa i često nerazumnih i nimalo razumljivih epidemioloških mera tokom 2020, Centar podseća da je jedna od prvih mera uvedenih od proglašenja vanrednog stanja bila zabrana izlaska starijima od 65 godina u gradu, odnosno od 70 u mestima s manje od 5.000 stanovnika. “Jedna od najtužnijih scena u tom periodu bila je upravo kad penzioneri u četiri ujutru izlaze iz kuće po namirnice, a napolju je još mrak”, kaže Vesna Petrović iz Centra, uz pitanje zašto su mere bile toliko stroge za pojedine kategorije stanovništva.

U izveštaju je predstavljena i analiza položaja ljudi koji žive na ulici, Roma, pripadnika LGBT zajednice i osoba sa invaliditetom.

“Beskućnici su kategorija stanovništva koja nije imala pristup nijednoj usluzi koja je mogla da im pomogne tokom pandemije”, upozorava jedan od urednika Izveštaja Dušan Pokuševski i podseća da Prihvatilište za odrasle u Beogradu nije radilo punih osam meseci.

Kao posebna stavka zabeležni su problemi u onlajn nastavi, koja je u velikoj meri bila nedostupna, posebno siromašnijima, često Romima i deci sa invaliditetom.

Prava žena

Diskriminacija žena tokom pandemije posebno je bila izražena kada je u pitanju nasilje, zdravstvena nega i neplaćeni rad. Takođe, prema podacima Beogradskog centra za ljudska prava, dvostruko više žena je izgubilo posao tokom pandemije, odnosno, kako kaže Pokuševski: “Sedam odsto žena u odnosu na četiri odsto muškaraca ostalo je bez posla u ovom periodu.”

Prava osoba sa invaliditetom

Tokom nepandemijske 2019. najviše pritužbi poverenici za zaštitu ravnopravnosti podneto je zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta. Najveći broj pritužbi podneto je u oblasti postupaka pred organima javne vlasti, što predstavlja 21,9 odsto od ukupnog broja pritužbi; jedan deo pritužbi podnet je zbog nepristupačnosti objekata javne uprave.

Diskriminacijom su posebno pogođena deca sa invaliditetom, i to u oblasti obrazovanja, tj. njihove inkluzije i obezbeđivanja odgovarajuće podrške (lični pratilac, prevoz do škole), navedeno je u izveštaju za 2019, a nema sumnje da će izveštaj za 2020. biti još nepovoljniji.

Inače, poverenica Brankica Janković uputila je 2029. Inicijativu za podnošenje amandmana na član 65, tačka 7 Predloga Zakona o zdravstvenoj zaštiti kako bi se predupredila diskriminacija dece, starih i osoba sa fizičkim i mentalnim invaliditetom.

I država doprinosi

Bilo bi nepravedno reći da država Srbija ne brine o osetljivim grupama, posebno deci. Na osnovu podataka reprezentativnog istraživanja Ministarstva za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj osetljivim društvenim grupama pripada 7,8 odsto od ukupnog broja učenika, što je u ovom trenutku 58.311. Istraživanje je obuhvatilo 95 odsto škola (1.672 škole) i 93 odsto učenika upisanih u prošloj školskoj godini (746.467) i osnova je za mapiranje potreba ovih grupa učenika. Kako je Novi magazin već izvestio u saradnji s Ministarstvom prosvete, Unicef je RTS-u nabavio softver za automatsko pretvaranje glasa u titlovan tekst kako bi se unapredila pristupačnost za gluve i nagluve učenike. Takođe, pažnja je poklonjena udžbenicima i nastavnim pomagalima, kao i samom proces nastave na daljinu tokom vanrednog stanja i priprema i realizacije male mature.

Urađeno je i distribuirano, kako je ranije potvrdio ministar prosvete Branko Ružić, 7.000 besplatnih prilagođenih udžbenika na Brajevom pismu, sa uvećanim fontom, u elektronskom formatu, koje dobijaju učenici sa invaliditetom, kao i druga besplatna pomagala za učenike koji se obrazuju po tzv. individualnom obrazovnom planu.

Tekst je prenet iz Novog magazina.