Srbija Naša savremenica – Ksenija Atanasijević

Piše: Zorica Mršević

Mnoge žene su u prošlosti dale značajan doprinos srpskoj kulturi, a među njima je i Ksenija Atanasijević, filozofkinja, misliteljka i prevoditeljka antičkih filozofskih dela. Ona je prva žena koja je doktorirala u Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca i izabrana u zvanje docenta na Beogradskom univerzitetu. Takođe, bila je izrazito društveno angažovana u prvoj polovini 20. veka u Jugoslaviji, na polju ravnopravnosti i emancipacije žena, kao i u borbi protiv rata, fašizma i antisemitizma. Iako prognana sa Univerziteta, bila je uvažavana u progresivnom delu javnog životu Srbije tog vremena.

A onda je, kao i mnoge žene iz srpske istorije, nestala iz savremenog javnog pamćenja. Iako se o njima pisalo u tadašnjoj periodici, leksikonima i enciklopedijama, posvećivane im i antologije, knjige. Pa i Ksenija, kao i plejada istaknutih žena kasnije, gotovo da je pala u zaborav. Ali, nisu slučajno zaboravljene, sistematski su i dosledno ignorisane, prevashodno od “činilaca” u društvu koji su u pojedinim periodima posle Drugog svetskog rata imali društvenu moć i javne funkcije kojima se kodifikuje i promoviše znanje.

Isključivane protekom vremena sve dok postepeno nisu nestale iz javnog pamćenja.

Brisanjem velikanki iz zvanične istorije zatamnjen je veliki deo znanja o prošlosti, poput važne činjenice da je u tom periodu uspostavljena konstruktivna veza između obrazovanja, feminizma i napretka srpskog društva. Na delu je, možda ne uvek vidljiva, ali zato efikasna maskulinocentrična moć kontrolisanja javnog pamćenja i muška koncepcija kulture koja ženama ne priznaje uloge istorijskih akterki, osoba od akcije direktnog suprotstavljanja, potencijalnog uzora novim generacijama.

ISTO VREME I DANAS: Vreme aktivnosti Ksenije Atanasijević u prvoj polovini dvadesetog veka doba je velikih borbi za pravo glasa žena širom sveta, a posebno u Evropi, koje je rezultiralo postepenim uvođenjem prava glasa u pojedinim zemljama. Ipak, žensko pitanje uopšte, a s njim i pravo glasa žena, ostalo je u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca na marginama interesovanja javnosti i relevantnih činilaca. U javnosti su mnogo glasniji bili protivnici i njihovi protivargumenti. Pominjani su nezrelost, emotivna krhkost žena, ukazivalo se na navodnu neophodnost zaštite žena od surovosti političke arene, da žena nema sposobnosti, subjektivna je, osećaji su joj jači od razuma, da ne postoje praktične potrebe za ženskim pravom glasa… Pretpostavljalo se i da bi narod teško prihvatio žensko pravo glasa jer ono, navodno, ne odgovara interesima i potrebama naroda.

Zahvaljujući ženama koje danas pokreću istraživanja o nevidljivim ženskim pregnućima, sve bolje i više sagledavamo značaj Ksenije Atanasijević. Zrelost feminizma podrazumeva odavanje priznanja prethodnicama i nikako ne sme da izostane jer nam onda preti opasnost da uvek i iznova počinjemo iz početka. Posebno je važno da, prema mišljenju Ksenije Atanasijević, feminizam nije samo insistiranje na pravima žena već na unapređenju položaja i dostojanstva svih ljudi. Time se izgrađuje nova etička doktrina koja nastoji da postigne univerzalniji, “bolji i plemenitiji odnos među ljudima oba pola, koji će isključiti svako fizičko i moralno zloupotrebljavanje drugoga”. U tome je polazna tačka – ukidanje nasilno postavljenih razlika i nejednakosti među ljudskim bićima, stav koji, mada utopistički, ne možemo da i danas ne prihvatimo kao imperativ.

Nepravde koje su Kseniji Atanasijević nanete i za života i nakon smrti ne mogu se ispraviti. Ali njihove posledice u vidu negiranja njenih i uopšte ženskih naučnih i filozofskih dostignuća mogu se umanjiti i vremenom prevazići. Kao mudrost o svetu, njena filozofija nam kao prioritetan zadatak nalaže da egzistenciju ljudskog bića učinimo smislenijom, boljom, vrednijom, da doprinesemo humanizovanju individualnog i društvenog života. Smatrala je i živela u skladu sa svojim uverenjima da je dužnost moralno odgovorne individue da se zalaže za ono što je konstruktivno i što podiže vrednost egzistencije, kao i da je nedopustivo nezainteresovanošću, indiferentnošću i kukavičlukom doprinositi umnožavanju zla.

Današnji čitalac njenih radova ne može se oteti utisku da ona, zapravo, govori i o vremenu u kojem danas živimo, a ne samo o vremenu u kojem je živela. Na osnovu njenih ideja koje su bile daleko ispred svog vremena, a i na osnovu toga što je problematika kojom se bavila i danas aktuelna, ostaje zadatak savremenog doba i zaključak koliko je od izuzetnog značaja celokupno delanje Ksenije Atanasijević.

Potrebno je da poput nje budemo “uvereni da će, u doglednom vremenu, ono što je donedavno izgledalo kao utopija, postati stvarnost”.

ZBORNIK: Zbornik radova o delu Ksenije Atanasijević predstavlja dugo očekivani i važan događaj u našoj nauci, kojim se stručnoj i široj javnosti skreće pažnja na izuzetno delo i isto tako izuzetnu ličnost ove filozofkinje. Već samim naslovom sugeriše jedinstvo ličnosti i dela i predstavlja dobar uvod u čitanje originalnih radova filozofkinje, te se može shvatiti i kao neophodna lekcija iz istorije, filozofije i, posebno, etike. (…) Važno je istaći da se u više radova podvlači da je filozofkinjino suprotstavljanje zlu jedna od čvrstih dodirnih tačaka s našim vremenom u vidu zalaganja za društvene promene koje je nazivala “revolucijom dobra”. Iako ova publikacija ne može sama da ispravi nepravdu koja je naneta Kseniji Atanasijević, njenoj teorijskoj misli i doslednom praktičnom ispoljavanju etičkih načela, niti onu nanetu našoj nauci, filozofiji i kulturi isključivanjem ove po mnogo čemu izuzetne filozofkinje iz univerzitetskog i javnog života, ona sigurno otvara vrata drugačijem pogledu na našu istoriju, iz koje su mnogobrojna ženska imena jednostavno izbrisana.

Ovaj Zbornik radova ima tu važnu ulogu da bude deo napora kojima se obavlja ono što je Anđelka Milić nazivala “nastanjivanjem žena u istoriji”, otkrivanje i adekvatno valorizovanje njihovih naučnih, kulturnih i istorijskih doprinosa.

Zbornik radova “O meni će govoriti moja dela – Ksenija Atanasijević” bio je, na predlog Kosane Beker, u konkurenciji za nagradu “Anđelka Milić”, koja se dodeljuje za naučni rad objavljen u 2020. Urednici Zbornika su Zorica Mršević i Marko Jovanović, a izdavač je Institut društvenih nauka Beograd.

O njima govore njihova dela

Sekcija za feministička istraživanja i kritičke studije maskuliniteta – SEFEM, žiri u sastavu prof. dr Nevena Petrušić, dr Lilijana Čičkarić i dr Žarka Svirčev, objavili su dobitnice Nagrade Anđelka Milić 2021. za rad i dostignuća ostvarena tokom 2020. Nagrade se dodeljuju u pet kategorija, a ovogodišnje dobitnice su žene i timovi koji su uprkos apsolutno vanrednoj 2020. godini uspešno sprovodile istraživanja, završavale svoje naučne radove, realizovale programe, okupljale i podsticale na aktivizam, inicirale promene.

Nagrada je ustanovljena pre šest godina na predlog sociološkinje Marine Blagojević Hjuson, prvi put je dodeljena 2016. i nosi ime jedne od najznačajnijih savremenih naučnica u oblasti društvenih, humanističkih nauka profesorke Anđelke Milić, čime SEFEM želi da oda priznanje i trajno očuva uspomenu na njeno naučno delo, naučni doprinos i feministički aktivizam.

Ovogodišnje dobitnice su: Adriana Zaharijević, Mirjana Bobić i Slađana Dragišić Labaš, Ivana Kronja, Miroslava Lukić Krstanović, Lada Stevanović i Mladena Prelić, kao i Fond socijalne i demokratske inicijative (FOSDI) i direktorka Fonda Nataša Milojević.

Među dobitnicama su i Dragana Mladenović i Vesna Nikolić Ristanović.

Predsednica žirija Nevena Petrušić, uočava nekoliko važnih karakteristika koje krase dodelu nagrade kao za feministički pokret važan događaj i poduhvat:

“Velika stvar je da su ovogodišnje dobitnice predstavnice novih mlađih snaga koje obezbeđuju kontinuitet svojim radom i u aktivističkoj i u teorijskoj sferi. Obezbeđen je kontinuitet uprkos nemogućim uslovima, a pre svega zahvaljujući njihovom znanju, entuzijazmu i upornosti. Neke od njih, poput Vesne Nikolić Ristanović, globalno su priznate, a neke, poput Adrijane Zaharijević, spremne su, i u tome uspešne, da ostvare rezultat samo zahvaljujući ličnom nepokolebljivom zalaganju i naporu.”

Trebalo bi, bez sumnje, dobitnicama i nagradi dati veći prostor u medijima kako bi se javnost upoznala i možda stekla neupitna znanja o rodnoj ravnopravnosti, ne koketirajući s trendom Ili prigodom oko Osmog marta. Trebalo bi i uneti u udžbenike pojmove feminizma i ravnopravnosti, naučno objašnjene i kreativno i zanimljivo predstavljene. To nije samo misija nagrade već i nasleđe značajnih žene kao što su Ksenija Atanasijević, Anđelka Milić, Marina Blagojević…

Od Isidore do Isidore

Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) priprema ediciju o članicama – od prve Isidore Sekulić do najmlađe nedavno preminule Isidore Žebeljan, izjavio je nedavno generalni sekretar SANU akademik Zoran Popović.

Činjenica da su brojne žene naučnice i umetnice, uprkos delima, ostale izvan akademskog hrama jedan je od načina da se SANU “izvini” svim ženama, ali i odškrine vrata članicama koje ostavljaju dubok trag u domaćoj i svetskoj nauci i umetnosti.

Tekst je prenet iz Novog magazina.