“Restart života” u šetnji Podbarom

Piše: Robert Čoban

Veoma sam voleo svoj prvi stan koji sam 1997. kupio od svoje zarade – momačku garsonjeru u “Ekološkoj zgradi” u Gundulićevoj ulici. Prozori gledaju u portu Almaške crkve i dvorište jedne kuće, koja je u to vreme još imala kokoške i ćurke, pa me je svakog jutra budilo kukurikanje petla. Podbara je divan kvart čiji se deo koji još nije devastiran – mora po svaku cenu sačuvati da se ne bi pretvorila u ono na šta danas liči Grbavica i veći deo Salajke i Rotkvarije.

Pre nekoliko dana sa starijom ćerkom vozio sam bicikl Bulevarom Evrope kako vožnjom na Beogradskom keju ne bismo bili proglašeni državnim neprijateljima i snimljeni kamerom neke od televizija. Sa strane prema Novom naselju, kroz žbunje i drveće, nazire se Ranžirna stanica. Poslednji put sam tamo bio pre desetak godina na nekoj pozorišnoj predstavi koja je održavana u vagonu voza koji je putovao Evropom. Elena je bila fascinirana izgledom kompleksa koji liči na savršeni filmski set. Ranžirna stanica služila je i kao depo istrošenog železničkog voznog parka. Stanica je danas puna starih lokomotiva i vagona, od kojih neki imaju muzejsku vrednost. Opremljena je posebnom grupom koloseka (ukupno 26) koji su služili za opremanje i manevrisanje vozova.

Tada su se koristile tzv. lokomotive manevarke, koje su vukle ili gurale vagone. Stanica je jedinstvena i po tome što poseduje dijametralnu okretnicu polukružnog oblika, sa 22 šinske trake koje vode u boksove. Konstruktor novosadske Ranžirne stanice, sagrađene 1911, bio je Gistav Ajfel, koji je zaslužan i za gradnju drugih objekata na teritoriji Vojvodine. Učestvovao je u projektovanju i izgradnji brodske prevodnice na kanalu u Bečeju, kao i velikog gvozdenog mosta preko Tise, u Zrenjaninu. Most je rasklopljen 1969.

Sastavio sam tog popodneva spisak šest istorijskih arhitektonskih celina u Novom Sadu kojima bi u budućnosti trebalo dati novu namenu. O ovim lokacijama razgovarao sam sa brojnim Novosađanima, stručnjacima, političarima, običnim građanima… Za mnoge od ovih lokacija postoje određeni planovi, kod nekih ima mnogo vlasničkih i proceduralnih problema koji bi, ako sledimo onu – “gde ima volje, ima i načina” – mogli da se reše. Pozvao sam prijatelje na društvenim mrežama da dopune ovaj spisak i pošalju nove predloge za budući Manifest zaštite arhitektonske baštine Novog Sada:

1. Ranžirna stanica – buduća “novosadska Kristijanija”. Širom Evrope mnogo je ovakvih objekata dobilo novu namenu, meni je Kristijanija iz Kopenhagena bila prva asocijacija.
2. Bivši železnički tunel kroz Tvrđavu probijen kroz stenu Petrovaradinske tvrđave da bi tu prošla pruga. Nemački građevinski inženjer Karl Bauman projektovao je 1883. železnički most preko Dunava, ali i tunel ispod Tvrđave. U starim tekstovima putopisaca koji su dolazili u Novi Sad pronašao sam uzbudljive opise o tome kakav je bio osećaj kada voz izađe iz mraka tunela i pred putnicima blesne svetlo, Dunav, i sa desne strane Novi Sad sa svojih sedam crkava.
3. Kasarna u Vojvode Bojovića – budući “Novosadski Museum District”. O ovoj ideji govorio mi je arhitekta Darko Polić. U napuštenoj kasarni danas žive bivši oficiri JNA i njihove porodice, koji su izbegli iz Hrvatske, Slovenije i sa Kosova.
4. Kasarna Arčibald Rajs, nekadašnja “Maršalka”.
5. Dvorac Karačonji–Marcibanji u Kameničkom parku – budući multifunkcionalni prostor za izložbe i koncerte. Danas dvorac koriste “Vode Vojvodine”, koje bi te dve kancelarije mogle da dobiju u bilo kom prostoru u gradu.
6. Pograđe Petrovaradinske tvrđave – budući “Wine District” u kojem će sve vinarije sa Fruške gore dobiti svoje prostore za prodaju i ugostiteljke usluge po uzoru na Porto u Portugalu. Pre toga, naravno, važno je sa Vojskom Srbije dogovoriti preuzimanje njihovih objekata u Podgrađu i zaustavljanje saobraćaja kroz Beogradsku ulicu.

Moji prijatelji na društvenim mrežama dodali su ovom spisku: Šulcov mlin, Špicerov dvorac (u Beočinu) i podzemne lagume ispod Tvrđave.
Nije važno koja će vlast i koja politika ovo da realizuje, bitno je da se ove celine zaštite da ih ne zadesi sudbina trščara na Rotkvariji.

Mnogi će reći da ovo nisu teme za vanredno stanje, kada svi brinu o svom i zdravlju svoje porodice, kao i o tome kako će preživeti njihove kompanije ili mali biznisi. Verujem da su upravo ovakve situacije, kada je “sve usporilo” i kada smo svi na “restartu života”, idealne da pogledamo oko sebe i donesemo neke zaključke u kakvim gradovima želimo da živimo, kakav treba da nam bude odnos prema prirodi, kakav prema sopstvenoj arhitektonskoj i svakoj drugoj prošlosti.

Biografija

Robert Čoban (1968, Bač). Od 1990. novinar, prvo dopisnik više dnevnih listova u SFRJ, a potom saradnik magazina. Od 1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika Index, posle dva broja sledi smena i pokretanje Nezavisnog indexa, koji će kasnije promeniti ime u Svet, iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color press grupa. Čoban je na čelu Color press grupe, najvećeg izdavača magazina u regionu – 84 magazina, 21 internet portal i više od 50 konferencija i festivala godišnje. Potpredsednik je Asocijacije medija.

Tekst je prenet iz Novog magazina.