Sonja Petrović: Dženis iz Palanke

Razgovarao: Dragoljub Selaković, Novi magazin

Nova generacija mladih reditelja, dramaturga, pisaca krči sebi put i sve više osvaja prostor teatarskog života. Ranije su morale da prođu godine da bi se pojavio neki novi, mladi reditelj ili dramaturg, a čini se da su prolazile decenije dok se za svoje mesto ne izbori neka rediteljka ili dramaturškinja. Za ženski pol su, pored izvođenja glumačkih radova, bila prvenstveno rezervisana mesta kostimograf(kinj)a i sl. U poslednje vreme, međutim, neodoljivo u prvi plan prodiru mlade, talentovane autorke kao što je rediteljka Sonja Petrović (Bačka Palanka, 1990). Njena predstava Ko je ubio Dženis Džoplin na, prethodnom, 65. Sterijinom pozorju, ovenčana je sa tri nagrade a poslednjeg dana marta, na Svečanoj akademiji povodom obeležavanja 160. rođendana Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, Sonji Petrović uručena je godišnja nagrada za režiju i koncept iste predstave.

Polovinom 1990-ih u Bačkoj palanci počeo je sa radom Festival ekološkog pozorišta za decu i mlade. Pokretač je bilo jedno od prvih privatnih obdaništa u Srbiji, koje je radilo po Montesori programu. Ljudi koji su vodili vrtić za pomoć su se obratili novosadskom Pozorištu mladih…

… Te 1994. imala sam četiri godine. Ono što je specifično za FEP od samog početka je da je nastao kao potreba dece koju su vaspitači prepoznali… nastao je iz pedagoškog osnova…

… Jedna od vaspitačica je bila vaša tetka. Sećate li se tog vremena?

To je bio vrtić Različak, koji je nastao godinu dana ranije. Vaspitači su odmah shvatili da Bačka Palanka ne nudi nikakva kulturna događanja ni manifestacije… nije postojala institucija koja bi se bavila stvaralaštvom za decu. Krenuli su sa idejom da se počne sa gradnjom pozorišta u Bačkoj Palanci, koja je zaživela dve godine pre toga. To je bila početna ideja, međutim, malo se sudbina poigrala sa tim, ta zgrada nikad nije završena. Započeta jeste, podignuti su neki stubovi te 1994, koji i danas stoje, plac je ograđen, sve je zaraslo u korov. Ipak, ono što su mogli da urade, entuzijasti iz Različka, oni su uradili. Iako zgrada nije nikada završena FEP je iznedrio čitavu generaciju mladih dramskih stvaralaca iz Palanke, nisam samo ja tu.

Bila sam prilično mala da bih se sećala svih detalja i imena, ali ono što znam je da je, u mom okruženju, svake godine, sve bilo usmereno na ta četiri dana krajem avgusta. Samim tim što se sve dešavalo u krugu moje porodice, što sam bila okružena stvaralačkom energijom, ako se nečega sećam iz detinjstva, to je taj neizdrž do početka FEP, u avgustu. Za moje odrastanje neizmerno su bile značajne radionice… značajnije od predstava, jer smo otkrivali šta je iza kulisa. Tek kasnije su mi i predstave postale značajne, tada sam već bila u dečjem žiriju. Tu se rodila ta moja potreba da analiziram, da rašrafljujem svako delo na elemente, na pojedinačne delove. Sve to bazirano je na entuzijazmu, na istinskoj potrebi pedagoga i ljudi iz Pozorišta mladih, koji su nam pomagali od početka.

Kao većina mladih, zatim počinjete da se bavite muzikom?

Tu je takođe festival učinio veliku ulogu, od nas niko nije očekivao ni tražio da postanemo dramski umetnici, to je nekako išlo samo po sebi. Festival smo doživljavali kao neko polje gde možemo da pokažemo svoje talente, interesovanja… Imali smo potpuno razumevanje organizatora festivala, mogli smo da im se obratimo i kažemo: mi ovo umemo, mi ovo možemo i hoćemo da prikažemo na festivalu. Tako se FEP razvijao onako kako smo se mi razvijali, sa onim što smo mi nudili. U tom trenutku muzika je bila to što nas inspiriše i interesuje. Prvi put je uveden večernji program, nastup omladinskih rok bendova.

Završili ste osnovne studije (multimedijalna režija) na novosadskoj Akademiji umetnosti, master na beogradskom FDU, kod Egona Savina…

Da, predstava sa kojom sam diplomirala kod profesora Savina je Plava ptica, u Somboru…

Nakon Plave ptice dolazi Otpor, na kamernoj sceni SNP, 2018. mislim. Dobra predstava, šteta što je skrajnuta. Bila je različita, sa drugačijim pristupom globalizmu, jedna od retkih koja se bavi savremenim događanjima na svetskom nivou?

Bio je to moj prvi profesionalni angažman u pozorištu nakon završetka studija. Taj Mekdugalov tekst, Otpor, nešto je što je privrženo mom senzibilitetu i osećaju stvarnosti oko mene i moje generacije. Mada se ne dešava u Srbiji ili okruženju, mislim da smo uspeli da nađemo vrlo slične pandane oko nas, u smislu vladavine moći i načina na koji su u stanju da nas zavaraju, da nas usmere u pravcu koji njima odgovara, dok mi mislimo da smo revolucionari – da se borimo protiv njih. Na kraju priče ispada da smo izigrani, iznevereni, da smo bili pioni u nekoj određenoj situaciji, u političkom smislu. Takav osećaj imam kroz čitavo odrastanje, kao da živimo u nekom vakuumu, vremenskom jazu, između dva velika vremena, dva velika događaja… stalno imam utisak da nas koriste, da ne smemo nikom ništa da kažemo, postali smo jako nepoverljivi, ne upuštamo se u stvari, čak ni kad treba. Nekako smo stvoreni kao generacija da se čuvamo, da sve proveravamo više puta, da ne idemo srcem. Imam utisak da su nas takvima napravile društvene okolnosti, što u nekim situacijama može biti dobro, u nekima jako loše. U tom tekstu sam videla i sebe u nekim situacijama u koje sam išla srcem i svom svojom snagom, verovala u neke ideje, da bi na kraju shvatila da sam bila izigrana od nekih većih sila.

Na tragu Otpora stižemo do Dženis Džoplin. Recite nešto o vašoj Dženis, ko je ona za vas, otkuda baš ona? Savremene generacije su ipak okrenute nekoj drugačijoj muzici, drugim likovima?

U moj vidokruga Dženis je došla tokom srednje škole, u najtežem i najproblematičnijem trenutku odrastanja. U to vreme se po svom karakteru, senzibilitetu, ponašanju, izgledu, načinu oblačenja nisam uklapala. Ni na sceni. Tada sam pevala i u bendu. Kao tinejdžer imate potrebu da sa nečim poistovetite, imate nekog idola, da se za nešto uhvatite, da kažete da ste u fazonu, npr. Avril Lavin koja se tad jako slušala ili recimo slušate hip-hop… Shvatila sam da niko ne liči na ono što sam dubinski osećala, ne u smislu kvaliteta nego u smislu karaktera. Onda su neki stariji, posle skoro svake svirke govorili da imam energiju Dženis Džoplin. Nisam imala pojma ko je ona?! Nakon provere na Jutjubu šokirala sam se! To je bilo strašno, nikako mi nije bilo jasno da ja uopšte, na bilo koji način, podsećam na tu ženu, nekako me vređalo. Tek nakon saznanja o njenoj muzici, njenom životu, počela sam da se zatrpavam knjigama o Dženis, preslušavala sam sve njene albume, bavila se sobom istražujući njenu muziku. Znači, meni je Dženis odrastanje, ona je bila način da negde pronađem nekoga za koga mogu da se uhvatim!

Kad smo počeli da radimo predstavu, svi glumci, čak i muzičari pružali su ozbiljan otpor prema njenoj muzici, njenom izgledu… jer ona stvarno, nikako ne pripada našem generacijskom miljeu. Elem, mi smo se jako otuđili, zaboravili smo da svako ima pravo da izgleda kako želi, da peva kako god želi. Neka smo generacija gde je muzika formula, gde je muzika tanana, čista… kao da je matematički smišljena i mnogo manje strastveno izvođena nego ranije. I, negde, kroz proces rada na predstavi, prošli smo kroz sve ono kroz šta sam ja prolazila u svom odrastanju. Jako mi je bilo važno da se desi kolektivna identifikacija sa njom, sa tim vremenom. Mislim da smo u okviru istraživanja i rada na predstavi, prepoznali taj motiv, potrebu da budemo prihvaćeni, iako smo drugačiji od mejnstrima, ako smem da izgovorim mejnstrim u Srbiji.

Ceo taj proces u SNP bio je nekako andergraund. Osećali smo se kao gerila, kao neki rokeri iz podruma. I zaista smo bili u podrumu, svi su se žalili na nas, na glasnu muziku. Shvatili smo nekako da to više nije prihvatljivo ni u pozorištu. Nigde više nije prihvatljivo. Nije kulturno, nije pristojno… svi smo poš, postali smo namazani i premazani, sa nekim maskama. Imali smo, opet, potrebu da se izborimo za to, naše! Da isteramo do kraja tu ideju, nasuprot i uprkos svima koji su bili protiv!

Šta se sada dešava kad je predstava ostvarila takav uspeh? Kako se ponašati prema ljudima koji su vas toliko puta odbili, sad kad dolaze i kažu – Super si! Odlična je predstava?

Ha, ha… jako teško pitanje, na koje nije lako odgovoriti, sa tim se sada, u ovom trenutku suočavam. To je moja realnost, postalo mi je jasno da su ljudi, u suštini, podvojene ličnosti. Istorija se ponavlja. Mi smo došli do činjenice da se ona pre pedeset godina borila sa istim ovakvim, identičnim, problemima sa kojim se borimo mi danas.

Možemo li povući paralelu: Bačka Palanka – Port Artur, ili Dženis Džoplin – Ejmi Vajnhaus, u čemu je razlika?

Nema je. I ta priča o dolasku iz provincije je nešto što nas je sve u ekipi spajalo, bar veliku većinu. Pogotovo sve devojke koje su radile na predstavi, i Tijana Grumić i Bojana Milanović… svi smo iz neke provincije došli u veliki grad da tražimo svoju slobodu. Mi smo na svojoj koži osetile kako to ide. Ako pevaš u rok bendu, odmah si narkoman i ne znam šta… kurva, da izvinite. Sve te priče smo preživeli. Samo zato što smo drugačije na bilo koji način, bilo po spoljašnjem izgledu ili u smislu karaktera, to je dovoljno da ti zauvek prilepe etiketu. I još uvek je tako…

Trenutno radite Devojčicu sa šibicama u Pozorištu mladih. Ponovo simptomatična tema i ponovo otpor. Bavite se drugačijim, bajkovitim pristupom. Predstava je namenjena mlađoj populaciji?

Za decu stariju od deset godina i roditelje.

Ponovo se bavite pedagogijom. Recite nam kakva su očekivanja?

Ono što bih ja volela da izađe kao produkt iz našeg procesa, koji je u toku, jeste da pokušamo da probudimo empatiju kod dece, verujem da je to ključno u ovom projektu. Živimo u svetu u kom sve manje gajimo empatiju kao osobinu. Sve je manje empatije kod dece i novih generacija u smislu osećanja prema drugome, prema drugačijima. Prema diskriminisanima iz bilo kojih razloga – rodnih, polnih… ili bilo koja druga različitost – siromaštvo, bolest, seksualna orijentacija ili boja kože. Sve je više diskriminisanih i skrajnutih iz društva, očigledno je da je sve veći jaz između siromašnih i bogatih, ne samo u Srbiji već u celom svetu. Zato mislim da je ovakva predstava neophodna u ovom trenutku. Mislim da smo zakasnili u radu sa odraslima, i zato treba više i ozbiljnije raditi sa decom, na ozbiljnim temama, na temama koje se tiču njih, koji se tek spremaju za život. Da se ne slome na prvom većem problemu u životu.

Reč je o potresnoj priči, obrađuje temu smrti, dovodi u sukob pedagoški rad, tačnije pedagoge koji su se podelili na dva tabora. Jedan piše peticiju da se ta bajka izbaci iz programa jer smatraju da je previše teška za decu. Drugi tabor smatra da je neophodna upravo zbog izgradnje i identifikacije osećanja koje ona pobuđuje. Mislim da se sa decom ne sme raditi samo na bazi lepih osećanja, kako je sve lepo, bajno, sjajno i pozitivno, već da moraju da identifikuju u sebi šta je bes, ljutnja, tuga, na kraju krajeva i šta je smrt. Mislim da je za pozorište ova tema veoma značajna, obzirom da Devojčica sa šibicama dolazi iz jednog ekstremno siromašnog, društvenog miljea, da je ona trefikovana od svog oca. U da ona mora svaki dan da kući donese određenu sumu novca, ako to ne uradi on je tuče. Hoću da verujem da posle ove predstave deca, koja je budu videla, neće odrasti u ljude koji neće primećivati tu drugu, različitu decu. Devojčica sa šibicama govori o našoj verziji problema nevidljivosti te dece, o tome koliko je sve bolno za njih. Oni su nevidljivi za sistem, za ljude oko njih, svi smo se ogradili i distancirali od ljudi koji su nesrećni, koji su drugačiji jer nam je tako lakše. Volela bih da ova predstava, čiju premijeru planiramo 14. maja, bar nešto promeni u tom smislu.

Znači opet se igrate sa šibicama… uključili ste u proces i decu iz svratišta?

Ovo jeste specifičan pozorišni projekat. U njega su uključeni stručni ljudi, psihološkinja Jelena Sokić i stručna saradnica Dobrila Marković, koja se inače bavi i radi sa žrtvama trefikinga, decom i mladima u okviru udruženja Sloboda nema cenu. One su stručni konsultanti iz tog miljea koji nama nije toliko blizak kao njima, pokušavamo svi zajedno da objedinimo iskustva, da prodremo dublje u sam problem. Ostvarili smo saradnju sa svratištem u Novom Sadu, organizujemo radionice i družimo sa decom. Želeli smo da zaista vidimo kako izgleda život dece na ulici, ko su oni, da ih pogledamo u oči, da im damo ime i prezime, a ne da su to tamo neka deca. Nakon toga i glumački posao je drugačiji, glumački zadaci su mnogo odgovorniji.

Razlog za odlazak tamo nije samo korišćenje svratišta za naš proces, pokušavamo da proces, sam po sebi, bude jednako moralno pravičan kao i poruka koju želimo da pošaljemo. Pokušavamo da napravimo korak dalje u smislu komunikacije između institucija, ovog puta Pozorišta mladih i svratišta. Želimo da se obnovi i ta vrsta saradnje, da se primete i svratišta, i centri za socijalni rad, i sva druga mesta koja pomažu deci koja žive i rade na ulici.

Završavate doktorske studije, aktivni ste u ASSITEJ Srbija, Jedna ste od koordinatora upravljačke grupe Sledeća generacija. Godine 2023. AAG ASSITEJ International (godišnja konferencija) održava se u Beogradu. Vaša upornost jedan deo programa dovešće u Novi Sad. Reci nam nešto više o tome?

Next generation program je nešto što ide paralelno sa ASSITEJ International, organizacijom u svetu. To podrazumeva organizaciju rezidencija za mlade umetnike koji se bave pozorištem za decu i mlade u celom svetu. On je svuda organizovan po drugačijem modelu – nekad su prijave otvorene za ceo svet, nekad samo za određeni region ili geografsko područje koje ima nešto zajedničko. Next generation program prvi put je organizovan pre tri godine u Srbiji, i važio je samo za regionalne dramske umetnike koji se bave pozorištem za decu i mlade. Sesija na nedavno održanom kongresu (podrobnije u prošlom broju NM – prim. ur), u kojoj sam učestvovala, bila je prezentacija svih Next generation modela, rezidencija i radionica, koji su bili održani u poslednje tri godine, u celom svetu. Mi smo predstavili kako je to izgledalo u Novom Sadu, u organizaciji ASSITEJ Srbija. Kao najveći doprinos tog projekta je prepoznato, što nam je bio i cilj, da se povežemo i međusobno upoznamo sa mladim umetnicima iz celog regiona. Zamišljeni cilj bio je otelotvoren, nastavili smo saradnju i dalje, nakon tog skupa. Nas šest mladih umetnica, tri iz Srbije – Milja Mazarek, Tijana Grumić i ja, iz Crne Gore – Marija Backović, Anja Pletikosa iz Hrvatske i Aida Tomassin iz Slovenije, nastavile smo saradnju. Na osnovu ideja koje su bile plod tih druženja nastala je platforma Od malih nogu, koja je počela sa radom prošle godine i koja nastavlja svoj put kao rezultat ovog projekta. Što se tiče ASSITEJ, sada imam priliku i čast da budem deo upravljačke grupe, zajedno sa Amirom Nawazom iz Pakistana. Mi smo zaduženi za organizaciju i osmišljavanje modela Next generation programa u celom svetu, naredne tri godine. Kruna svega toga planirana je za 2023, kad Srbija bude domaćin svetskog skupa, AAG ASSITEJ International. Platforma Od malih nogu i ja zaduženi smo da organizujemo Next generation program te godine u Novom Sadu.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.