Ruskim uticajem se smanjuje evropski

Razgovarala: Ivana Pejčić. Izvor: Novi magazin

Svrha ruskog uticaja je da smanjuje – evropski. Ako to nije bilo jasno pre nekoliko godina, danas je jasno. Uloga ruskog uticaja je veoma destruktivna po pitanju Srbije zato što Rusija nema šta konstruktivno da ponudi Srbiji. Jedino što Rusija, još neko vreme, može da ponudi Srbiji jeste podrška u Savetu bezbednosti UN u vezi sa statusom Kosova. Osim toga, Rusija ne može ništa da ponudi kao zamenu za EU. Taj uticaj je amplificiran od domaćih političkih aktera, kaže za Novi magazin Milena Lazarević, programska direktorka Centra za evropske politike.

Odgovarajući na pitanje o tome gde je ruski uticaj najizraženiji, Lazarević ističe da su brojna istraživanja pokazala da se ruski uticaj ne sprovodi samo direktno iz Kremlja nego da je on amplificiran ulogom domaćih činilaca.

„Jasno je da ukoliko ti politički činioci i dalje budu u narednoj vladi, taj uticaj ćemo i dalje imati. Nisam sigurna koliko je to još održivo u Srbiji, imajući u vidu već polarizovan odnos između EU i Rusije i potpuni lom odnosa nakon agresije Rusije na Ukrajinu. U skladu s tim, smatram da Srbija dovodi sebe u neodrživu situaciju i da će uskoro morati da se opredeli. Iznenađena sam da što EU i dosad imala razumevanja i strpljenja za poziciju Srbije. Mislim da to pokazuje da su oni svesni koliko smo u ekonomski nezavidnoj situaciji i da nam zato daju prostora da uradimo svoje, domaće, zadatke i da pripremimo svoju privredu i energetski sistem za eventualne sankcije“, objašnjava Lazarević.

Ona dodaje da, uostalom, zato i EU priprema paket podrške Srbiji u toj energetskoj tranziciji, odnosno uključuju Srbiju u sve nove inicijative po pitanju energetike, kao što je zajednička kupovina gasa. Takođe, kaže da i druge zemlje unutar EU i u našem regionu imaju visoku zavisnost od ruskih energenata, ali su se vrednosno drugačije postavile od početka rata u Ukrajini, sto je važno u ova ratna vremena.

Mislite li da postoji krajnji rok kada će Srbija morati da odluči na koju će stranu – rusku ili evropsku?

Krajnji rok zavisi od brojnih aspekata. U svakom slučaju, imajući u vidu činjenicu da će restriktivne mere EU prema Rusiji potrajati, Srbija će doći u situaciju da zbog neusaglašenosti s tim merama – koje su deo spoljne i bezbednosne politike EU – neće moći da nastavi svoj proces pristupanja i da će se u tom smislu videti da vreme po tom pitanju ističe.

Šta mislite o Makronovoj ideji o evropskoj političkoj zajednici?

Ta ideja jeste pomalo iznenadila sve učesnike u evropskom političkom životu. Makron je tu nastojao da se pojavi i kao vizionar koji će dati nove političke ideje, poput Šumana. Ova ideja ima smisla ukoliko ona bude predstavljala dodatu vrednost na sve ono što postoji u EU. Uostalom, mi trenutno imamo različite organizacije, pored EU kao najdubljeg oblika evropske integracije, tako da ta politička zajednica može da ima smisla ako uspe da ujedini i poveže demokratije i sa istoka i sa zapada Evrope, odnosno ako i Ujedinjeno Kraljevstvo i Island, Ukrajina i zemlje Zapadnog Balkana uspeju da se okupe oko te zajedničke ideje. U tom smislu to može biti pozitivno. Rat u Ukrajini je u prvi plan istakao neophodnost političkog i bezbednosnog organizovanja i saradnje. Ideja o političkoj zajednici je da se napravi relativno fleksibilna struktura gde neće biti previše krutih pravila saradnje niti nametanja novih krutih institucija. Ideja je da se dođe do fluidnijeg i redovnijeg dijaloga o svim političkim, bezbednosnim i drugim izazovima jer je Makron u tu ideju ubacio i sektorske politike, poput mobilnosti mladih.

Ukoliko se zaista uspe u zamisli da predstavnici iz našeg regiona s predstavnicima iz EU budu uključeni u dijalog o ključnim zajedničkim izazovima u ovom novom geopolitičkom kontekstu u Evropi, onda ta ideja može da ima smisla. Ključno je, a na to mi iz Centra za evropske politike upozoravamo, da ona ne sme da zameni politiku proširenja EU. Ne treba dozvoliti da se ulaskom u tu evropsku političku zajednicu postane limitiran po pitanju budućih evrointegracija. Francuski zvaničnici, pa i predsednik Makron više puta su ponavljali da evropska politička zajednica neće biti zamena za politiku proširenja. Ali, moramo se izboriti za to da prosto ne dobijemo neku vrstu utešne nagrade.

Šta mislite u kom pravcu će ići reforma EU?

Evropskoj uniji definitivno treba reforma osnivačkih ugovora. Suštinski, EU već duži vremenski period funkcioniše na bazi Lisabonskog ugovora, koji je stupio na snagu 2009. Njegova primena je pokazala dve ključne slabosti koje su posebno istaknute u kontekstu proširene Unije. Jedan je problem sa funkcionisanjem člana 7, kojim se definiše kako EU može da sankcioniše svoju članicu koja krši osnovne vrednosti koje su pak definisane u članu 2 Ugovora o EU. To su pre svega demokratija, zaštita manjinskih i ljudskih prava, vladavina prava… Kada se prekrše te osnove vrednosti, postoji mogućnost po članu 7 da se te članice sankcionišu zbog toga. Međutim, taj član se pokazao kao težak za implementaciju, pogotovo ako imate više članica koje krše te vrednosti. Tako da će se jedan deo reformi odnositi na kreiranje boljih mehanizama za kontrolu članica po pitanju osnovnih prava.

Drugi deo problema odnosi se na veliki broj oblasti u kojima EU jednoglasno odlučuje. Lisabonski ugovor je proširio broj odluka koje se mogu doneti kvalifikovanom većinom, ali se u nekim oblastima nastavilo sa donošenjem jednoglasnih odluka, mimo ugovora. Uostalom, i rat u Ukrajini je pokazao da EU sporo reaguje i teško donosi jednoglasne odluke. Sada je pitanje i da li će EU uopšte doći do konsenzusa da započne takvu reforme. To je sada veliko pitanje. Dovoljno je da se jedna članica ne složi, na primer Mađarska, i reforma neće uspeti. Jedno od rešenja je i Makronova ideja o Evropi u više brzina. Suština te ideje je da oni koji žele da prodube nivo integracija, to mogu da učine… Sada je pitanje da li će EU početi da se razvija u tom smeru – da ima članice koje su manje, odnosno više integrisane…

Ukoliko se krene u pravcu da se EU u većoj meri diferencira, to može da znači potpuno drugačiju EU za 20 godina. U tom slučaju imali bismo neku vrstu centra i periferije EU, ali to su stare debate koje već decenijama postoje.

Šta konkretno podrazumeva predlog za fazno strukturisanje procesa pristupanja, koji su zajedno izradili Centar za evropske politike (CEP) iz Beograda i Centre for European policy studies (CEPS) iz Brisela?

Taj model smo predložili još u oktobru prošle godine, ali se aktualizovao kada je počeo rat u Ukrajini. Mi smo zapravo predložili kako da se politika proširenja dodatno inovira i unapredi, ne bismo li, s jedne strane, podstakli reforme u zemljama u regionu koje trenutno trpe neku vrstu zamora, pa su neki krenuli i unazad, poput Srbije, i s druge strane, da otključamo političku volju država članica EU koje su skeptične po pitanju proširenja.

Predložili smo da proces bude postupniji i da se ponudi što više koristi za kandidate u fazi do pristupanja, odnosno da se određene koristi organizuju u neke vrste paketa po fazama. Time bi se dao podsticaj političkim elitama da ulože napor i da napreduju u smislu ispunjavanja kriterijuma. U tom smislu, u prvoj fazi postojala bi mogućnost da budemo posmatrači u određenim evropskim institucijama i da imamo daleko veći pristup fondovima EU. Uslov za to treba da bude prosečna ocena tri po svim klasterima u pregovorima. Time bi se omogućilo da, s jedne strane, građani vide i osete konkretnu korist od pristupnih fondova EU i da se bude deo institucija, makar kao posmatrač. To nije predlog za prečice za članstvo.

Uostalom, da bi se odobrovoljile skeptične članice EU koje ne veruju da sa proširenim brojem članica EU može da se funkcioniše u okviru postojećih institucionalnih okvira, predložili smo da, na primer, na period od, recimo, 10 godina nove članice imaju donekle ograničena prava. To konkretno znači da u tom periodu ne bi mogli po određenim odlukama da ulažu veto i tako blokiraju odluke EU. Takođe, predložili smo da u tom periodu nove države članice budu i predmet određenog monitoringa u smislu da li država i njene institucije i dalje postupaju u skladu sa evropskim vrednostima.

U tim periodima se najčešće dešava nazadovanje po pitanju reformi jer se rasturaju institucije koje su napravljene samo da bi se ušlo u EU, i u tom smislu treba da budemo pod lupom Evropske komisije. Ukoliko bi se došlo do nazadovanja, to bi po našem predlogu značilo i smanjenje koristi od članstva u EU (na primer, zamrzavanje fondova na neki period). To bi bilo prelazno rešenje, na otprilike 10 godina. Ne predlažemo stvaranje drugorazrednih članica. Suština našeg predloga je da se što pre dobije obećanje o članstvu u EU, a da se istekom prelaznog režima za nove države članice svakako dođe do punopravnog članstva.

Istraživanja pokazuju da skoro trećina građana i građanki Srbije ne vidi evropsku budućnost Srbije. Koji je razlog tome? Da li je krivac u Srbiji ili u Briselu?

Niska podrška pristupanju EU u našoj javnosti posledica je dva problema. S jedne strane, to je posledica nedinamičnog i neproduktivnog procesa pristupanja EU. Pokazalo se da je podrška u Srbiji često „vođena“ trenutnim događajima. Trenutno je situacija takva da nema mnogo dešavanju po pitanju evrointegracija već se prevashodno priča svodi na određene uslove Unije. Građani ne vide konkretnu korist od pristupanja EU, odnosno ne vide da se nešto dešava po tom pitanju, tako da je letargija u koju se upalo definitivno deo razloga niske podrške. Na primer, 2009. godine kada smo dobili viznu liberalizaciju podrška građana je bila 74 odsto. To je istorijski najviša podrška zabeležena u našoj zemlji, ali su tada građani konkretno osetili beneficije tog procesa. Stoga se mi zalažemo za reformu politike proširenja tako da ona tokom celog procesa daje što više konkretnih koristi za naše građane.

Drugi faktor koji loše utiče na podršku jeste pretežno negativan diskurs i povremeno agresivan pristup naše vlasti prema EU. Od kada je Rusija napala Ukrajinu imali smo isključivo negativno pokrivanje EU, odnosno govorilo se gotovo isključivo o uslovljavanju Unije. Ne postoji diskusija o tome da je to usklađivanje koje je Srbija trebalo da uradi postepeno sa evropskom spoljnom i bezbednosnom politikom, da je to deo prilagođavanja pravilima kluba u kojem mi želimo da budemo. Rasprava koja se vodila u medijima bila je negativna prema Uniji u kontekstu da je reč o ucenama. Niko se nije potrudio da se objasni građanima da ne može Srbija da bude deo jedinstvenog tržišta EU na kojem je zabranjeno plasiranje određenih (ruskih) proizvoda koji su u režimu sankcija, a da sama uvozi te proizvode. Srbija od izvoza u EU ima ogromne koristi, pa građanima treba lepo objasniti šta to rizikujemo da izgubimo u narednim godinama neusklađivanjem sa spoljnom politikom EU.

Mislite li da uprkos krizi u EU, oni imaju kapacitet da do kraja izguraju jedinstveni politiku? Da li oni imaju snagu da privuku Zapadni Balkan?

Kapacitet EU da se složi oduvek se dovodio u pitanje. EU je tvorevina koja je građena na seriji kriza i njihovim prevazilaženjem kroz produbljivanje integracija. Svakako da je Uniji, koju čini 27 članica, teže da dođe do konsenzusa i zajedničkih rešenja nego kada je imala 15 članica. Ali istovremeno danas možemo videti veći stepen jedinstva EU po određenim pitanjima nego što smo to mogli da vidimo pre rata u Ukrajini. Ovaj rat je doneo krizu, ali je i doveo do većeg jedinstva država članica po nekim ključnim pitanjima. Verujem da EU ima kapacitet da ovu krizu iskoristi kao priliku da produbi svoju integraciju, da pruži održivu perspektivu članstva Ukrajini kada se rat završi, onda će moći da se „napravi“ bolja Evropa iz tih ruševina.

Gde su tu zemlje Zapadnog Balkana?

Od kada je počeo rat, mi smo već nebrojeno puta od evropskih zvaničnika čuli da se Zapadni Balkan ne sme zaboraviti. I da mora da se pruži veća posvećenost zemljama Zapadnog Balkana na tom evropskom putu. Verujem da EU radi na tome da ubrza politiku proširenja, a tome doprinosi i naš predlog o faznom pristupanju, koji se uveliko razmatra na svim nivoima u Uniji.

Može li reforma EU da utiče na Srbiju i njen evropski put?

Ja se svakako zalažem da Srbija postane punopravna članica EU. To mora da bude cilj.

Demokratska država – prvi korak

Šta Srbija treba da uradi na svom evropskom putu?

Srbija treba da ostane demokratska država, pre svega. Takođe, Srbija treba da pojača demokratski kapacitet svojih institucija, počevši od samih izbora preko poštovanja Ustava do zaštite manjinskih i ljudskih prava. Srbija mora da vodi i konstruktivni dijalog s Prištinom u cilju pronalaženja rešenja. Mislim da se trenutno mnogo radi po tom pitanju. Ukoliko se Srbija bude konstruktivno ponašala po tom pitanju i bude se došlo do obostrano prihvatljivog rešenja, mislim da nas to više neće kočiti na evropskom putu. Iskreno, mene više brine taj deo oko očuvanja demokratskih kapaciteta nego pitanje Kosova.

Umesto da se jačaju kapaciteti institucija koje treba da „iznesu“ evrointegracije, oni slabe. Moramo da imamo sistem koji će moći da donese zakone u skladu sa evropskim i da ih sprovede. Nažalost, s vremenom imamo sve veću politizaciju sistema. Ako ne napravimo sistem, jednostavno neće biti nikoga ko će moći da iznese reforme do kraja i obezbediti da Srbija dobro funkcioniše unutar EU.

 

Korak unazad

Kakav je vaš utisak nakon održanog Evroprajda? Organizacija čiji ste vi programski direktor podržala je ovu manifestaciju.

Moram priznati da su mi osećanja pomešana. Ove godine je bilo izuzetno bitno da ne samo pripadnici LGBT zajednice već i svi normalni ljudi koji se zalažu za demokratiju i ljudska i manjinska prava izađu. Ove godine se nije šetalo samo za LGBT prava već za prava svih nas – za zaštitu prava na slobodu okupljanja i izražavanja svih naših građana i građanki. Osećanja su mi pomešana jer, s jedne strane, šetnja je održana, ali s obzirom na to da je održana u svetlu sve većih podela u društvu, koje su u prethodnom periodu podsticane od vlasti, prosto nemam osećaj da smo napravili korak više ili korak dalje u podizanju kvaliteta naše demokratije.

Moj utisak je da ne samo da nismo uspeli da održimo ono što smo postigli prethodnih godina po pitanju ljudskih prava već smo napravili i korak unazad. Videli smo visok stepen podela i mržnje u društvu koji su bili isprovocirani od onih delova našeg stanovništva koji se već dugo zalažu za ukidanje tih prava i koji bi želeli da Prajda uopšte ne bude. Čini mi se da prethodnih godina oni nisu toliko bili vidljivi, nisu se čuli ni videli. Ove godine su dobili mnogo više prostora i to mi ostavlja gorak ukus, a smatram da je to naštetilo i međunarodnom imidžu Srbije.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.