Problemi nisu novi, ali su “kreativno” nadograđeni

2. Septembar 2021.
Uz razumevanje za nužne promene uslovljene tehnološkim promenama i nedostacima uočenim u praksi, nisam ubeđen da će nas spasti sasvim izvesne promene ovih zakonskih tekstova. Kao što vidimo da nas nije spasla ni dugo očekivana Vladina Medijska strategija, usvojena pre godinu i po dana, koja upravo navršava prvu trećinu svog petogodišnjeg kalendarskog trajanja.
Saša-Mirković-1
Saša Mirković

Piše: Saša Mirković

Uvidom u formalni medijski zakonodavni okvir stičemo ispravan utisak da u ovoj oblasti imamo sve preduslove za izgradnju otvorenog i tolerantnog društva, razvijanje kulture ljudskih prava i jednakosti. Nešto nam ipak nedostaje. Deluje mi da se to zove politička volja, čijim se izučavanjem u domenu izrade, usvajanja i primene medijskih zakona intenzivno bavim u poslednje vreme.

Na početku mandata aktuelne Vlade ministarka Gordana Čomić je izjavila da “iz prakse treba izbrisati rečenicu da mi imamo dobre propise, ali da nema političke volje za njihovu primenu”. Na osnovu trenutnog stanja, plašim se da smo još daleko od njenih tada izrečenih stavova da “kada se jednom donese odluka, ona mora da se primenjuje”, odnosno da je “srž vladavine prava da se ukine bilo čija samovolja”.

Ovu debatu zato razumem kao praktičnu razradu stava ministarke da je “razgovor o ljudskim pravima istovremeno i razgovor o brisanju rečenice – imamo dobre propise, ali nema političke volje da se primene. Kada se zakon donese, mora važiti za sve i mora se primenjivati”.

ZAŠTO SE ZAKONI NE PRIMENJUJU: Zašto se onda dosledno ne primenjuju naši medijski zakoni koji su, podsećam, usvojeni u vreme kada je predsednica parlamenta bila aktuelna potpredsednica Vlade i ministarka kulture i informisanja Maja Gojković, a potpredsednica parlamenta sadašnja ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Gordana Čomić?

Konkretan primer je veoma aktuelan ovih dana, kada se vode nedopustive kampanje u vezi s tim ko, koga i na koji način finansira unutar medijske i nevladine scene. Važeći Zakon o javnom informisanju i medijima predviđa obavezu prijavljivanja u Registru medija “podataka o iznosu novčanih sredstava dobijenih od organa javne vlasti, pod kojima se podrazumevaju državni organi, organi teritorijalne autonomije, organi jedinica lokalne samouprave, organizacije kojima je povereno vršenje javnih ovlašćenja, kao i pravna lica koje osniva ili finansira u celini, odnosno u pretežnom delu Republika Srbija, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave (u daljem tekstu: organ javne vlasti)”.

Prema katalogu Poverenika za informacije od javnog značaja, koji je ažuriran 11. avgusta ove godine, postoji 11.708 organa javne vlasti, među kojima su: Elektroprivreda Srbije, Elektromreže Srbije, Srbijagas, Srbijašume, Putevi Srbije, Pošte Srbije, Železnice Srbije, Telekom Srbije, Air Serbia, Državna lutrija, Poštanska štedionica i mnogi drugi čije reklame, kampanje i promotivne aktivnosti svakodnevno primećujemo u brojnim medijima.

Izuzev podataka o primljenim sredstvima putem projektnog sufinansiranja, u Registru medija nisam primetio druge slične podatke, a pogotovo brojne novčane transfere pomenutih organa javne vlasti ka medijima.

Nisam primetio ni da je bilo ko zbog toga ikada sankcionisan od Ministarstva kulture i informisanja iako to predviđaju članovi 136. i 137. Zakona o javnom informisanju i medijima. Mislim da bi svima nama bilo značajno da imamo i ove informacije da bismo bolje razumeli ko sve i na koji način po raznim legalnim osnovama prima i dobija novčana sredstva od javnih organa. Na taj način imali bismo balansirane izveštaje, pošto ovih dana vidim da postoje isključivo podaci koji govore o donatorima i finansijerima jedne strane, što nam nije dovoljno da bismo stekli celovitu i realnu sliku.

Kao član aktuelne, brojne radne grupe za izmenu Zakona o javnom informisanju i medijima, svedočim da se suštinski malo toga menja u ovom krovnom zakonu koji je svojevremeno, u paketu sa druga dva medijska zakona, stvorio odlične preduslove za izgradnju otvorenog i tolerantnog društva, razvijanje kulture ljudskih prava i jednakosti. Uz razumevanje za nužne promene uslovljene tehnološkim promenama i nedostacima uočenim u praksi, nisam ubeđen da će nas spasti sasvim izvesne promene ovih zakonskih tekstova. Kao što vidimo da nas nije spasla ni dugo očekivana Vladina Medijska strategija, usvojena pre godinu i po dana, koja upravo navršava prvu trećinu svog petogodišnjeg kalendarskog trajanja.

Današnji problemi nisu od juče, nasleđeni su, ali i “kreativno” nadograđeni i u nekim segmentima dovedeni do savršenstva. To je razlog više u prilog tezi da nije poenta da u inkluzivnom, transparentnom i dugom procesu pravimo spiskove lepih želja zbog kojih ćemo dobiti pohvale međunarodne zajednice i onih koji su u tome učestvovali već da nam to bude osnova za konkretne promene nabolje u svakodnevnoj praksi.

Mišljenja sam da odsustvo primene pojedinih ključnih odredaba zakona u značajnoj meri polarizuju naše društvo. Iz različitih razloga, na ovom skupu ne sede svi koji su pozvani. Žao mi je zbog toga, ali želim da verujem da time, između ostalog, šalju jasnu poruku da se mora uraditi više kako bi se premostile podele zbog kojih ne komuniciramo na zadovoljavajući način. Tu nema nevinih, ali to nije uteha jer je Srbiji potreban dijalog. U tom dijalogu pojedina strukovna udruženja ne treba da budu tretirana kao nekadašnje društveno-političke organizacije, kao što ni kritički nastrojeni mediji ne treba da budu percipirani od provladinih medija i vlasti kao politički protivnici. Zato mislim da nam svima nedostaje više samokritike.

Činjenica da je Srbija 2014. bila na 54. mestu globalne liste medijskih sloboda “Reportera bez granica” u vreme kad sam bio državni sekretar za medije, a da smo trenutno na 93. mestu, govori da možemo i moramo bolje. Možete misliti šta god hoćete o toj listi, ali je činjenica da je nedopustivo da smo kao država ovako nisko rangirani. Plasman na pomenuto 54. mesto u mandatu ove vlasti bio je istorijski najbolji plasman naše zemlje u poslednje dve decenije. Neće biti da nam je neko drugi kriv za ovako nizak plasman niti da je ključno da saznamo kojim se kriterijumima prilikom bodovanja rukovodila uticajna francuska nevladina organizacija. Mi najbolje znamo zašto smo doživeli ovaj pad.

Moramo da pronađemo prihvatljiv modus operandi ovdašnjih medija i civilnog društva u izgradnji otvorenog i tolerantnog društva, razvijanju kulture ljudskih prava i jednakosti. Postojeći zakonski okvir je sasvim dovoljan da nam mediji budu bolji i da javni medijski servisi obavljaju zakonom definisanu ulogu. Zakonski okvir pruža mogućnosti da REM proaktivno, a ne reaktivno radi svoj posao kako bi upristojio pojedine elektronske medije i time pokazao da u domenu regulacije čini isto ono što Savet za štampu radi u sferi samoregulacije. Ako ništa drugo, REM treba da primenjuje zakon u skladu sa javnim ovlašćenjima po osnovu Zakona o elektronskim medijima i da to ne čini selektivno i sa zadrškom.

CRVENO SLOVO-JAVNI INTERES: Postoji pojam iz naših medijskih zakona koji predstavlja svojevrsno crveno slovo, Sveto pismo medija i civilnog društva u izgradnji otvorenog i tolerantnog društva, razvijanju kulture ljudskih prava i jednakosti. To je javni interes.

Zakon o javnom informisanju i medijima javni interes na svim nivoima vlasti tumači kao “istinito, nepristrasno, pravovremeno i potpuno informisanje svih građana Republike Srbije; podršku proizvodnji medijskih sadržaja u cilju zaštite i razvoja ljudskih prava i demokratije, unapređivanja pravne i socijalne države, slobodnog razvoja ličnosti…”

Javni interes definiše, brani i stimuliše i Zakon o javnim medijskim servisima rečima da on predstavlja: “istinito, blagovremeno, potpuno, nepristrasno i profesionalno informisanje građana i omogućavanje slobodnog formiranja i izražavanja mišljenja slušalaca i gledalaca na teritoriji Republike Srbije, autonomne pokrajine i lokalne samouprave; poštovanje i predstavljanje osnovnih ljudskih prava i sloboda, demokratskih vrednosti i institucija i unapređivanje kulture javnog dijaloga; poštovanje privatnosti, dostojanstva, ugleda, časti i drugih osnovnih prava i sloboda čoveka.”

Imamo li sve ovo pobrojano u ovdašnjim medijima i na programima javnih medijskih servisa u onoj meri i na način koji to propisuju medijski zakoni? Ako nemamo, zašto nemamo? I zašto su pomaci na tom polju nedovoljni?

Deluje da nam je draže da se međusobno iscrpljujemo svađom o uređivačkoj politici uticajne inostrane društvene mreže i nagađanjima koji motivi stoje iza njihovih postupaka i namera. Jedino izbegavamo da pričamo o tome zbog čega se dosledno ne sprovode ovdašnji hvaljeni medijski zakoni. Mnogo toga predstavlja nasleđen, ali i nadograđen kontinuitet problema iz prošlosti. To, međutim, nije nikakvo opravdanje za to što nepogrešivo uspevamo da svaku priliku za dijalog pretvorimo u razlog za konflikt, poput svega što se događa ovih dana o čemu svedoče naslovne strane dnevnih novina.

To mora da se menja. Za ovu igru je potrebno dvoje. Naši dijalozi treba da prestanu da budu monolozi u kojima jedne druge ne čujemo ili ne želimo da čujemo uvereni u sopstvene istine. To mora da se prevaziđe jer ako se ovako nastavi bićemo sve dalje jedni od drugih do te mere da ćemo biti predaleko. Plašim se da će tada biti i prekasno.


Autor je medijski stručnjak, a tekst je diskusija sa skupa “Kultura dijaloga – civilno društvo i mediji”, koji je održan 24. avgusta 2021. u organizaciji Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, u saradnji sa Balkanskim fondom za demokratiju i Fondacijom BFPE za odgovorno društvo i uz podršku Ambasade Kraljevine Norveške,

Razgovor rukama, naslovnicama i motkama

Prethodnu sedmicu obeležila su dva televizijska duela, koja zamalo nisu dobila sva obeležja dvoboja, ali bez viteške boje koja ih je vekovima krasila. U jednom su na javnom servisu Radio-televizija Srbije snage odmerili visoki funkcioneri Srpske napredne stranke Vladimir Orlić i Narodne stranke Miroslav Aleksić; u drugom su se na televiziji N1 sučelila dva krila srpske levice, Konstantin Samofalov iz Socijaldemokratske stranke Srbije i Đorđo Žujović iz Socijaldemokratske partije (poznatiji kao dugogodišnji član LDP).

O čemu su četiri političara govorila, sve i da su pomno pratili, gledaoci nisu mogli da – čuju jer se dijalog udvoje na gledanim televizijama pretvorio u svađe udvoje, tako žestoke da ni voditelji nisu imali mnogo mogućnosti da intervenišu. Naprosto, gosti – kakva lepa reč za nazočne! – ih uopšte nisu uvažavali.

Dakle, u dva kratka spoja vlasti i opozicije na dva meritorna medija dijalog je, najblaže rečeno, pretvoren u karikaturu, tako ubedljivu da ni majstori poput Predraga Koraksića Koraksa i Dušana Petričića ne bi imali posla. Bukvalno.

Na ovoj visoko dignutoj lestvici javnog govora to što se sagovornici međusobno nisu uvažavali najmanje je važno iako bi trebalo da bude i te kako bitno jer su tu da predstave svoje politike i ponudu svojih partija građanima i sučele stavove o bitnim društvenim pitanjima. No, u dijalogu rukama, a bio bi i motkama da su u studijima dozvoljene, gore od aktera prošli su voditelji – lično i njihovi mediji – a najgore publika.

Ništa novo, reći će svako; problem s višegodišnjim, mada se može govoriti i decenijskim, javnim nastupima vodećih političara i njihovih epigona i tumača i jeste u tome što gledaoce i slušaoce tretiraju kao poslovičnu žabu koja s lagano kuva i već je toliko skuvana da ne primećuje ništa od bedastoća i podvala. Pa čak ni dobro, ako ga ima u pokojem promilu. Publika, sem kao navijačko krdo, ne reaguje ni na reči za koje bi nečiji sin, ćerka, unuče ili mama i tata u kući dobili preki pogled, a možda i ćušku.

Medijska kakofonija uvećana je i obojenim izveštavanjem “duela” koji se zaista odigrao šakama i pesnicama, napada proslavljenog glumca, režisera i producenta Dragana Bjelogrlića na kolegu Predraga Antonijevića. Sitni kafanski sati i provokacije nisu i ne bi smeli da budu opravdanje za nasilje, posebno kada dolazi iz kruga ljudi koji jesu uzor mnogima.

Nekultura dijaloga koja se pomno neguje u političkim nastupima – gde je Skupština jedan od najubedljivijih poligona iako protivnika praktično nema – odavno ne zaslužuje ni epitet uličarski, baš kao što ni ono što se zvanično zove medijima, podjednako štampanim, televizijama i društvenim mrežama, ne zaslužuje taj naziv.

Problem je, međutim, što su glavni protagonisti te nekulture dijaloga nosioci ključnih državnih funkcija i kreatori javnog mnjenja koji, po pravilu, svoje nasilje ne prepoznaju. Preciznije, smatraju ga opravdanim političkim i medijskim džihadom na neistomišljenike.

Još veći problem je što su i ostali društveni akteri, čast izuzecima, prihvatili takvu komunikaciju, pa su emisije u kojima nema psovki, uvreda i svađe dosadne. Čime je, napokon, postignut glavni cilj – ubijanje argumenata i dijaloga.

J.J.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.

Share