Srbija ne klizi u autokratiju – ona nam se dešava

Razgovarala: Jelka Jovanović, Izvor: Novi magazin

Profesorka na Tehnološko-metalurškom fakultetu Ivanka Popović, bivša rektorka Univerziteta u Beogradu i jedna od 14 potpisnika/ca ProGlasa, i pored zapažene akademske karijere i gotovo bajkovite porodične biografije, širokoj javnosti nije odveć poznata. Sem kao ona koje je „pustila studente u Rektorat“ i „nije Siniši Malom oduzela lažni doktorat“.

Na početku dopunjavamo to neopravdano javno neznanje; Ivanka Popović je rođena 1959. u Rio de Žaneiru. Potiče iz stare, veoma ugledne novosadske porodice, deda joj je bio senator David Daka Popović, prvi ban Dunavske banovine, a otac ambasador Gavra Popović. Odrastala je u domovini i SAD. Studije hemijskog inženjerstva započela je 1976. godine na Univerzitetu Merilend u SAD, a nastavila ih na TMF-u u Beogradu, gde je magistrirala i doktorirala, i prošla sve stepenice do zvanja redovne profesorke. Potpisnica ili supotpisnica je više od 50 naučnih radova, a u središtu njenih izučavanja su polimeri i njihov uticaj na životnu sredinu. Bila je prodekanka na matičnom fakultetu, a potom i dekanka od 2006. do 2012. godine, te rektorka UB, a i predsednica Srpskog hemijskog društva. Kao ekspertkinja, neuobičajeno za široku javnost „tolerantna“ je prema plastici, bez koje je, kaže, moderan život nemoguć, ali i svesna da je čovek, bez mere razbacujući otpad, odgovoran za loš glas plastike. I zagađenu životnu sredinu.

Sem tolerancije na polimere u hemiji i životu, prof. dr Ivanka Popović je tolerantna i u javnom ophođenju i činjenju, ali je i tu kao i u nauci i praksi plastike sklona da bez teških reči jasno označi odgovorne za zastoje u društvu. Mentalno i svakako drugo zagađenje. Zbog toga je među osnivačima/cama ProGlasa, pa uprkos uvodu, prvo pitanje za ovu vrsnu sagovornicu ne može biti daleko od aktuelnih izbora.

Osmi mart nije prošlost

Krajem nedelje se obeležava ili proslavlja, kako ko to shvata, osmi mart. Šta je vaš stav o rodnoj ravnopravnosti i tom značajnom danu? I položaju žena u društvu, jesmo li i tu regresirali?

Osmi mart nije nasleđe komunizma, kako se često misli kad se taj dan omalovažava. Iako imamo fantastičnih pojedinačnih priča, rodna ravnopravnost je aktuelnija tema nego ikada. To pokazuje sama činjenica da se Zakon o rodnoj ravnopravnosti tako teško porađao, a lako se ruši zamenom teza o narušavanju nekakvih tradicionalnih vrednosti. Nasilje nad ženama pokazuje da imamo ozbiljan problem. I Osmi mart kao deo borbe za ljudska prava izuzetno je važan, on nas tera da radimo na tome da svako ima podjednako pravo na izbor. Samo kad su svi članovi društva jednaki, ravnopravni, društvo može biti dobro za sve.

Izbori za Beograd nisu poništeni, pa ni ponovljeni, a jesu li iznuđeni? Kako očekujete posle Rezolucije Evropskog parlamenta, Izveštaja OEBS-a, nalaza domaćih i stranih posmatrača, pa i vaših kao ProGlasa, da stvari dalje teku. Sudeći po početku kampanje SNS-a, promene će teško biti van kozmetičkih?

Značajno je što su se desile te odluke na međunarodnom nivou, da je zabeleženo šta se dešava u našoj zemlji i da su međunarodne institucije reagovale. Naravno da su sva ta dokumenta na bazi preporuka, ne obaveze, ali ja ih vidim kao dobronamerne preporuke institucija koje žele da vide unapređenje sistema, a ne kao sredstvo političke borbe i pritiska.

Takođe, mislim da vlast želi, kako i sami primećujete, da kozmetički prikaže prihvatanje preporuka ODIHR-a, to je deo narativa vlasti koja ne dopušta bilo kakvo mišljenje u suprotnosti s njenim interesima. I to ne samo međunarodnih institucija već političkih protivnika i javnih ličnosti – evo uključujući i pevača (Milana Topalovića) Topalka. Što bi bilo smešno, da upiranje prstom u ljude imenom i prezimenom kao nepodobne i one koji nisu rodoljubi nije opasno. Dalje to znači da se ne pravi neka nova podela među nama, ona je već napravljena, postoji i zaoštrava se taj navodni sukob. 

To u jednom trenutku može da izmakne kontroli, a isključivu odgovornost, nema dileme, snose vladajuća stranka i predsednik Republike, koji svoju funkciju ne obavlja, kako Ustav i zakoni nalažu, kao objedinjujuću već u interesu održavanja Srpske napredne stranke i, naravno, sebe na vlasti. Što je protivno interesima građana i Srbije.

A jesu li izbori iznuđeni ili ne? Naravno da jesu, ali javnosti to neće biti tako predstavljeno nego onako kako vlast smatra ispravnim, valjanim i najboljim da ponovo pokaže kako je u svakoj trci pobednik.

ProGlas nije stranačka organizacija

Ovih dana se licitira hoće li ProGlas u tzv. opozicioni ujedinjeni front. Šta je vaš odgovor?

ProGlas postoji da bi se sistem uredio i da postignemo to da svaka vlast odgovara građanima za svoje postupke. Sve aktere koji se bore za iste vrednosti mi podržavamo, jasno je da u nadolazećim izborima moramo svi da delujemo, ali takođe je jasno šta je funkcija stranaka, šta građana, šta organizacija kao što smo mi. ProGlas nije i neće biti stranka, mi nećemo političke funkcije, ali nećemo ni odustati od angažovanja.

Kampanje nema, pošto izbori nisu raspisani…

Ali počela je, mada ovde kampanja nikada ne prestaje.

Sve zavisi od građana koji će reći pristaju li ili ne na ovakav način života. Dok ne kažu „ne“, nećemo moći da oslobodimo institucije, ali ne zaboravite da većina ljudi i dalje opstanak svoje porodice i lični stavlja ispred opstanka institucija

Svakako. O jeziku osporavanja međunarodnih institucija i eksperata da ne govorimo, mada je i to deo kampanje. Pri čemu su institucije u Srbiji ostale neme i gluve na sve dokaze. Eto, ja ne mogu da sebi objasnim kako neki sudija, posebno Ustavnog suda, kroz svet ide zatvorenih očiju i gluv! Kako ćemo se iz tog zatvaranja institucija izvući?

Dokument tipa ODIHR-ovog izveštaja ne trpi uličarski rečnik, mekši je u formulaciji nego jezik političkih tela kakav je Evropski parlament. Ali Srbija je načelno iskazala spremnost da postane deo te evropske porodice EU i primedbe koje stižu iz Brisela i Strazbura trebalo bi sa mnogo više pažnje čitati i – usvajati. Mi, međutim, tamo više ne šaljemo mešane signale već odbojne, a sa druge strane, vrlo rado primamo novac EU, prikrivajući koliko je toga i praveći privid da su drugi darežljiviji, čime se opet pravi privid naše stvarnosti.

Šizofrenija, posebno u podeljenom medijskom svetu. Ali svesni smo da mnogi ljudi zaista uvažavaju predsednika toliko da se ne čude ni kada od dana do dana on i njegovi saradnici govore dijametralno suprotne stvari. Ako drugačije ne znaju ili ne smeju, ljudi se povlače u sebe, ćute.

Podeljeno medijsko tržište jeste, ali ko želi da se stvarno informiše, može. Ali u pravu ste, sve to deluje na ljude jer se vladajuća stranka rukovodi politikom strahova, upravlja strahovima, pre svega egzistencijalnim. Počev od standarda života, plata i penzija, ali i straha od ratova, nismo mi daleko od sukoba devedesetih, a stalna priča o narastajućim konfliktima dostiže razmere pošasti koja preti. 

Realno, mi ne klizimo u autokratiju, nalazimo se u noj, već nam se dešava jer sve što radimo zavisi od toga da li nam je vladajuća stranka naklonjena ili ne. Ona može da vas „nagradi“, ali bogami i da nam oteža život, bez obzira na vrednost onoga što radite. To nisu uslovi u kojima demokratija funkcioniše. Možemo mi imati primedaba jer su i sistemi starih demokratija sa greškama, ali trude se da budu iskaz volje većine građana i da većini omoguće pristojne uslove za život i razvoj. Mi, suprotno, idemo u regresiju.

Pomenuli smo već institucije koje su brana svakom samovoljnom ponašanju. Kako će se oporaviti?

To zavisi od građana koji će reći pristaju li ili ne na ovakav način života. Dok ne kažu „ne“, mi nećemo moći da oslobodimo institucije, ali ne zaboravite da većina ljudi i dalje opstanak svoje porodice i lični stavlja ispred opstanka institucija. Tu se stvari lome na najstrašnije načine, ljudi su prinuđeni da prave takve životne izbore i plašim se da se jaz produbljuje i konflikt zaoštrava, smanjuje se broj mogućnosti da se legalnim sredstvima dođe do promene. I na tom strahu – strahu od promene – vlada predsednik, a nada da će se institucije same osloboditi nije realna; bilo je dovoljno trenutaka kada su mogle da se trgnu, neke ili bar neki ljudi u njima, pokušavali su, ali nisu dobili dovoljnu podršku. A bez kritične mase promena nije moguća i plašim se da je to sledeći problem koji dolazi; niko neće doći kod nas da oslobađa naše institucije, da donese promene koje želimo, moramo sami da se izborimo, a ako sami ne iskažemo neslaganje, stvari će se samo nastavljati. I ljudi će se usaglašavati. Ili odlaziti.

Što je posebno uočljivo kod mladih. Univerzitet kojim ste upravljali dobro je mesto za proveru. Kad ste postali rektorka, govorili ste o neminovnosti kompromisa kao putu da se stigne do željenog cilja. Ali kako se dolazi do kompromisa?

Strpljenjem. Ogromnim. Kompromis zahteva toleranciju, koja se kod nas često, ako ne uvek doživljava kao slabost, a kompromis i tolerancija su načini kako može da se dođe do rešenja koje odgovara većini. Nikada nema idealnog rešenja koje zadovoljava zahteve svih, ali ako većina prihvati to je rešenje. I Univerzitet bi mogao biti model da pokaže kako to može i u životu da funkcioniše, a hoće li biti tako, zavisi i od ljudi koji rukovode univerzitetom i njegovim organizacionim jedinicama.

Da ne ulazimo u detalje, nisu okolnosti na svim fakultetima i institutima iste, ali očigledno je sistematsko slabljenje i stavljanje univerziteta u drugi plan, onemogućavanje njegove neophodne društvene uloge. I to se čini kroz sistem, prvo izmenama Zakona o visokom obrazovanju 2017, kojim je promenjen odnos snaga u savetima, pa onda stavljanjem studenata u moguću manipulaciju pri izboru njihovih tela, koja su veoma važna. Pa promenama u budžetskom sistemu kojim se fakultetima može ograničiti upravljanje sredstvima, što još nije aktivirano, ali lako može biti, a napokon krajem prošle godine Uredbom o koeficijentima u platama u javnom sektoru…

Ako se ne varam, sindikati u osnovnom I srednjem obrazovanju su se bunili, ali nisam čula za fakultete i institute.

Ja se čudim što nisu. Između ostalog, tu se određuju koeficijenti za dekane i prodekane, 20 i 15 odsto, što mnogima može delovati kao dobro, ali ako se uzme u obzir odgovornost koju te funkcije nose i složenost poslova, to je omalovažavanje rada…

Pri čemu je, ako rade svoj posao kako treba, tim profesorima i profesorkama naučna karijera u zastoju dok su na funkciji.

Realno, ako ste na rukovodećoj funkciji u Rektoratu ili na fakultetu, ne možete da se bavite ostalim poslovima, uključujući svoj matični. Biću možda presmela u analizi, ali ako vi na taj način ograničavate mogućnost vrednovanja rada rukovodilaca – možda ćete im naći drugi način podsticaja, kroz dodatne poslove ili politički angažman. Što im, opet, oduzima vreme da se bave svojom institucijom, fakultetom, a većina jedva spaja kraj s krajem. Na ovaj način se akademska zajednica vrlo uspešno drži u pokornosti, što se sada ne čini možda očiglednim, ali ostaviće trajne posledice jer se onemogućava normalan rad fakulteta. A posebno što se dodatno naglašeno govori o dovođenju franšiza najboljih univerziteta, što nema realnih osnova…

Imali smo i ta iskustva. Da li je u tom porobljavanju univerziteta deo odgovora na pitanje zašto akademska uža zajednica nije predvodnik promena?

Ne odnosi se to samo na akademsku zajednicu jer se u svim delatnostima tako organizuje život da se ne dozvoli vreme za razmišljanje. To dovodi to filozofije gladnih stomaka i uslova rada približnih prvobitnoj akumulaciji kapitala, ne radi se 12-16 sati, ali radi se u neizvesnosti, što će mnoge ljude odvesti odavde. Posebno mlade. Nije toliko sama plata bitna koliko to što nema izvesnosti u životu, što nas dovodi do ključne priče o vrednostima. Ljudi shvataju da diploma, iako važna, nije prioritet, pa posežu za instant rešenjima u ustanovama koje možda ne obezbeđuju adekvatna znanja.

Ovde moram da naglasim kako ja ne mislim ništa loše o zdravoj konkurenciji između državnih i privatnih univerziteta i fakulteta, ali prodaja diploma se negativno vraća sistemu, uvodi nas u društvo bez pravila u kojem se samo luzeri bune protiv takvog sistema vrednosti.

Vaš stav o zdravoj konkurenciji je nesumnjivo zdrav, ali hiperproizvodnja tih faličnih kadrova koji su spremni da partijsku knjižicu stave ispred diplome dovodi ih u najvažnije institucije.

Vladajuća stranka ciljano slabi institucije i vraćamo se na već rečeno – institucije se ne mogu same osloboditi sve dok građani, oni koji glasaju, ne kažu ne. I da se ne zavaravamo, promena koja se očekuje neće brzo doći, urušavanje je veliko i ozdravljenje će biti mučno. Ti ljudi koji su zauzeli svoje pozicije žive u nekakvom blagostanju i neće lako pristati da odu. Tim pre što se čini da novca ima, oni ga lako dobijaju, a i deli se iz helikoptera kako kome treba – što će naša deca i unuci vraćati! To navodno opšte blagostanje je privid koji će se jednom raspasti i moraćemo da se suočimo s realnošću. A ljudi zaziru od toga, teše se da je dobro, ne treba menjati. Nema brzih i lakih instant rešenja, sve će se svesti na staru formulu krv, suze i znoj, a za to je potrebna ne samo saglasnost političkih aktera već pre svega građana, njihova spremnost da se žrtvuju u tom ozdravljenju iako su mnogi već siti žrtvovanja.

Kompromis zahteva toleranciju, koja se kod nas često, ako ne uvek, doživljava kao slabost, a kompromis i tolerancija su načini kako može da se dođe do rešenja koje odgovara većini

Ali, zar tu nema bar zerice nespremnosti svakog ponaosob da se suoči sa sopstvenom odgovornošću time što je svojim glasom, a često i nekim sitnim nedelom, omogućio i održavao sistem koji imamo?

Naravno, o tome se nerado govori jer bi se onda svako video u svetlu koje nije najbolje, a svi žele da i sebi i drugima izgledaju najbolje, ali mi moramo da dođemo do toga da svaki građanin shvati da je ključni akter života i promena. Znam da zvuči utopistički, ali neophodno je. Ako se to ne desi, neće pomoći glasovi pojedinaca, ma koliko važni bili opozicioni lideri i stranke, njihovi programi – sve dok se ne stvori ona kritična masa koja kaže ne i želi promenu, uređeno društvo.

Kako u ovom ne baš prijatnom okruženju doživljavate studente koji se organizuju i bune?

Svaki fakultet, pa i rektorat mora biti otvoren za studente jer univerzitet postoji zbog njih. Veoma je važno baviti se i finansijskim uslovima studiranja jer studenti koji moraju da rade da bi studirali nemaju dovoljno vremena za sebe, svoj razvoj i aktivizam. Zbog toga sam srećna što postoje studenti koji su spremni da stave na čekanje ili u drugi plan svoje akademske obaveze da bi se angažovali u društvu. 

Razumljivo je što se studenti najčešće bave svojim, tako da ih nazovem, sindikalnim pitanjima, važno je osloboditi ih egzistencijalnog straha. Ali čitav obrazovni sistem slabi, sve je više mladih ljudi sa slabijim potencijalom, posebno za razmišljanje. I lako im je da se uklope u opšte stanje – da se uklope. Zbog toga je svaki glas, svaki student koji želi da se suoči s problemima društva i čini šta može da se ono promeni dragocen. 

Rekli ste u jednom intervjuu da je strah od drugačijeg u osnovi podela. Vas je život terao da se sučeljavate sa raznim društvima.

I to je dobro. Ako postoji dobra volja da sagledate ljude oko sebe, ništa nije teško. Bez međusobnog razumevanja i prihvatanja različitosti nema ni života. Ali ako je javni diskurs takav da hrani netrpeljivosti, stižemo do onoga u čemu danas živimo.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.