Sećanja, Mirza Delibašić: Košarkaški maestro

Piše: Milorad Bjelogrlić, Novi magazin

Maestralan košarkaš, neiskazani baletan, talentovani teniser, hazarder i kockar, lider, kolekcionar zlata, boem, za sitne duše alkoholičar, nežan otac, iskren do bola, po ubeđenju levičar, drugar, kafanski laf, dobričina, lepo vaspitan. Po rođenju Tuzlak, rođen 9. januara 1954, po poslednjoj adresi Sarajlija, doživeo je svetsku slavu. Sve to u jednom čoveku; Mirza Delibašić Kinđe. Pre 20 godina 8. decembra 2001. otišao je na put bez povratka, među anđele, gde mu je i mesto. Živeo je fatalno kratko, samo 47 leta.

SA BALETA U SPORT: Imao je srećno detinjstvo. Odrastao je u Tuzli, na raskrsnici ulica Petra Kočića i Đure Đakovića. U petoj godina mati ga je odvela na balet. Bio je sam među dvadesetak devojčica i kratko se zadržao. Onda se “zapalio” za sport. U osnovnoj školi počinje da trenira tenis i 1968. kao trinaestogodišnjak postaje šampion Bosne i Hercegovine. Tada sledi prva velika nepravda u životu. Umesto njega na turnir u Čehoslovačku putuje, neki “guzonjin sin”. Poludeo je. Odlazi kući, uzima dva nova Slezingerova reketa i vraća ih u klub. Neće više da trenira. Tih dana je u školi video oglas da KK Sloboda upisuje dečake uzrasta do 14 godina.

ZADAR 1972, PA BOSNA: Kadetsko prvenstvo Evrope. Jugoslavija postaje šampion u Zadru 1972. Jedan od najzaslužnijih za zlato – Mirza Delibašić. Ranko Žeravica po svaku cenu želi da ga dovede u Partizan, gde je već bio tri meseca, ali Beograd mu se nije dopao. Tih dana se Bosna plasirala u Prvu ligu i grupa entuzijasta započinje projekat stvaranja “Evropske Bosne”. Za ambiciozan plan potrebni su i talentovani igrači. U leto te godine “studenti” dovode Delibašića.

“Bez Bosne ne bih imao takvu karijeru. Bila je to moja najbolja odluka u životu. Sam bog mi je rekao da dođem u Sarajevo”, uvek je bio iskren Kinđe, kako su ga zvali još od dečačkih dana.

Snovi o uspehu i slavi počinju da se ostvaruju. Debituje za reprezentaciju Jugoslavije. Na Evropskom prvenstvu u Beogradu 1975. osvaja zlato, a zatim, dve godine kasnije u Liježu, repriza. U finalu protiv tadašnjeg SSSR-a njegov najbolji drug Moka Slavnić i Kićanović igraju čuvenu “odbojku”, uz koju su odrasle generacije klinaca, pošto je špica “Sportske subote” godinama počinjala tim snimkom.

MANILA, MADRID: Na Svetskom prvenstvu u Manili 1978. “plavi” su u finalu pobedili SSSR, a Mirzu počinju da muče leđa. Hronična povreda. Prvi put saznaje šta sve do tada potpuno anonimna oblast u medicini akupunktura može da učini. Uz pomoć igala ipak igra finale iako su bolovi, kako je pričao, bili stravični. Šlag je stigao na kraju. Osvaja i svetsku krunu. Na Olimpijskim igrama u Moskvi 1980. Kinđe je stigao do poslednjeg ovozemaljskog zlata. U finalu protiv Italije sa 22 koša bio je najefikasniji igrač. Pokorena je Evropa, svet, galaksija.

Sa Bosnom je 1979. osvojio i titulu klupskog prvaka Evrope. Padaju Real, Makabi i u finalu Emerson u Grenoblu. Bosna pobeđuje 96:93 i postaje evropski šampion. Duša i mozak tog tima bio je Delibašić. U istoriji nije bilo igrača koji je za svoj klub bio toliko važan kao Mirza za sarajevske “studente”. Veliki u lošim igrama.

Logično je bilo da Kinđe posle Bosne ode “vani”, da zaradi koji dinar za stare dane. Gde je mogao drugde da ode kralj nego u kraljevski klub – Real Madrid. Već u startu “kupio” je Špance. U leto te 1981. pozvao ga je Luis de Karlos i ponudio mu da dođe u Real, što je odmah prihvatio.

“Potpisaćemo kasnije, meni je dovoljna i reč”, rekao je, a zatim se vratio u Sarajevo, koje je voleo najviše na svetu.

Reč je poštovao. Otišao je u Madrid, gde mu je čuveni Lolo Sainz dao nadimak – Maestro. U stilu nadimka, maestralno je i odigrao prvu sezonu. Iz tog perioda još jedna epizodica nadopunjuje sliku o njegovom karakteru.

“Zadnja rupa na svirali” u kraljevskom klubu bio je Angelino, skromni tihi čovek koji je vodio računa o klupskoj opremi. Ostali igrači ga nisu “fermali”, ali je Kinđetu bio prirastao uz srce. Angelino je silno želeo da kupi motor. Dugo je sakupljao novac i svakog dana je obilazio prodavnice u nadi da će jednog dana da ga kupi. Kinđe je to znao i u “četiri oka” mu je rekao da ima iznenađenje. Tri dana kasnije došao je s novcem za motor i dao ga Angelinu, koji nije želeo da ga uzme.

“To je za tebe”, bio je kategoričan Mirza, koji je uspeo da ubedi Angelina da je to njegov poklon od srca.

STRASTI VAN TERENA: Ipak, za vreme boravka u Madridu Mirza počinje da se suočava s problemima, ali ne sportske prirode. Strast za kartanjem i čašicom polako ga uzimaju pod svoje. Divio se španskim i francuskim vinima i sve je manje vodio računa o sebi. Zvanično nikada nije priznao, ali se pričalo da ga je bivši fudbalski reprezentativac Nemačke Uli Štilike, koji je igrao za Real, “ogulio” na kartama. Loše vesti stigle su i do Sarajeva. Upozoravali su ga oni s kojima je bio blizak da se okani pića i kocke, ali uzalud. Kakav je bio na terenu takav je bio u kafani i u kocki. Uvek je davao sve od sebe. Išao je do kraja, čak i po cenu gubitka i novca i zdravlja. Umeo je da ostane bez kinte, ali nikada bez časti.

“Živim kako hoću, pustite me na miru”, prepričavao je Lolo Sainz reči svog prijatelja u jednom intervjuu posle Delibašićeve smrti.

Boravio je u Madridu dve godine, a onda na poziv Tanjevića 1983. prelazi u italijansku Kazertu. Međutim, da nesreća nikada ne ide sama, uverio se na vlastitom primeru. Prvenstvo praktično nije ni počelo, a Mirza je u kupatilu, dok se brijao, doživeo moždani udar. Umesto da juriša na titulu šampiona Italije, počeo je novu borbu, najveću do tada, borbu za život. Na sreću, oporavio se, ali morao je da “batali” košarku. Bio je to najsuroviji mogući kraj igračke karijere.

Vraća se u Sarajevo, gde je postavljen za direktora Bosne. Administrativni poslovi nisu ga činili nimalo srećnim. U najdražem klubu dušebrižnici svih formata i kalibara, kojima je nekada bila čast da budu makar u njegovoj blizini i da se pozdrave s njim, sada počinju da ga sapliću.

U večnoj zaveri protiv sebe, emotivac kakav je uvek bio, teško to podnosi i posle kratke apstinencije ponovo se hvata čašice. Sada u daleko većim količinama nego nekada u Madridu. Sa španskih i francuskih vina prešao je na pivo, s piva na viski. Prvo pokoja kap, pa su kapi prešle u čaše, a čaše su se prelile u flaše. Iskreno priznaje da mu alkohol postaje veliki problem. Svakodnevno je nazdravljao životu, nemilosrdno se uništavajući. Dan bez “glazgovače” bio je nezamisliv. Alkohol, cigare, kocka – to je u jednom trenutku životne slabosti bio Mirzin izbor. Živeo je 300 na sat. Kao da je predosećao da će ga smrt rano uzeti.

JARANI I UBIJANJE: Odvratni rat ga dočekuje, a gde drugo nego u Sarajevu. Nekadašnji saigrač iz Reala čuveni Vejn Brabender zove ga u Madrid, obećava mu zaposlenje u klubu, ali Mirzi nije ni u “peti” da prihvati poziv. Nadao se da će ratno ludilo brzo prestati, smatrao je da ne mogu dojučerašnji jarani da se mrze i međusobno ubijaju. Bilo je, nažalost, drugačije. Ni nakon rata nikada nije voleo da se seća i priča o tim vremenima. O ratu nikada nije želeo da priča. Ćutao je kao ateista na času veronauke.

Poslednji put je u Beogradu bio u proleće 1998. S najboljim drugarom Davorom Popovićem i “Indeksima” koji su imali koncert u Sava centru. Najbolji prijatelji, umrli su iste godine i sahranjeni su, a kako drugačije, nego jedan pored drugoga. Legendarni pevač i košarkaš.

Imali smo svi mi 15, 25, 35 godina, nismo bili tako sedi kao sada, ali nas na pisanje teraju ljudi s kojima smo delili najlepše godine. Kinđe je jedan od njih. Ima neka moć u dobrim ljudima, oni su jaki i posle smrti; događa se da su i dalje živi po svojim rečima i delima, a najviše po dobroti svog srca.

Moka, najbolji drugar

Životna misija svakog čoveka je da nađe kutak u srcima drugih ljudi. Igrajući za reprezentaciju, Kinđe je godinama delio sobu sa Zoranom Slavnićem. Nikada nije krio da mu je Moka najbolji drugar.

“Druženje s njim je nezaboravno. Kinđe je bio čudo. Ljudina, plemenit, uvek spreman za dobro zezanje. Zato sam ga mnogo voleo. Naravno da sam plakao kada je umro jer se takva ličnost retko rađa i zašto bih krio suze. Nisam ni imao nikakvu dilemu da li da krenem u Sarajevo. Bio sam sa Prajom na njegovoj sahrani”, iskren je Moka.

Svuda dočekivan aplauzom

Mirza Delibašić je uvek igrao svoju igru sa željom da razveseli ljude. Uvek pristojan i u pobedi i u porazu. Njemu nikada nisu zviždali, ni u Zadru, ni u Beogradu, ni u Ljubljani, ni u Skoplju. Uz Krešimira Ćosića svuda je dočekivan aplauzima.

Vikipedija svedoči da se Delibašić smatra jednim od najboljih strelaca u istoriji evropske košarke. Godine 1991. proglašen je za jednog od 50 najboljih košarkaša FIBA-e, a 2008. za jednu od 50 osoba koje su najviše pridonijele Euroligi. FIBA ga je uvrstila u Kuću slavnih.

Uvek i svuda je bio zvezda samo zbog svog izvanrednog igranja i ponašanja. Kako i ne bi kada je došao iz reda lepo vaspitanih ljudi.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.