Sibelan Forester: Sviđa mi se kako ljudi u Srbiji nalaze vreme za razgovor

Razgovarala: Marija Šajkaš

Sibelan Forester je predavačica na Svartmor koledžu u Filadelfiji i predsednica je severnoameričkog naučnog Udruženja za slovenske, istočnoevropske i evroazijske studije koje broji oko 3.200 članova. Neposredan povod njenog dolaska u Srbiju bilo je učestvovanje na Međunarodnoj književnoj koloniji Srpskog književnog društva – Krupara, potom i gostovanje u SKD, gde je govorila na temu Nauka, poezija i srpska književnost u prevodu, kao i promocija dvojezične zbirke pesama Marije Knežević pod nazivom Breathing Technique / Tehnika disanja u Biblioteci grada Beograda za koju je upravo Sibelan Forester radila prevode. Ova knjiga ušla je u najuži izbor za nagrade Big Other Book i Derek Volkot. Sibelan Forester je i pesnikinja, a njen naučni rad je jedinstven i po tome što ona proučava rusku, srpsku i hrvatsku književnost iz perspektive rodnih studija.

Vaš prvi naučni rad ticao se književnog opusa Isidore Sekulić kojoj ste posvetili i jednu svoju pesmu. Kako danas vidite njen rad?

Kad sam pre više od trideset godina tražila prevode na engleski Isidore Sekulić, ispostavilo se da je postojao samo jedan, i to jednog sveštenika koji ne zna dobro engleski. Zašto Isidore nema više u prevodu, zaista ne znam. Možda će se stvari promeniti kad istekne vreme za autorska prava. Izgleda da u Americi najviše vole mlade pisce i stare klasike. A ona je nekako u sredini.

Kako je navela profesorka Svetlana Tomić na nedavnom predstavljanju vašeg rada u SKD, a komentarišući upravo ovo pitanje, knjige Biljane Habjanović Đurović su prevođenije od dela Isidore Sekulić?

Uvek je dobro pitanje ko je prevođen i zašto. I još: ko plaća i ko objavljuje prevode. Kad sam završila prevod romana Mrena Milice Mićić Dimovske ponudila sam rukopis velikom izdavaču u Americi, i oni su mi rekli da im se jako sviđa, ali da imaju utisak da se knjiga neće prodavati. Mada ponekada i slučajnost igra veliku ulogu. Prva knjiga koju sam prevela sa hrvatskog jezika bila je ona književnice Irene Vrkljan. Kad imamo značajne autore, poput Isidore Sekulić, tu je možda pitanje zašto država ne daje novce za prevode.

Istraživanja u Srbiji pokazuju da u čitalačkoj publici preovlađuju žene, dok su urednici u književnim kućama i izdavači mahom muškarci. Tako da muškarci formiraju ukus i na neki način određuju ono što će žene kupovati i čitati?

U Americi, u dva glavna časopisa za slavistiku, urednice su žene. Tako da je dobar članak o ženama u literaturi moguće dosta lako plasirati. Što se tiče prevedene književnosti, ono što mi daje nadu jeste da su mlađe kolege prevodioci veoma stručni da radove predstave i postave posredstvom interneta.

Nedavno ste objavili rad čija je tema bila marginalizacija srpskih i hrvatskih književnica?

E, pa da. Istraživanje je pokazalo da stvari idu nabolje. Posebno sam posmatrala pesnikinje. Ranijih godina u antologijama pesništva gotovo da uopšte nije bilo žena, ili je možda bila neka kneginja iz srednjeg veka. I to ne samo kod Srba nego i kod Hrvata. U zlatnom dobu književnosti, klasika… tu obično neće biti ni jedne žene. A najnovije antologije su sada takve da gotovo polovinu čine pesnikinje, npr. Cat Painters koju su uredile Dubravka Đurić i Biljana Obradović. Po mom mišljenju, običan čitalac danas, kad bi uzeo u ruku antologiju u kojoj bi bili samo muški autori, i sam bi pomislio da tu nešto nije kako treba.

Da možda ne znate, koja je najprodavanija prevedena knjiga sa srpskog jezika u Americi?

Prema onome što sam čula od tog izdavača kome sam ponudila prevod Mrene, jedini prevod sa ovih prostora na njihovoj listi i koji se stvarno dobro prodavao je roman Derviš i smrt Meše Selimovića. Prodalo se, na primer, 6.000 komada. Za druge prevode ne znam, trebalo bi pogledati…

Da li su objasnili zbog čega se dobro prodaje baš ta knjiga?

Mislim da je zato što je o Bosni. Prevod je izašao 1996. godine kad je tema Bosne bila još uvek vrlo aktuelna u Americi.

Javnosti je poznato da govorite veći broj jezika. Kako je došlo do toga da se zainteresujete i za srpski jezik?

U Americi se, nažalost, često počinje sa učenjem stranih jezika tek kad dete napuni 12 godina, tako da sam ja u to vreme počela sa učenjem francuskog. U srednjoj školi sam dodala nemački, i tu mi je profesorka francuskog jezika koja je bila iz Maroka rekla da ako ikada imam priliku da učim arapski, to svakako uradim, jer je to divan jezik. Na fakultetu sam zato tražila arapski ali je to bio jednosemestralni ispit, pa sam umesto toga krenula sa ruskim. Ruski mi se odmah dopao, posebno kad sam počela da čitam ruske pesnike. Na postdiplomskim smo morali da izaberemo drugi slovenski jezik i u ponudi tamo su bili u to vreme poljski, češki i tadašnji srpskohrvatski. Srpskohrvatski je tada predavala Rada Borić (poznata hrvatska feministkinja, naučna radnica i levičarka, zastupnica u Hrvatskom saboru, prim. aut). Bila je izvrsna lektorka, veoma zanimljiva, i ona i jezik su mi se baš dopali. Na trećoj godini postdiplomskih sam preko univerziteta učestvovala u programu razmene sa zagrebačkim Sveučilištem, pa sam otišla u Zagreb. Tamo sam se i udala, a posle sam se vratila u Ameriku. U Zagrebu sam izgubila češki (koji više liči na zagorski dijalekt hrvatskog), ali sam nedavno počela da učim estonski.

Kad poredite sve jezike koje poznajete sa srpskohrvatskim, da li je on težak ili lak?

Meni je bilo mnogo lakše da naučim jezik nakon ruskog, posebno što sam preko ruskog već znala šta je rod, padeži su slični… Sa druge strane, to predznanje ponekad i odmaže. Meni se nije činilo da je strašno težak. Nije to japanski u kome postoje tri pisma. Istina, imala sam 22 godine kad sam počela da ga učim. Estonski sam počela da učim pre tri godine, na Univerzitetu Indijana sam slušala intenzivna predavanja, i osećala sam se kao da mi se u glavi dešava kompletan remont u kome na sve strane vise žice, diže se prašina od maltera…

Kakva je situacija dok prevodite? Da li vam se pojavljuju reči drugih srodnih jezika?

Jednom sam pomagala prijatelju da prevede tekst sa francuskog na srpski. Govorim sve te jezike, pokušavala sam da to uradim i nikako nisam uspevala. Kao da nije bilo te spojke u glavi. Morala sam da prvo prevedem sa francuskog na engleski pa onda na srpski. Baš sam bila iznenađena. Kao da imam različite sobe u glavi. Zato i kažem studentima da ako posle ruskog uče srpski, da im je ruski kao ulaz u srpski iz prednje sobe, imaš novu sobu u koju lako možeš ući.

Vaša osnovna delatnost na fakultetu se tiče ruske književnosti. Da li se u njoj dešava nešto interesantno i novo?

U Rusiji su neke pesnikinje za sebe počele da govore da su – poetke. Pandan poetama. Zbog rodne osetljivosti u jeziku. Ako bi se reklo da su – poetese, to bi bilo unižavanje. U Ukrajini je slično sa feminitivima kao u Hrvatskoj. Naravno da su žene na primer – spikerice. Ukrajinci su tu tendenciju valjda primili od Austro-Ugarske, pa je situacija drugačija nego u Rusiji, gde kao u Srbiji to nekako ide sporije.

Postoji li nešto u ovdašnjoj kulturi što vam se baš dopada, nešto što biste voleli da možete da prenesete u američku kulturu?

Ovde jako volim kako ljudi nalaze vreme za razgovor! Ne žure se. Radim na univerzitetu u Americi, sve je po rasporedu, svi posle posla dalje žure, nekako smo tamo škrti sa svojim vremenom. Možda ne cela Amerika, ali delovi jesu. Njujork sigurno jeste.

A vidite li razliku između srpske i hrvatske kulture?

Hm, možda postoji razlika između Beograda i Zagreba kad je u pitanju dostupnost za strance. Ne samo moj slučaj… u Zagrebu uvek ostaje granica između Zagrepčana i ljudi koji su došli odnekud. Bilo da je to iz Slavonije ili iz Amerike. Sigurno i u Beogradu ima takvih ljudi, poštuju jedino prave Beograđane, ali mi se čini da je u Zagrebu to češća pojava.

Kako ostajete u jezičkoj formi?

Javljam se prijateljicama! Svetlani Tomić ili Jasni Lukić. Razgovaram sa Marijom Knežević. Čitam književnost i pesme. Kao što kažu na engleskom: Use it or lose it! (Koristi ga, ili ćeš ga izgubiti – prim. aut).

Moja kuća ima crvena vrata

Moja kuća ima crvena vrata, takođe,

vire iza obične bele mreže koja im dođe

kao kamuflaža: Ja sebe vidim kao sasvim

svakodnevnu osobu na lep način,

ali moja ulazna vrata su napadno crvena suknja

 

koja fijuknu kada ujutro izlazim iz kuće.

Sebe smatram razumnom i disciplinovanom, međutim,

ta vrata su par crvenih čarapa dok vetar podiže rub

moje dugačke crne suknje.

 

Ja sam marljiva, ponavljam –

dobronamerna i savesna –

ali ulazna vrata te kuće

u kojoj živim i u kojoj prespavam

svaku noć

ona su crvena ruža zadenuta za moje uvo

dok podižem svoju loknastu kosu

jednom rukom,

jednom pomalo klonulom rukom

koja se koketno naginje u stranu.

(Prevod: Marija Knežević)

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.