Resentimani – kulturni fenomen 21. veka

Piše: Jelena Helbuš Volić

Šta je zajedničko Donaldu Trampu, Vladimiru Putinu, Viktoru Orbanu, Redžepu Erdoganu, kao i svim balkanskim predstavnicima vlasti? Zajedničko im je: difamiranje političkih protivnika, pojednostavljivanje kompleksnih uzročno-posledičnih veza, manipulisanje mržnjom, besom, instrumentalizovanje potmulih frustracija potčinjenih i životom poraženih, a sve u cilju održanja na pozicijama apsolutne moći.

Ukratko, oni se svi služe resentimanima i svakodnevnu politiku formulišu prema njima.

ULOGA EMOCIJA: Poznato je da emocije igraju odlučujuću ulogu u politici i u socijalnim konfliktima svake vrste, ali uprkos tome ova činjenica se veoma malo uzima u obzir. Da li je određena količina lične životne frustracije i ozlojeđenosti neophodan sastojak svakog političkog angažmana i svake političke promene? Kada produktivna ozlojeđenost prelazi u destruktivnu agresiju? Kakvog porekla je atraktivnost novog autoritarizma i nacionalizma za mase?

Zašto građani biraju vlade koje jasno i bez tajnosti instrumentalizuju osećaj bespomoćnosti i beznadežnosti građana, svojih birača, potencirajući ih u cilju manipulacije istih? Kako se to mržnja tako brzo transformiše u političko sredstvo i koje vrste je ta mržnja? Zašto nerešivost brojnih nasilnih i oružanih konflikata ima mnogo manje veze sa odsustvom transformacionih potencijala i kreativnih rešenja, a mnogo više sa uporno branjenim i argumentovanim emocijama tuge i bola, koje pre svega hrane svekolike strukture predrasuda?

Važan fenomen, koji se pri traženju odgovora na sva ova pitanja nameće kao zajedničko polazište, jeste fenomen resentimana, kao i uloga resentimana u kompleksnim kolektivnim ili pojedinačnim međuodnosima: uvažavanja, odnosno osporavanja.

Pojam resentimana potiče iz filozofije i odnosi se, istorijski-pojmovno, na osećaj skrajnutosti, zapostavljenosti, zapuštenosti: osećaj koji se, drugačije nego ostali, vremenom taloži i intenzivira. Vrlo brzo će se ovo neutralno značenje pojma resentimana povezati sa drugim, negativnim značenjem istog: žeđ za osvetom zbog doživljenog poniženja, duševnog bola, odnosno traume.

U oba značenja ne radi se samo o patetičnim osetljivostima već o punoj svesti o specifičnoj emociji – ovaj pojam je pre svega refleksivan i, u povezanosti sa osvetoljubivim mislima, on je reaktivan. Reaktivnost resentimana za Ničeovu genealogiju morala ključan je momenat u primeni ovog pojma: “moral robova” – njegovo izvorište, pojavni oblici, dejstva – zahteva postojanje protivnika i spoljnog sveta, njemu su neophodno “spoljni nadražaji” kako bi se aktivirao i postao agilan. Svaka aktivnost ove vrste morala, znači tzv. “robovskog morala”, u osnovi je reakcija na spoljašnji nadražaj.

Čovek resentimana za Ničea ima “razroku dušu”, pošto reaguje na okolinu projektujući imaginarno zlo u druge. Dejvid Foster Volis (David Foster Wallace) u svom čuvenom eseju/govoru pod nazivom “Ovo je voda” ovako predstavlja proces resentima: “Čini se kao da mi ceo svet stoji na putu i ko su, dođavola, svi ti ljudi koji mi preprečavaju put? I kako većina njih odvratno izgleda, kako blesavo i tupavo, kako tromo i neljudski deluju u redu za kasu, kako grubo i nevaspitano glasno telefoniraju dok stoje u redu … i zar to nije nepravedno: ceo dan radim i savijam leđa, mrtav sam umoran, a zbog ove stoke koja stoji u redu za kasu ne mogu da stignem kući da se odmorim.”

Volis veoma jasno pokazuje kako resentimani funkcionišu, birajući scenu večernje nabavke u samousluzi koja se pretvara u smak sveta: dinamika resentimana uvek je eskalirajuća. Istovremeno agresija koja se nekontrolisano izlila u pravcu spoljnog sveta vrlo brzo se vraća kao bumerang na subjekat, erodirajući ga moralno, emocionalno i pre svega intelektualno.

U aktuelnim diskusijama često se ističe pretpostavka da nosioci resentimana poseduju traumatična iskustva sa zloupotrebom sile čije su žrtve, da su se ta iskustva pretočila u osećaje bespomoćnog besa, a da se agresivnost koja proističe iz ove vrste frustracije po pravilu usmerava na objekte koji nemaju nikakve veze sa uzročnicima resentimana. Iz ovakvog tumačenja porekla resentimana proizlazi i jedna vrsta njegovog uslovno pozitivnog tumačenja. Belgijski (poreklom austrijski) pisac, publicista i filozof Žan Ameri (Jean Amery) u svojim esejima tvrdi da je resentiman neophodan agresivan odnos žrtve prema počiniocu, koji omogućava samoprosvećenje, odnosno katarzu počinioca i postaje time “emocionalno izvorište morala”. Žan Ameri, koji je preživeo Aušvic, smatran je “paradnom žrtvom”, “Jevrejem bolesnim od jevrejske patnje”.

Drugačije od Prima Levija, koji se trudio da razume i oprosti i koga je Ameri žestoko kritikovao iako su jedini izlaz zajednički našli u suicidu, Ameri je odbijao da iz iskustva ljudske destruktivnosti i torture, iz iskustva koncentracionih logora, izvuče bilo kakav smisao pomirenja i suživota. Mrzeo je bilo kakvu teodiceju logora. Za razliku od Ničeove definicije resentimana, Ameri je formulisao svoju definiciju koja se može svesti na: “Počinioci su počinioci i moraju ostati počinioci. A žrtve su žrtve!”

Ovako starobiblijsko tumačenje resentiman dovodi u neraskidivu vezu s Holokaustom, čime ga sa individualno-psihološkog diže na nivo kolektivno-nacionalnog. Zašto kolektivno-nacionalnog?

Godine 1994. održana je jedna lingvistička konferencija na Slavistici u Minsteru (Severna Rajna Vestfalija). Između ostalih predavača bila je i profesorka sa Lomonosovog univerziteta, starija dama u sivom kostimu sa brojnim ordenjem na grudima. U kratkoj popodnevnoj pauzi odšetala je do velike robne kuće, kako bi kupila nekoliko sitnica za svoje unuke. U tom prenatrpanom potrošačkom raju sovjetska učesnica rata delovala je sitno i izgubljeno, da bi u jednom trenutku, negde između porcelana i damskog donjeg veša, stala nasred prolaza, raširila ruke i uzviknula: “Ali ko je zapravo pobedio u ratu?!

PREDRASUDE I ZAMAJCI: Resentimani su oduvek u Evropi kod kuće na dva nivoa: kao predrasude, zadrške, oprez i strah u međunacionalnim odnosima, ali i kao odlučujući zamajac u društvenim odnosima. Posleratni projekat ujedinjenja Evrope upravo je imao za cilj postepeno dekonstruisanje resentimana, predrasuda, istorijski cementiranih animoziteta, te stvaranje zajednice koja bi funkcionisala po novim, u suštini rajskim principima. S početkom velike istorijske i političke diskusije o uzrocima nacionalsocijalizma, idejom rešavanja Nemačkog pitanja putem prvenstveno ekonomskog razvoja i na kraju sa padom Berlinskog zida i konačnom pobedom tržišne privrede, kao jedinog garanta demokratije i slobode, ideja razgradnje predrasuda i resentimana u okviru “evropske porodice naroda” počela je ubrzano da proizvodi upravo ono što je želela da dekonstruiše: predrasude i resentimani niču na sve strane, kao pečurke posle kiše.

Predrasude Zapada prema Istoku, razvijenih prema navodno nerazvijenima, demokratskim, mislećim narodima, prema narodima koji “nemaju demokratskih iskustava” dovela je do toga da je nemački istoričar Hajnrih August Vinkler povodom velikog proširenja Evropske unije “na Istok” 2000. godine uzviknuo: “Ko ne želi da razgovara o antizapadnim resentimanima morao bi da ćuti o borbi protiv desničarskog ekstremizma.”

Danas kao rezultat kriza i straha od radikalnih promena koje su neophodne imamo, čini se, nezaustavljivo nadiranje političkog populizma, kako ga god definisali. Resentimani počinju odlučujuće da deluju u krizama. Savremeni svet već decenijama potresaju tri globalne krize: ekonomska, politička i ekološka.

Zanemarivanje i zapostavljanje ovih kriza, njihovo decenijsko nerešavanje zarad nategnutih napora očuvanja iluzije posleratnog reda i navodnog blagostanja dovelo je do raspada sistema u kojem deluju dve suprotstavljene sile: sila očuvanja status quoa po svaku cenu i sila promene sistema po svaku cenu. Svaka od ovih tendencija deluje reaktivno na spoljašnje nadražaje, bez trunke samorefleksije, bez vizije i znanja. Problemi se polako uviđaju, rešenja se ne formulišu. Naprotiv. Čini se da se svaki savremeni fenomen okreće i vrti dok ne postane negacija samog sebe.

A rešenja su bolno jednostavna, baš kao što je Ameri jasno izjavio da oproštaja nema i da ga ne može biti, pošto žrtve zapravo ne mogu da oproste ni da zaborave. Dokle god nemačka penzionerka može sebi da priušti kolač uz popodnevnu kafu, a rumunski, ruski, srpski ili grčki penzioner pretura po đubretu u potrazi za korom hleba – resentimani će živeti i vršljati po političkim prostorima.

Tekst je deo projekta “Očuvana kulturna baština Srbije, adut u integracijama”, koji se sufinansira sredstvima iz budžeta Republike Srbije, Ministarstvo za kulturu i informisanje. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Članak je prenet sa portala Novi magazin.