Sigurnim koracima unazad

Autorka: Jelena Aleksić, Izvor: Novi magazin

Naveliko se ovih dana govorilo o ukidanju rokova trajanja za pojedine namirnice, a domaći mediji citirali su uglavnom nemačkog ministra poljoprivrede Džem Ozdemira, koji je predložio da se sa pakovanja meda, pirinča i čaja sasvim ukinu oznake o datumima do kojih su proizvodi upotrebljivi. Istina je da ova inicijativa u granicama Evropske unije nije nikakav endem budući da se čitava zajednica obavezala da će do 2030. godine prepoloviti količinu hrane koja se baca. 

Pitanje je samo koliko će na to uticati ukidanje rokova trajanja za pojedine namirnice zbog čega u kantama završi oko 10 odsto bačene hrane. Sve ostalo, građani i privreda uglavnom bacaju jer im je višak. Ipak, kako je i na globalnom nivou oko 15 odsto bačene hrane zapravo roba kojoj je istekao rok ili bar zvanično istekao, jasno je da se ukidanjem datuma jestivosti za pojedine može smanjiti količina hrane koja završava na deponijama dok stotine hiljada ljudi gladuje. I ne samo to. Proizvodnja i distribucija hrane zahtevaju ogromne količine energije, što opterećuje životnu sredinu, a ako se na samom kraju još i baci hrana koja je sasvim ispravna za konzumaciju, to je zaista „duplo golo“. 

U Evropskoj uniji se godišnje baci 22 miliona tona hrane koja može da se konzumira

DIVLJE DEPONIJE: I za pojedince i za čovečanstvo. Jer, logično, hrana kojoj je istekao rok se ne sme ni donirati jer je u tom slučaju nebezbedna za jelo, što znači da joj je jedina adresa kanta za otpatke. U domaćim uslovima, ona dalje završava na divljoj deponiji. 

„Nepravilno upravljanje otpadom od hrane u vidu nerazdvajanja otpada koji nastaje od hrane i njegovo mešanje sa komunalnim otpadom, odnosno svrstavanje u komunalni otpad, te potom njegovo odlaganje na deponijama – sanitarnim i drugim deponijama (komunalnim deponijama, deponijama koje nemaju mogućnost sanitacije, smetlištima, odnosno tzv. divljim deponijama), umesto da se koristi za potrebe anaerobne digestije i kompostiranja, u praksi dovodi do značajnog porasta ekoloških rizika i rizika po zdravlje stanovništva, usled emitovanja štetnih gasova ugljen-dioksida i metana, koji nastaje razgradnjom takvog otpada. Takav otpad štetan je po zdravlje i lako zapaljiv (često je uzrok požara na deponijama). Količine bačene hrane su kontinuirano u porastu, pa time rastu i rizici po životnu sredinu i zdravlje ljudi. Prema istraživanjima, polovinu otpada u kontejnerima u Republici Srbiji čini upravo kuhinjski otpad, koji kasnije truli na deponijama i zagađuje životnu sredinu”, objasnio je svojevremeno za Novi magazin Slobodan Krstović, direktor za održivi razvoj u NALED-u. 

 I mada su u Uniji uglavnom raskrstili sa divljim deponijama, a otpad neretko koriste za proizvodnju energije i pokretanje proizvodnih linija, neke navike ostaju. Naime, baš kao i u Srbiji, najviše hrane bacaju domaćinstva, a čak polovina građana EU ne zna razliku između „upotrebiti do“ i „najbolje upotrebiti do“. Prve zvanične podatke o tome koliko se u EU baca hrane, Brisel dobija 2020. godine shvativši da je u prvoj godini pandemije kovida svaki stanovnik bacio 127 kilograma što je šokiralo i same građane i zvaničnike. Tim pre što je to bila godina kada se ceo svet pitao hoćemo li imati dovoljno pšenice, pirinča i soja zbog rata u Ukrajini i inflacije na koju je razvijena Evropa bila zaboravila. O krizi energenata da i ne govorimo. 

“Brojke su ogromne, ispada da 10 odsto sve hrane koja dođe na evropsko tržište završi na otpadu, i to u situaciji kada je hrana radi inflacije i rata u Ukrajini sve skuplja”, upozorila je tada Biljana Borzan, koja je bila izvestilac Evropskog parlamenta za smanjenje bacanja i povećanje doniranja hrane.

Borzan je tada nekoliko puta naglasila da sve dokle god ima gladnih ljudi, a skladišta socijalnih samoposluga i narodnih kuhinja nisu puna, svaki kilogram bačene hrane je previše. Osim toga, za njenu proizvodnju su potrošeni resursi – rad, gorivo, voda, zemlja, koji su ograničeni i vredni.

Zašto Beograđani bacaju hranu? 

Istraživanje koje je krajem 2021. godine objavio Centar za unapređenje životne sredine je pokazalo da se u skoro polovini domaćinstava u Beogradu hrana baca “zbog toga što se skuvalo previše i nagomilali su se ostaci”. U nešto manje slučajeva hrana se baca zbog toga što se pokvarila (445 odsto), zbog isteka roka trajanja prehrambenih artikala (40 odsto) i zbog toga što je zaboravljena u frižideru/zamrzivaču (17 odsto). 

Preko 70 odsto ispitanika je nedvosmisleno iskazalo spremnost da razvrstava otpad od hrane, pod pretpostavkom da se uspostavi odgovarajuće sistemsko rešenje.

Može se reći da postoji opšti konsenzus ispitanika da je bacanje jestivih delova hrane veliki društveni problem, tako da se samo dva odsto anketiranih nije složilo sa ovim stavom. Približno svaki deseti ispitanik je priznao da ne brine o količini jestivih delova hrane koju baci. Još veći procenat ispitanika navodi da ne pokazuju brigu o ceni hrane koju bace. Na kraju, oko osam odsto ispitanika smatra da ih ništa ne može pokrenuti u pravcu manjeg bacanja hrane. 

Inače, istraživanje je pokazalo da svaki žitelj prestonice u proseku baci 28 kilograma jestive i 80 kilograma nejestive hrane odnosno ostataka. 

„Posmatrano na godišnjem nivou, stanovnici glavnog grada, bace više od 165 hiljada tona jestivih i nejestivih delova hrane. Kada je reč o jestivim delovima hrane, najviše bacaju povrće (10,2 kg), voće (8,5 kg), hleb (4,7 kg), meso (3,6 kg) i mlečne proizvode (0,7 kg)“, rekao je predstavljajući rezultate istraživanja prof. dr Bojan Batinić iz Centra izvrsnosti za cirkularnu ekonomiju i klimatske promene. 

TEST „NJUHA“: “Pa ko još baca hranu? To je nešto što je generaciji naših dedova i baka bilo nezamislivo. Potrebno je preduzeti sistemske mere da se situacija poboljša, na primer olakšati doniranje pokretanjem banke hrane, edukovati građane o njenoj vrednosti pa učiniti rokove trajanja razumljivijim za građane”, kazala je ona ponovivši da su se zemlje EU obavezale da do 2030. prepolove količine bačene hrane. 

Čak 10 odsto bačene hrane u EU završi na otpadu zbog rokova trajanja pa je ukidanje ovih oznaka jedan od načina da se smanje količine prehrambenih proizvoda koji sasvim jestivi završavaju u smetlištima 

Jedan od načina da se ovaj cilj postigne je i ukidane rokova trajanja na određene proizvode što se već sprovodi u pojedinim zemljama dok je Velika Britanija, otišla i korak dalje. Skočila pre nego su rekli „hop“, rekli bi neki. Naime, nekoliko je trgovinskih odnosno proizvodnih lanaca koji su ukinuli rokove na stotine proizvoda, među kojima i mleko i voće i povrće uz obrazloženje da potrošači kao i kod kuće k+mogu jednostavno na osnovu izgleda krompira ili jabuke da procene da li je jestiv(a). Što se mleka tiče, računali na čulo mirisa. 

„U Velikoj Britaniji se svake godine baci 4,5 miliona jestive hrane. Rasipanje hrane podstiče klimatske promene, ali i utiče na sve veći rast cena osnovnih namirnica. Rok trajanja za sveže namirnice poput voća i povrća je nepotreban i stvara otpad od hrane koja je još uvek dobra za jelo“, kazala je lani Ketrin Dejvid, jedna od vođa dobrotvorne organizacija u Engleskoj koje se bave otpadom od hrane. 

Što se mleka tiče, proizvođači tvrde da potrošači treba da koriste „test njuha“ kako bi otkrili da li je upotrebljivo ili ne a nema sumnje da je ovaj vid procene, bar za sada, prilično liberalan za Evropsku uniju. 

Skandinavke zemlje već neko vreme eksperimentišu sa ukidanjem oznake „najbolje upotrebiti do“ za koju se ispostavilo da umnogome zbunjuje potrošače. Naime, „upotrebiti do“ znači da je roba do određenog datuma bezbedna za konzumaciju dok „najbolje upotrebiti do“ označava rok do kog je proizvod najbolji za jelo odnosno zadržava svežinu, hrskavost, teksturu i slično. 

Kada govori o ukidanju roka trajanja, nemački ministar pričao je upravo o sklanjanju natpisa „najbolje upotrebiti do“ jer pojedine namirnice imaju zaista dug rok trajanja što je do sada poništavano dodavanjem i druge oznake. U pitanju su brašno, šećer, pirinač, kafa, kečap i senf. 

Jedni bacaju, drugi gladuju 

Porazan je podatak da svake godine na globalnom nivou više od trećine proizvedene hrane, približno 2,5 milijardi tona, završi u smeću dok su razmere globalne krize gladi i neuhranjenosti sve veće. 

Prema podacima World Food Programme (WFP), u svetu se više od 345 miliona ljudi suočava sa visokim stepenom nesigurnosti u dostupnosti hrane u 2023. godini, što je više nego duplo od broja za 2020. WFP ističe da ovo predstavlja frapantan rast od čak 200 miliona ljudi u odnosu na period pre pandemije korona virusa.

Izveštaj Ujedinjenih nacija iz 2020 godine je pokazao da količinom godišnje bačene hrane može da se napuni 23 miliona teretnih kamiona, a, kako piše u dokumentu, „ako bismo te kamione poređali u kolonu, ona bi bila dovoljno duga da obmota Zemlju sedam puta”.

PLATI PA POKLONI: Što se Srbije tiče, za sada nema konsenzusa niti čak razgovora na zvaničnom nivou da se ovakva praksa isprati. Ono što se zna jeste da se godišnje po stanovniku baci 83 kilograma hrane što je za čak devet kilograma više od svetskog proseka. Za razliku od zemalja EU, gde preduzeća ne plaćaju PDV na doniranu hranu pred istek roka, domaći trgovinski lanci koji želi da bude human mora da proračuna vrednost robe koju želi da donira a da onda na sav iznos plati još 20 odsto poreza. Uz to doniranje hrane ove vrste nije podržano zvanično ni od jedne državne institucije niti ijednim dinarom državnog novca već se čitav proces odvija preko Banke hrane, humanitarne, neprofitne organizacije osnovane 2006. godine sa ciljem da doprinese smanjenju siromaštva, gladi i rasipanja hrane. Pitanje je, ako ovo znamo, da li je Srbija spremna da se uključi u aktuelnu inicijativu u EU za ukidanje rokova trajanja za određene namirnice? 

U Srbiji se i dalje plaća porez od 20 odsto na svu doniranu hranu pred istek roka zbog čega trgovci radije hranu bacaju nego što je poklanjaju gladnima 

I dok mnogi iz Udruženja potrošača ovih dana pozdravljaju ideju, Todo Terzić, menadžer za regulatornu reformu NALED-a, drugačijeg je mišljenja: 

“Izvesno je da bi inicijativa da se eliminišu rokovi sa određenih namirnica unela pometnju i nesigurnost kod velikog broja potrošača a takođe bi se otvorio prostor i za različite malverzacije. Prihvatanje ove prakse bi dodatno otežalo posao inspekcijskih organa, koji sprovode službene kontrole. Najjednostavnije a ujedno i najkorisnije rešenje je da se hrana koja je pred istekom roka putem donacija usmeri na one najugroženije među nama, koji nisu u mogućnosti da se samostalno prehrane. 

Rokovi trajanja bi mogli biti ukinuti za brašno, šećer, med, kafu, čaj i pirinač, a Srbija se neće uskoro pridružiti ovoj inicijativi

Jedna od reformi koju predlaže NALED, a koja bi sasvim sigurno uticala na povećanje obima hrane koja se donira, bila bi da se ukine obaveza plaćanja PDV-a na hranu koja se donira. Ova obaveza dodatno opterećuje privrednike koji imaju nameru da doniraju hranu i često je za njih jeftinije da unište proizvode koji su i dalje bezbedni, nego da plate PDV prilikom doniranja. U prilog govori i činjenica da 20 od 27 zemalja Evropske unije ne naplaćuje PDV na hranu koja se donira pred istek roka, a što je u skladu sa mišljenjem Odbora za PDV Evropske unije. Češka je krajem 2018. godine otišla i korak dalje, s obzirom da je donet zakonski akt kojim su veliki trgovci u obavezi da doniraju prehrambene proizvode koji više nisu za prodaju, a bezbedni su za ishranu, što uključuje namirnice sa pogrešno označenim pakovanjem ili greškama na etiketama, oštećenim pakovanjem, itd. 

Prodavnice veće od 400 m2 moraju da ponude takve proizvode obližnjoj banci hrane ili dobrotvornoj ustanovi pre nego što ih uklone. Ovaj sistem je primorao mnoge prodavnice da počnu donirati hranu, pa su se količine hrane drastično povećale, a sada uključuju i proizvode koji ne spadaju u definiciju obaveznih donacija, npr. povrće i voće“.

U Srbiji je po važećim propisima čak zabranjeno doniranje mnogih prehrambenih proizvoda koji su još uvek jestivi i koji bi bili sigurni za ljudsku potrošnju kao što su meso, hleb, mleko. 

Nema krize za Grke 

U regionu Južne Evrope, gde UNEP (Program Ujedinjenih nacija za zaštitu životne sredine) svrstava Srbiju, po količini hrane koja se baca prednjači – Italija sa ukupno više od četiri miliona bačenih tona hrane. Gledano po stanovniku, to je 67 kilograma. 

Međutim, ubedljivo najveću količinu hrane, posmatrano po stanovniku, bacaju Grci – 142 kilograma, što je ukupno više od 1,4 miliona tona bačene hrane tokom jedne godine. Sledi Malta sa 129 kilograma po stanovniku – 56.812 tona godišnje.

Kada je reč o bivšim jugoslovenskim republikama, više nego u Srbiji (83 kilograma) hrana se baca u Hrvatskoj – 84 kilograma godišnje po stanovniku, potom Bosni i Hercegovini – 83 kilograma po stanovniku, koliko se baca i u Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji.

Najmanje hrane u okruženju ali i u regionu Južne Evrope, bacaju – Slovenci. U ovoj državi godišnje se po glavi stanovnika baci 34 kilograma hrane, što je godišnje 71.107 tona.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.