Škola života na Borneu

Autorka: Beba Kuka, Izvor: Novi magazin

Neki ljudi su blagosloveni povišenom dozom radoznalosti i prilagodljivosti, dovoljnom fizičkom i mentalnom snagom da isprati tu radoznalost te mogućnošću da sebi kontinuirano priušte otkrivanje nečeg novog i drugačijeg. Budući jedna od njih, početkom novembra tj. dan nakon dvadesetčetvoročasovnog puta od Beograda do mog doma u Kuala Lumpuru počele su da mi se roje misli o mestu na kome bi želela da dočekam 2022. godinu. Pošto sam po kineskom horoskopu rođena u Godini Tigra, koja nam stiže 1. februara 2022. godine, poželela sam da, kako priliči tako prelepoj i neustrašivoj životinji 2022. dočekam u srcu netaknute džungle. A kako drugačije?

Nošena nepodnošljivom lakoćom brzog izbora, kupila sam avio karte za Borneo, tačnije Mulu Nacionalni Park koji se nalazi u malezijskoj državi Sarawak. Kad kažem karte, mislim na jedan dvosatni let regularnim avionom od Kuala Lumpura do grada Miri, i na kratki dvadesetominutni let majušnim avionom koji jednom dnevno leti iz Mirija za Mulu. Ovaj drugi let je koštao isto koliko i prvi. Napraviti mali aerodrom i pistu u sred džungle je poduhvat vredan plaćanja skupe avio karte. 

Deo mene koji nakon celog dana provedenog šetajući, pentrajući, istražujući i beskrajno se znojeći po džungli uživa u nepodnošljivoj lepoti življenja je za smeštaj odabrao The Marriott, jedini hotel sa 5 zvezdica u sred džungle.

Mali avion iz Mirija za Mulu je leteo tik iznad zelenog okeana prašume i pružao predivan pogled na meandre reke Melinau, jedinog puta (osim vazdušnog) kojim je Mulu povezan sa Marudi, prvim većim gradom do koga se stiže nakon 6 sati vožnje u dugačkim, uskim i plitkim čamcima sa jakim motorima. U davna vremena, trebalo je i više od dana veslanja tokom nemonsunskog perioda (tokom monsuna se ne putuje) da se pređe ista razdaljina. Tim istim čamcima se prevozi sva hrana, nameštaj, pokućstvo, sav materijal za gradnju, sva prevozna sredstva. Sa njima se ide u školu, u posetu familiji, na svadbe i sahrane koje su u selima niz/uz reku, u lov i ribolov, svugde. 

U SKLADU S PRIRODOM: Na aerodromu, jednostavnoj prizemnoj zgradi koja liči na našu dobrodržeću mesnu zajednicu ili nekim čudom preživeli lokalni dom kulture, me je čekao kamiončić i prevezao u hotelski raj na zemlji. The Marriott se ugnezdio između dve reke i ceo kompleks hotela stoji na stotinama metalnih i betonskih stubova. Uzdignut je otprilike pet metar iznad zemlje kako da bi se sačuvao od eventualnog prelivanja reka tokom sezone monsuna, tako i da bi ostavio otvoren pešački prolaz za sve životinje u čijem se prirodnom staništu hotel smestio. Živeti u skladu sa prirodom je osnovno načelo ne samo domorodačkih plemena koja od pamtiveka žive u džungli već i svih onih koji su se u nju bilo kojim razlogom pre ili kasnije doselili. Ako se to načelo ne poštuje, priroda će veoma brzo da pošalje opomenu.

Kao i gotovo svi luksuzni hoteli koji se nalaze okruženi tropskom prirodom i The Marriott je sagrađen po principu otvorenog prostora. Osim soba i eventualno jednog dela restorana, svi ostali delovi hotela su potpuno otvoreni ka spoljašnosti. Recepcija, sale za masaže, teretana i sala za jogu, bazen, zajednički prostor za odmor i TV, predvorje hotela – sve je otvoreno i na par metara od džungle. Kada sam se pre više od sedam godina preselila u Maleziju i prvi put otišla u hotel u džungli, moj strah od zmija, ko zna kakvih paukova i otrovnih insekata koji u svakom trenutku mogu da prođu tim otvorenim hotelskim prostorom je skakao do nivoa treće oktave svetski proslavljene pevačice, no ubrzo mi je objašnjeno da te životinje koje izazivaju iskonski strah zapravo izbegavaju ljude. Trebalo je vremena da se to saznanje pretoči u iskustvo te da ono rezultira u mojoj potpunoj opuštenosti i prepuštenosti boravku u toj vrsti hotela. Sada, kad god postoji opcija biram isključivo „otvorene“ hotele i uživam u apsolutno svakom trenutku koje provedem u njima. 

Direktor hotela je Nemac u ranim četrdesetim godinama. Šest godina života u Mulu, gde život teče polako i jednostavno i gde je nivo stresa zaista sveden na minimum , ovog čoveka je potpuno omekšao i verujem na bolje promenio. Odelo tj. poslovni izgled je zamenjeno opuštenim pamučnim i lanenim pantalonama i košuljom, službeno ćaskanje sa gostima je ustupilo mesto gotovo domaćinskim gestovima pažnje, a odnos sa zaposlenima je daleko od šefovskog. I možda baš zbog svega toga hotel funkcioniše savršeno. U tragovima se još u njegovom ponašanju naziru poslovična striktnost i disciplina (na kraju krajeva on je ipak direktor hotela), ali čak se i inače jak akcenat svih Nemaca koje znam, u njegovom slučaju umilio lepoti prirode kojom je okružen i postao gotovo mazan.

Sat vremena nakon ulaska u prelepu i komfornu sobu i predivno kupatilo sa kadom koji su na samo par metara od guste džungle, brzog tuširanja i uskakanja u adekvatnu garderobu, bila sam na putu ka pećinama, džinovskim stablima, pigmejskim vevericama, pitonima i zmijama, medvedima, šišmišima, domorodačkim plemenima, vodopadima, šetnji po mostovima napravljenim od kanapa, i pričama o nekom drugom meni potpuno nepoznatom svetu i životu. Pet dana kasnije, na povratku za Kuala Lumpur jasno se iskristalisalo nekoliko životnih lekcija kojima me je naučila ili živopisno podsetila Mulu džungla. 

PRILAGOĐAVANJE: Do Clearwater (čista voda) pećine smo se vozili oko sat vremena čamcem kojim je kroz katkad veoma plitke deonice majstorski navigirao naš domorodački čamdžija. Prošli smo kraj nekoliko naselja, kraj rečnog pristaništa za školu, kraj sporadično naslaganih čamaca, saginjali se pri susretu sa niskim granama i priobalnim žbunjem i upijali svaki trenutak netaknute lepote kojom smo bili okruženi. Uspon ka pećini nije bio dugačak ali je bio strm i spor te nam je lokalni vodič uz put pokazivao razne endemske vrste biljaka koje žive samo u tom delu Bornea ili samo u tom delu džungle ili samo na ulazu u Clearwater pećinu, i nigde više na svetu. Inače, ova pećina ima 225km dugačak sistem pećina koji je osmi najduži sistem na svetu i najduži u jugoistočnoj Aziji. 

Na jednoj biljci prelepih dugih, nežnih i elegantnih listova bilo je po nekoliko rupa. Iz daleka je izgledalo kao da je neki insekt tj. čitava njegova porodica imao baš slastan ručak grickajući središnji deo lista, ali kad se pogleda izbliza vide se savršeno oble i simetrično postavljene rupe. Od vodiča sam saznala da je ova biljka veoma krhka i malo jači vetar ili nalet tropske kiše mogu da je polome i ko dlanom o dlan ubiju. Kako bi se sačuvala od zatiranja, biljka je tokom evolucije, i ko zna koliko pokušaja i promašaja, „sama probušila“ rupe na svom listu kako bi omogućila kiši da se slije i vetru da produva kroz njih ne opterećujući i ne lomeći ni list ni stablo. Na taj način biljka nastavlja da raste i u ekosistemu obližnje flore i faune igra važnu ulogu. Tako jednostavno i tako pametno. Ta biljka me je naterala da razmislim koje su to „rupe“ koje bi ja mogla da napravim u svom životu ili poimanju svoje uloge u životu drugih ljudi a od kojih bi svi mi imali koristi. 

Domorodačka plemena su u poslednjih stotinak godina napravila dosta takvih rupa u svom načinu života. Postali su deo malezijskog obrazovnog sistema te su se pored prirodnih veština preživljavanja u pravoj džungli obučili i kako da prežive u gradskim džunglama. Prestali su da nomadski lutaju džunglom, skrasili na jednom mestu i prihvatili ne samo obrazovanje već i „modernu“ zdravstvenu zaštitu koja je uveliko pomogla povećanom procentu preživljavanja njihove dece i trudnica, te prosečnom životnom veku. Počeli su da se mešaju sa pridošlicama od koje su naučili kako da žive i rade u skladu sa prirodom te u saradnji sa raznim istraživačima omogućili da Mulu 1977. godine postane nacionalni park. Obeležavanje staza, deljenje znanja o pećinama, životinjama, otrovnim i lekovitim biljkama, osobinama stabala je njihovog znanja i ruku delo koje je Mulu 2005. godine stavio na Unesco listu svetske prirodne baštine. Danas su svi zaposleni u nacionalnom parku pripadnici domorodačkih plemena. 

Pravljenje „rupa“ i otvaranje ka spoljnom svetu ima i svojih negativnih strana kao što je dolazak misionara i prekrštavanje gotovo celokupnog stanovništva u hrišćanstvo. Zatim, odlazak mladih u školu u grad (u Mulu postoji samo osnovna škola, u srednju moraju 6 sati čamcem do prvog grada) u kome nenavikli na poroke postaju lak plen za sticanje zavisnosti. Sve ovo dovodi do frikcija unutar porodice i zajednice koja je aktivno uključena u život svojih plemena. No, iako voda i vetar prolaze kroz rupe na listu to je suštinski i dalje isti list. Baš tako i domorodačke „rupe“ nisu umanjile broj paganskih običaja koje uporedo sa hrišćanskim praktikuju sva tri plemena. Svako dete ima svoje zvanično ime koje dobije odmah po rođenju i koje mu je upisano u sve administrativne knjige, ali ima i svoje plemensko ime koje dobija tek dva meseca po rođenju tj. tek nakon što porodica i cela zajednica vide karakter i osobine deteta i u skladu sa onim što ga uveliko krasi ili čega mu manjka mu daju ime tokom posebnog plemenskog rituala. To ime je ono kojim dete svi zovu i sa kojim se ono tokom života identifikuje. 

Kad smo došli na ulaz Clearwater pećine pred nama su kao veliki grozdovi visili spoljašnji stalaktiti obrasli u zelene listove iz čije se sredine pomalja tanana, jedva vidljiva grančica sa majušnim cvetom na vrhu. To je endemska vrsta biljke koja živi samo na ulazu u pećinu, ni 50 metara dalje od ulaza. To je biljka od koje, kao i u dobrom broju endemskih vrsta, druge biljke uče o prilagođavanju, o tome kako da razviju specifične karakteristike koje će im pomoći za opstanak vrste. Budući filozofski nastrojena tog dana, zapitah se šta je to u meni endemski moje?

Tri plemena

U ovom delu Bornea žive tri domorodačka plemena, najmnogoljudnije je pleme Berwan koje čini oko 70 odsto populacije. Sledi pleme Penan (petina) koje je sve do pre 30-ak godina bilo nomadsko pleme koje je od sezone do sezone migriralo u različite, od ostalih plemena veoma udaljene delove džungle. Najmanje je pleme Tering (10 odsto) koje, baš kao i Penan, ne voli preterano da se meša sa drugim plemenima. Ako plemenske starešine i dozvole brak između plemena, mladoženja ili mlada iz drugog plemena moraju da donesu mnogo darova kako budućoj tazbini tako i celom selu i odmah nakon svadbe odu iz Tering plemena. No mimo ovog običaja, sva tri plemena žive u slozi, pomažu jedni drugima kad za tim postoji potreba i veoma harmonično žive u skladu sa prirodom. 

STRPLJENJE: Tokom dugih 9 km šetnje po toploj i vlažnoj džungli, vodič je više puta pokazao na jednostavnu, relativno malu biljku sa razgranatim listovima. To je biljka sa pet života. Prvi put se rodi kao biljka sa listovima (kao na slici). Kada ta biljka uvene iz njenih ostataka se rađa druga zelena biljka koja je u svojoj osnovi malo jača i viša. Isti proces prikupljanja snage i životnih sokova se odvija tokom njenog trećeg i četvrtog života a onda… onda se u petom životu rađa kao lepi beli cvet u obliku sveće. Kada taj cvet uvene biljka nestaje zauvek. Ali… pre toga kada cvet procveta na njega se, kao na pijacu punu svežeg voća i povrća, sjate razni insekti i male ptičice te njegov polen na daleko i na široko pronesu kroz džunglu. Strpljen u četiri života kontinuiranog jačanja i prikupljanja mudrosti i snage, spašen izumiranja u petom. 

Još većom dozom strpljenja je obdareno drvo Meranti tj. grupa drveća iz porodice kojoj ovo drvo pripada. Naime, njegovo semenje je prava poslastica za životinjski svet džungle. Kada drvo procveta, njegov cvet živi samo jedan dan pre nego što padne na zemlju i tokom tri nedelje mirovanja izbaci seme koje svojim mirisom i neopevanom slašću prizove sve puzeće, leteće, skakuće i trčeće sladokusce. Navala je takva da gotovo nijedno seme ne ostane pozobano, a jedino zrna koja su potpuno netaknuta od strane životinja imaju šansu da se prime i izrastu u mlado drvo. Kako bi obezbedila produžetak vrste, ova porodica drveća cveta na svakih 5-10 godina, i svo drveće cveta u istom periodu od 7-10 dana proizvodeći oko 4 miliona jednodnevnih cvetova. Koliko god da su životinje gladne, ješne i neumerene u svojoj gurmanskoj poročnosti tu količinu zrna ne mogu da savladaju. I tako, strpljivo čekajući od 5-10 godina na svojih nedelju dana cvetanja, ova porodica drveća nastavlja da se rađa i vetrom prenosi kroz džunglu. 

Tokom tog dana uživala sam i u obilasku Lang pećine, relativno male ali apsolutno predivno ukrašene. Na ulazu u ovu kao i druge pećine u Mulu nalazi se domorodačko groblje. Do pre pedesetak do sto godina (zavisi od izolovanosti plemena), preminulu osobu bez obzira na pol i starost bi postavili na bambusove grane a zatim u privremeni drveni kovčeg koji na dnu ima nekoliko povećih rupa. Kovčeg bi odneli u džunglu i tamo ga ostavili tokom dva do tri meseca tj. dok traje proces dezintegracije tela koje se kroz bambus i rupe u kovčegu ponovo spaja sa džunglom. U vlažnim i veoma toplim uslovima tropske džungle ovaj proces traje kraće nego u drugim klimatskim uslovima. Pleme strpljivo čeka da se preminuli spoji sa prirodom i onda prikupi sve kosti, stavi ih u glineni ćup koji se tokom pogrebnog rituala položi na ulaz u pećinu. Posle tog čina članovi porodice preminulog više ne dolaze u tu pećinu. U današnje vreme je iznad ulaza u pećine postavljena izdignuta rampa kako bi ostaci preminulih ostali neuznemireni posetama turista koji ukoliko im manjka radoznalosti i ljubopitljivosti (što svakako nije moj slučaj) nikad zapravo ni ne saznaju da prolaze iznad groblja. 

A onda kad sam ušla u Lang pećinu bila sam opčinjena i bojama i lepotom njenih skulptura i ukrasa. Milioni godina su bili potrebni da se u njoj prirodno izvajaju jedinstvene dvorane i prolazi. Milioni godina strpljenja i optimalnih uslova koji su omogućili da se voda, minerali i ko zna šta sve još polako, kap po kap slivaju u pećinu iz džungle koja je iznad nje. Potrebno je sto godina da naraste samo jedan centimetar stalaktita (ukrasi koji vise) ili stalagmita (ukrasi koji rastu) i samo jedan sekund neshvatljive ljudske gluposti da polomi jedan od njih i ponese ga kući kao suvenir. Koliko li takvih nepopravljivih gluposti, svesno ili nesvesno, učinimo u životu? 

No i pored tog teškog životnog pitanja, na izlasku iz pećine bila sam veoma romantično raspoložena znajući da će se uskoro, za bezmalo 100 godina jedan stalaktit i jedan stalagmit baš tu, na par metara od mene nežno poljubiti a onda i večno spojiti. Strpljenje!

ŠTETA: Od malih nogu moja asocijacija na lijane su naravno bili Tarzan i njegov verni majmun (moram priznati da na Džejn nisam obraćala toliko pažnje). Sećam se i dalje kako sam osmehom na licu cičeći kao dete prvi put u Ugandi ’letela’ lijanom sa jedne grane na drugu. I sada, svaki put kad šetam džunglom one mi nekako romantično izgledaju, kao pramen kose koji se nestašno izmigoljio iza uva, kao resice na nekoj zavesi, kao mistični prolaz u … avaj ali one su sve samo ne romantične. Ne znam kako do sada, nakon svih džungli koje sam obišla, nisam čula da u šumama bez lijana raste 150 odsto više voćki, te da drveće koje „gosti“ lijane ima duplo više šanse da ugine od ostalog drveća (ne verujući vodiču čak sam i proverila na Internetu i postiđena svojom sumnjičavošću shvatila da je naravno bio u pravu). 

Ispostavio se da su lijane tihe, ali postojane daviteljke, krvopije sistema koji ih okružuje. Imaju one i par pozitivnih osobina od kojih nekolicina malih životinjica ima koristi, ali sve u svemu one su šteta. I baš su me one naterale da se zatvarajući 2021. godinu zapitam u kom okruženju sam ja, svesno ili nesvesno, nekom ili nečem štetna tj. kome sam ja lijana? Volela bih da verujem da je odgovor Nikom, ali nije zgoreg proveriti.

SVETLIJA STRANA: Deer (jelen) pećina ima jedan od najvećih pećinskih prolaza na svetu. Očarana pogledom na više od tri miliona šišmiša koji su visili sa visokih tavanica impozantne pećine nisam baš sigurna da li je vodič rekao da je prolaz toliko širok da u njega može da uđe neki od boinga, ali taj detalj i nije bio bitan pred čudesnim prizorom koji je bio pred mojim očima. U neke pećine se ulazi kroz male prolaze, kroz uske, manje ili više vlažne, mračne… ali u ovu se ulazi grandiozno i u njoj se čovek istovremeno oseća i majušno i nadmoćno. Znam da zvuči konfuzno ali nalet emocija, misli, punoće i praznine kojima te Deer pećina zagrli je teško opisiv rečima.

Baš kao i broj šišmiša i količina njihovog izmeta (sigurno postoji lepša reč koja bi mogla da se upotrebi u ovako lepom članku, ali koju god reč koristili značenje se na kraju svodi na isto). Naime, egzodus šišmiša se dešava jednom dnevno, obično u večernjim satima kada oni kreću u lov. Prizor crnih oblaka koji u naletima izleću iz pećine bez da se i jedan od nekoliko miliona šišmiša dotakne je više nego fascinantan. Njihov savršeni navigacioni sistem i nepogrešiv nagon lovca ih katkad odnese i po stotinu i više kilometara od pećine i uvek tokom noći tj. pre zore bezbedno vrati kući. A onda kada se punih stomaka vrate, i krenu da vare, onda svaki šišmiš izbaci oko 70 grama onog što sam spomenula na početku ovog paragrafa. 70 grama puta 3 miliona sitih i zadovoljnih šišmiša sa dobrim probavnim traktom jednako je 245 tona ‘onog’ dnevno! Za divno čudo oble crne (sad znamo zašto su crne) stene u pećini su prilično autentične a miris tog okruženja je zapravo blag i potpuno zanemarljiv u odnosu na fascinantne srazmere i lepotu pećine. 

No ono što je nekom fekalija nekom drugom je neiscrpan, siguran i krajnje organski izvor prihoda. Naime, ovaj ‘dragulj’ je veoma dobar, tražen i snažan fertilizator koji je jako dobro plaćen. U nekim pećinama je odnošenje ‘crnog blaga’ zabranjeno zbog potencijalnog narušavanja biodiverziteta, ali kada je dnevna isporuka istog 245 tona onda to ne predstavlja problem. Šta više nameće se kao veoma lukrativna neophodnost. I eto svetle strane cele ‘mirisne’ priče. 

Večna bračna vernost

A onda sam čula priču o endemskom običaju koje praktikuje samo pleme Berwan od koga bi svakako mogli dosta toga da naučimo i primenimo. Naime, ovo pleme se meša sa ostalim plemenima i pridošlicama u njihov deo sveta što je jedan od razloga njihove mnogoljudnosti, ali… pleme veruje da se čovek samo jednom rađa u životu, samo jednom stvara porodicu i samo jednom umire. Praktikovanje vernosti u braku svakako nije endemski i predanje kaže da su prvi misionari koji su se probili do Mulu bili ekstatično srećni zbog ove „hrišćanske“ odlike domorodaca, ali dva običaja koja prate princip vernosti svakako su veoma autentična. Naime, kada mladoženja i njegova porodica isprose mladu, te se ona, njena porodica i plemenske starešine – bez njihovog odobrenja teško da može da dođe do braka – saslase, onda se budući mladoženja i njegova porodica bacaju na posao. Traže pravo drvo, skupljaju alat, određuju ko će šta da radi i kreću da u drvetu delju što veću to bolju pticu Hornbill. Ona je simbol te džungle i simbol posvećenosti i vernosti porodici i zajednici kojoj pripadaju. Hornbill se „udaje/ženi“ samo jednom i kada jedan od bračnih drugova ugine, preživeli ostatak života provodi u celibatu brinući o porodici i zajednici. Tokom ceremonije venčanja skulptura hornbilla visi sa tavanice tik iznad glava mladog bračnog para. Taj hornbil ostaje u njihovom domu ili bilo kom u koji se kasnije presele do kraja njihovih života. Ljubopitljiva kakvom me priroda obdarila, ohrabrih se da pitam da li su zapravo svi verni ili ipak postoje neki meandri u bračnim vodama. Veoma, veoma retko se desi preljuba i tada se preljubnik ili preljubnica dovode na plemenski „stub srama“. Osoba ogrezla u grehu pred svim članovima plemena treba da se izvini bračnom drugu/drugarici, odgovori na sijaset pitanja koje svako može da postavi (i koja mogu da budu veoma intimna i detaljna), zatraži povraćaj u brak i donese poklone plemenu u vidu novog gonga (muzički perkusioni instrument koji se koristi pri različitim ritualima) i nove mačete kojom se služe plemenski lovci. 

Supružnik ima pravo da ne oprosti prevaru i u tom slučaju čak i ukoliko plemenske starešine oproste i prime darove, neverni supružnik mora da ode iz plemena. Deca ostaju kod vernog supružnika i cela zajednica brine o njima. Ova pravila jednako i bez izuzetka važe i za muškarce i za žene. U današnjem svetu rodnih i bračnih neravnopravnosti ovo je zaista endemski.

UKORENJENOST: I dok je pigmejska veverica dužine kažiprsta (uključujući i njen minijaturni zavodnički baršunasti rep) veselo skakala sa jedne grančice na drugu a relativno male ženke Tough sided frog (bukvalan prevod je žaba sa čvrstim stranama) veoma bučno kreketale objavljujući da su spremne za parenje (ako je suditi po celodnevnoj kakofoniji njihovih glasova, ta džungla je videla mnogo seksa tokom mog boravka!) ja sam prolazila kroz guste delove džungle u kojima na jednom hektaru živi više od 380 vrsta biljaka i ko zna koliko desetina i stotina puta više vrsta životinja i ostalih živih organizama.

Baš tu se nalazi i sistem lepo postavljenih mostova napravljenih od kanapa uz pomoć kojih može da se šeta kroz krošnje drveća. Da stabla drveća ne bi bila oštećena nosećom konstrukcijom, mostovi su veoma lagani, uski i nadasve lelujavi. No, tik pre penjanja na most ugledala sam neverovatno lepog, elegantnog i stasitog džina. Više od 80 metara ovo drvo je vladalo okruženjem, u svakom smislu. Impozantne građe, dostojanstveno, neuništivo. A onda je, nakon par minuta nemog divljenja vodič rekao kako je stablo zapravo veoma mekano i nežno, toliko da se ni ne koristi za izradu nameštaja. Snaga drveta je u njegovom korenju, koje je veoma duboko i koje drži ponosnog gorostasa. Njegovo korenje se prepliće sa korenjima drugih manjih i viših stabala u okruženju, te ga svi oni drže i omogućavaju njegov rast. I dok svet pod zemljom obavlja svoj deo posla, stablo je nad zemljom dom za oko hiljadu vrsta živih bića – insekata, ptica, gljivica, bakterija i ostalih više ili manje vidljivih organizama. Ja volim prirodu u svim njenim različitim oblicima, od pustinje do savane, od mora do planina, od glečera do pećina, od stepa do tropa. Međutim, biti u sred netaknute džungle, udisati beskrajno čist vazduh i stajati kraj drveta u odnosu na koga se osećaš kao mrav je jedan od najponiznijih i najprivilegovanijih osećaja koje sam u životu imala.

Gledajući to drvo i sve ispod njega shvatila sam da su lakoća mog prilagođavanja različitim kulturama, običajima i stilovima života u svakoj zemlji u kojoj sam do sada živela zapravo posledica moje duboke ukorenjenosti u sve ono čime su me porodica, prijatelji, Zemun, Slankamen, Srbija i Balkan tokom života darovali. A darovali su izdašno i najčešće bezuslovno.

I tako, nakon nekoliko dana provedenih šetajući, slušajući, upijajući, učeći i razmišljajući i nekoliko predvečerja lagano se opuštajući u bazenu i uživajući u predivnoj hrani i svežoj kokosovoj vodi u 2022. godinu sam ušla spavajući. Opuštena, srećna, nadahnuta i uzbrdo brza. 

Godina Tigra mogla je da počne! 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.