Sa malo ljudi do velikih odluka?

Piše: Jelka Jovanović. Novi magazin

Na osnovu člana 133, stav 3 Ustava Republike Srbije i člana 25 Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi (Službeni glasnik RS, br. 48/94 i 11/98), Narodna skupština Republike Srbije, na Drugoj posebnoj sednici Narodne skupštine Republike Srbije u 2006, održanoj 8. novembra 2006, donela je Odluku o proglašenju Ustava Republike Srbije.

Ovo je uvodna rečenica u važeći najviši pravni akt Srbije, koja se nastavlja obrazloženjem da se Ustav proglašava nakon što ga je usvojila NSRS na Prvoj posebnoj sednici 30. septembra 2006, a konačno je usvojen pošto je na republičkom referendumu 28. i 29. oktobra iste godine većina građana bila “za”.

Povratkom u tu ustavnu godinu prisetićemo se da je referendum trajao dva dana umesto uobičajenog jednog jer prvog dana naprosto nije ispunjen osnovni uslov da na izjašnjavanje izađe natpolovična većina građana, 50 odsto upisanih birača plus jedan. Da bi odluka – koju donosi ista ta većina – bila validna, u pomoć je bio pozvan i tadašnji patrijarh SPC Pavle, koji je apelovao na građane na izađu na birališta, a do dana današnjeg nije raspršena sumnja da li se većina zaista i dogodila.

AMANDMANI I REFERENDUMI: Pride, još od prvog dana usvajanja Ustava počele su priče o njegovim manama i najavljivane promene, a po političkoj dinamici prvi amandmani koji će ići na narodnu proveru biće oni o pravosuđu. Kad prođu skupštinsku proceduru koja, ako je verovati ministarki pravde, čeka novi skupštinski saziv. Naime, Nela Kuburović tvrdi da se o pripremljenim amandmanima ne raspravlja pošto poslanici dela opozicije bojkotuju rad parlamenta.

“To što ustavni amandmani nisu usvojeni nije krivica Ministarstva pravde. Vlada je uputila predlog Skupštini, ali nismo mogli da predvidimo da će opozicija bojkotovati njen rad, a rasprava o najvišem pravnom aktu zaslužuje da učestvuju svi politički akteri u državi”, rekla je Kuburović u ponedeljak za TV Prva i objasnila da to “koči i neke druge poslove jer čitav set zakona treba uskladiti sa budućim ustavnim amandmanima”.

Suprotno novim paragrafima o pravosuđu, odredbe koje definišu referendum i narodnu inicijativu naći će se, po svemu sudeći, pred aktuelnim sazivom. Kako je početkom septembra, kada je za to nadležno Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu najavilo izmene, saopšteno: “Važeći Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi donet je 1994. godine, a minimalno izmenjen 1998. i po nizu svojih rešenja je restriktivan, prevaziđen i neusaglašen sa Ustavom.”

I još da “taj zakon ne omogućuje građanima da efikasno ostvaruju svoje pravo na učešće u vršenju vlasti putem referenduma i narodne inicijative”, te da neke od ključnih odredbi nisu u saglasnosti sa Ustavom, i to u oblasti referenduma, uključujući krug ovlašćenih predlagača sprovođenja referenduma, većinu od ukupnog broja birača kao uslov za uspeh referenduma, nadležnost suda, dok je u oblasti narodne inicijative ključno ograničenje neprimereno kratak rok od osam dana za prikupljanje potpisa.

Prema oceni resornog ministra Branka Ružića sa završne javne rasprave, postojeći zakon je ograničavajući faktor u korišćenju “ovih inače značajnih demokratskih mehanizama za ostvarivanje suvereniteta garantovanih Ustavom i ostvaruje se, na ovaj način, ne samo izborima”, te se stoga retko koriste i referendum i narodna inicijativa. U pomoć je prizvao i brojke – od uvođenja višestranačja održana su tri referenduma – ustavni 1992. i 2006, te čuveni Miloševićev 1998. “o stranoj nozi” na ovdašnjem tlu, čiji je predlagač bila Skupština, a ne građani. Takođe, od četiri pokrenute prihvaćena je samo jedna narodna inicijativa – Fondacije “Tijana Jurić” za izmenu krivičnog zakona.

Da bi se demokratija tog tipa učvrstila, posebno na lokalnom nivou gde se, s retkim izuzecima, sada iscrpljuje u odlučivanju o samodoprinosima, prema novim rešenjima za pokretanje referenduma bilo bi dovoljno pet odsto upisanih birača, suprotno sadašnjim rešenjima koja idu i do četvrtine neophodnih glasova samo za pokretanje. I rok za prikupljanje potpisa produžio bi se s postojećih sedam na 90 dana.

Jedna od novina je i da to što se predloženim zakonom uređuju obavezni i fakultativni (savetodavni) referendum, kao i prethodni i naknadni referendum na zahtev birača ili poslanika/odbornika na celoj ili na delu teritorije. A predviđa se i proširenje kruga birača s pravom učešća na referendumu na interno raseljena lica, dok se potpisi za narodnu inicijativu mogu prikupljati elektronskim putem. Pride, referendumsku kampanju moći će da vodi svako pravno lice ili grupa građana, dok će Agencija za borbu protiv korupcije biti nadležna za kontrolu finansiranja.

POLITIKA I GRANICE: Nema spora, izmene uglavnom idu u prilog jačanju uloge građana u odlučivanju, a posebno će biti zadovoljne lokalne samouprave poput Šapca, koje već godinama praktikuju izjašnjavanje građana o potrošnji dela poreza na imovinu, što je, bukvalno, zbog restriktivnog zakona provlačeno kroz iglene uši.

No, ključna novina u odnosu na još važeći zakon – ukidanje odredbe o obavezi izjašnjavanja natpolovične većine građana – donela je samo jedno pitanje na dnevni red: da li je to priprema za promene Ustava kojima će biti promenjena teritorija Srbije, odnosno uspostavljena granica prema Kosovu? Zaoštreno – namešta se referendum na kojem vrlo malo (izašlih) građana može doneti vrlo velike odluke.

Reagujući na “politizaciju zakonskih izmena, Ružić je za javni servis RTS objasnio da su izmene predviđene Ustavom iz 2006: “Oni koji se brinu i politizuju ovu temu i govore o nekoj veleizdaji, neka pročitaju Ustav.”

S njim je saglasan i nesporni stručnjak za ustavno pravo, profesor u penziji Ratko Marković izjavom Politici da Predlog zakona o referendumu koji predviđa ukidanje cenzusa za referendum ni na koji način ne može uticati na promenu državnih granica. Marković podseća da je Ustavom propisano da je teritorija Srbije jedinstvena i nedeljiva, da je granica nepromenljiva i da to može biti promenjeno isključivo postupkom predviđenim za promenu Ustava, odnosno ustavnim referendumom. Ustav u članu 203, naime, predviđa da na referendumu, ako se raspiše, odlučuje većina izašlih, ne postavljajući cenzus.

No, u autorskom tekstu (Danas, 27. novembar) bivši sudija i takođe profesor u penziji Zoran Ivošević, uz pohvale mnogim izmenama, razmatra mogućnost kompromitovanja položaja građana kao nosilaca suvereniteta upravo kroz predloženu odredbu o punovažnosti referenduma. Ivošević podseća da je, prema članu 24. važećeg zakona, referendum punovažan ako je na njemu glasala većina građana koji imaju biračko pravo i koji su upisani u birački spisak. “Ovaj uslov važi kako za referendum o usvajanju promene Ustava tako i za referendume kojima građani neposredno odlučuju o pitanjima iz nadležnosti države, autonomne pokrajine i lokalne samouprave.”

Podsećajući da je aktuelni ustav promenjen natpolovičnom većinom upisanih birača, kako su predviđali tadašnji propisi, Ivošević navodi da je do promene (član 203 Ustava) o cenzusu “došlo zbog visokog procenta izlaznosti građana pri referendumskom izjašnjavanju utvrđenog ranijim Ustavom”, te zaključuje da “odsustvo uslova u pogledu potrebne većine pri referendumskom izjašnjavanju omogućuje da do promene Ustava dođe i kad se za nju izjasni jedan jedini birač, dva od tri izašla birača ili bilo koji nepodnošljivo mali broj izašlih birača”. Čime se “kompromituje položaj građana kao nosilaca suvereniteta, ali uz napomenu da je “veći problem u Ustavu nego u Zakonu”. Kao rešenje predlaže da se izmene o referendumu odlože posle ustavnih izmena, koje su u delu pravosuđa već trebalo da budu sprovedene.

Na sličnom tragu referendumske delegitimizacije, ali i s posebnim osvrtom na samu vlast, jeste i Sofija Mandić iz Centra za pravosudna istraživanja, koja kaže da bi se postavilo pitanje opstanka i legitimiteta vlasti ukoliko bi na referendumu o važnim pitanjima dobila “crveni karton”, odnosno opštenarodno, makar i redukovano “ne”. Kako je objasnila za Fonet, na zakonsko snižavanje broja građana na referendumu ide se da bi se mogla proglasiti pobeda iako utakmica nije bila fer, te da bi “promene Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi trebalo posmatrati u kontekstu promene Ustava, o čemu bi građani morali da se izjasne”.

Mandić upozorava i na zakonsku “gimnastiku kojom bi o promeni Ustava moglo da odluči 100.000 građana suprotno kvalifikovanoj većini koja je potrebna u Skupštini” i postavlja pitanje “zašto se Zakon menja baš sada”, kad se već čekalo punih 13 godina? Kako zaključuje, Kosovo bi moglo biti razlog za promenu Zakona, ali je tema mnogo šira jer bi se lako moglo desiti da će vlast u budućnosti, “s promenjenim Zakonom o referendumu, uz ogromnu većinu u Narodnoj skupštini i s minornom podrškom u građanstvu, moći da menja, čak i izbriše ključne elemente Ustava”. Ona referiše i na ljudska i manjinska prava, načela uređenja vlasti, prava na obrazovanje, socijalnu zaštitu, dakle prava oko kojih se i sada mučimo sprovodeći ih u praksi, pozivajući se na Ustav, i naglašava da bi to “vodilo jednom novom stepenu diktature”.

KO ĆE O ČEMU ODLUČIVATI: Suludo je, objašnjava, da je za promenu Ustava potrebno obezbediti dva puta dvotrećinsku većinu u Skupštini, a onda tu odluku mogu da potvrde tri građanina koja su izašla na referendum.

I nekadašnja predsednica Vrhovnog suda Srbije, sada predsednica Centra za pravosudna istraživanja Vida Petrović Škero, smatra nelogičnom mogućnost da na referendum izađe petoro ljudi, a da odluka bude doneta glasovima samo njih troje. “Labavi referendum” (Fonet), uverena je ona, faktički znači da se Ustav menja voljom jedne partije pošto je logično pretpostaviti da će u svakom slučaju na izjašnjavanje izaći pre svega članovi i pristalice vladajuće stranke. Napominjući da je važeći zakon star i da ga treba menjati, Petrović Škero dodaje: “Došli smo u neverovatnu situaciju, menjamo zakonsku odredbu i imamo samo jezičko tumačenje kako glase ustavne odredbe koje regulišu referendum i zakonske odredbe.”

Prema njenim rečima, začkoljica je u tome što Ustav ne predviđa meru uspeha referenduma već se svodi samo na konstataciju o načinu promene Ustava ako je za promenu glasala većina izašlih birača, što je već nekakva vrsta zloupotrebe ili simulacija prava građana, te da zakon treba da kaže kada je uspeo referendum.

Da li je najavljena promena provocirana eventualnim rasporedom političkih kockica koje bi omogućile da se tzv. konačno rešenje za Kosovo – status, uključujući i razgraničenje – usvoji zahvaljujući očekivanoj parlamentarnoj nadmoći, s jedne strane, a sa druge eventualnim bojkotom protivnika ustavnih izmena, znaće se tek posle republičkih izbora naredne godine. Naime, zbog još neizvesnog formiranja Vlade Kosova i trajanja taksi od sto odsto, s jedne strane, i nadolazeće kampanje u Srbiji, sa druge, pitanje samih pregovora, a to znači i eventualnog sporazuma Beograda i Prištine, ne može se očekivati u narednim mesecima.

Uprkos bojaznima, izvesno je da vlast predvođena predsednikom Aleksandrom Vučićem pre izbora ne sme ni pokušati sa ustavnim izmenama – ni kroz amandmane ni čitav dokument – koje bi dovele do “razgraničenja”. I to, valja reći, podjednako zbog opozicionih građana i sopstvenih pristalica. U tom svetlu posmatrane referendumske izmene jesu uvodna etapa, a teret čitavog posla redefinisanje ustavnog položaja KiM, a sledstveno i samih granica, biće na poslanicima. Ukoliko se obezbedi dvotrećinska većina, što je više nego izgledno uz bojkot izbora. Eventualni referendum, koji je Vučić u više navrata nagovestio, tada bi bio suvišan.
Nema sumnje, napokon, da se tema referenduma ovde dvojako doživljava i zbog više samoproglašenih izjašnjavanja koja su u ne tako davnoj prošlosti vodila prvo rastakanju Jugoslavije, a potom i Srbije. No, za razliku od tri punovažna referenduma koja je pokretala Skupština, te druge su pokretali građani željni otcepljenja od SFRJ/SRJ/Srbije.

Šta kaže Ustav o referendumu

Član 2
Suverenost potiče od građana koji je vrše referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika.

Član 108
Na zahtev većine svih narodnih poslanika ili najmanje 100.000 birača Narodna skupština raspisuje referendum o pitanju iz svoje nadležnosti, u skladu sa Ustavom i zakonom.
Predmet referenduma ne mogu biti obaveze koje proizlaze iz međunarodnih ugovora, zakoni koji se odnose na ljudska i manjinska prava i slobode, poreski i drugi finansijski zakoni, budžet i završni račun, uvođenje vanrednog stanja i amnestija, kao ni pitanja koja se tiču izbornih nadležnosti Narodne skupštine.

Član 203 (Predlog za promenu Ustava i usvajanje promene Ustava)

Predlog za promenu Ustava može podneti najmanje jedna trećina od ukupnog broja narodnih poslanika, predsednik Republike, Vlada i najmanje 150.000 birača.
O promeni Ustava odlučuje Narodna skupština.
Predlog za promenu Ustava usvaja se dvotrećinskom većinom od ukupnog broja narodnih poslanika.
Ako ne bude postignuta potrebna većina, promeni Ustava po pitanjima sadržanim u podnetom predlogu koji nije usvojen, ne može se pristupiti u narednih godinu dana.
Ako Narodna skupština usvoji predlog za promenu Ustava, pristupa se izradi, odnosno razmatranju akta o promeni Ustava.
Narodna skupština usvaja akt o promeni Ustava dvotrećinskom većinom od ukupnog broja narodnih poslanika i može odlučiti da ga i građani potvrde na republičkom referendumu.
Narodna skupština je dužna da akt o promeni Ustava stavi na republički referendum radi potvrđivanja, ako se promena Ustava odnosi na preambulu Ustava, načela Ustava, ljudska i manjinska prava i slobode, uređenje vlasti, proglašavanje ratnog i vanrednog stanja, odstupanje od ljudskih i manjinskih prava u vanrednom i ratnom stanju ili postupak za promenu Ustava.
Kada se akt o promeni Ustava stavi na potvrđivanje, građani se na referendumu izjašnjavaju najkasnije u roku od 60 dana od dana usvajanja akta o promeni Ustava. Promena Ustava je usvojena ako je za promenu na referendumu glasala većina izašlih birača.
Akt o promeni Ustava koji je potvrđen na republičkom referendumu stupa na snagu kada ga proglasi Narodna skupština.
Ako Narodna skupština ne odluči da akt o promeni Ustava stavi na potvrđivanje, promena Ustava je usvojena izglasavanjem u Narodnoj skupštini, a akt o promeni Ustava stupa na snagu kada ga proglasi Narodna skupština.

Članak je prenet sa portala Novi magazin.