Prekobrojni i prezaposleni

Piše: Jelka Jovanović

U jednoj nevelikoj samoposluzi u Beogradu iz poznatog trgovinskog lanca prošlog petka, kad je najavljeno produžavanje policijskog časa tokom vikenda, zaposlenima je rečeno da će radnja raditi kraće za kupce, ali ne i za njih jer od 15 do 17h treba da popune rafove novom robom. U prodavnici je od petnaestak zaposlenih na poslu ostalo šestoro, pa da ne bi svi radili svakog dana, podeljeni su u dve grupe. Sa radnim vremenom od 7 ujutru do 16 ili 17, i bez prekovremenih sati, pošto će biti “preraspodeljeni”. “Opremljeni” su propusnicama za kretanje tokom policijskog časa, ali ne i prevozom, preporučeno im je da sačekaju neki od autobusa za ljude koji rade i kad su svi drugi u kućnom karantinu, što je još sat, dva za dolazak do posla i vraćanje kući.

Pitanje je, naravno, kada će se i onih šestoro još aktivnih razboleti. Ne od koronavirusa, mada su danima nakon proglašenja epidemije radili bez zaštitne opreme, pa nisu bili bezbedni, već od posledica premora koji može aktivirati njihove hronične boljke, tim pre što su pre nove raspodele posla već sedmicama radili šest dana nedeljno.

Osim te realne opasnosti, oni su već izloženi nesolidarnosti kolega/inica koji/e su iskoristili/e mogućnost godišnjeg odmora i bolovanja i jednostavno ih, zašto ne reći, ostavili na cedilu i ćudima rukovodstva koje brine kako će u realno skraćenom radnom vremenu uspeti da proda dovoljno robe. Jer, sve manje se pazari bilo šta sem proizvoda neophodnih za preživljavanje u doba korone.

Suprotno navedenim primerima s početka, deo ljudi je vanrednim stanjem oslobođen radnih obaveza, neki kroz otkaz, neki prinudnim odmorom… Niko ne zna koliko je otpuštenih i privremeno neaktivnih, ali iz najave mera za pomoć privredi i građanima, kojima se dotacije i olakšice preduzetnicima uslovljavaju time da nisu otpustili više od deset odsto ljudi, može se zaključiti da je to minimum.

Izvesno je, međutim, da oni kojima su ugrožena radna prava teško mogu računati na efikasnu i efektivnu pomoć tokom vanrednog stanja. Inspektora je malo, kretanje im je otežano, sindikati su praktično nemoćni jer je socijalni dijalog neformalno suspendovan. Napokon, i nezavisne institucije, poput zaštitnika građana i poverenice za zaštitu ravnopravnosti, imaju ograničene moći i kapacitete, posebno u vanrednom stanju, premda su produžili i radno vreme i načine delovanja.

Prva, a čini se i poslednja adresa su sami poslodavci i sindikati na terenu, gde ih ima, koji bi kroz dogovor, uz najavljene mere državne pomoći, mogli da nađu privremeno izlaz iz stanja vanrednog rada.

PREVIŠE I PREMALO

Pandemija virusa COVID-19 ostavlja posledice na sav radni svet, sa izuzetkom IT-sektora, naravno, ne samo u Srbiji. Neke delatnosti, poput zdravstva, trgovine i komunalnih službi, uz policiju i vojsku, naprosto su prezaposlene, a drugi, suprotno, dišu na škrge jer niko ne traži njihove proizvode i usluge zbog toga što nema potrebe za poslom jer nema tražnje. Prvi su na udaru ugostiteljski i turistički poslenici i radnici, čije su usluge sada suvišne u poslovnom smislu, a nikako ne treba zaboraviti da godišnje angažuju desetine hiljada ljudi, često sezonski, što je dodatni problem. I uz to imaju izuzetno malu zvaničnu zaradu, manju od 37.000 dinara neto u proseku za decembar 2019. (https://publikacije.stat.gov.rs/G2020/Pdf/G20203003.pdf)

U velikom problemu je i tzv. realni sektor sada, ali i čitavo tržište rada, koje može doživeti ozbiljne promene po smirivanju pandemije.

Da će se dogoditi još jedna tranzicija, ne sumnja profesor Ekonomije rada na Ekonomskom fakultetu u Beogradu Mihail Arandarenko.

“Svakako da će se naše tržište rada promeniti, a u kojoj meri, zavisiće od daljeg toka pandemije, ne samo u Srbiji nego verovatno još više u Evropi i svetu. U idealnom scenariju pandemija će biti zaustavljena do leta. Tada bi se od jeseni brzo vratili na putanju rasta i, mada bi se turizam i saobraćaj sporije oporavljali, stvari bi se postepeno vratile u normalu, uključujući i tržište rada. Nažalost, taj scenario danas ne izgleda previše verovatno – vodeći svetski autoriteti daju mu manje od 10 odsto šansi”, kaže Arandarenko za Novi magazin.

Kako objašnjava, ako bi ova situacija potrajala duže, granice bi i dalje ostale uglavnom zatvorene, a tražnja za “normalnim” proizvodima, od dečjih igračaka preko odeće i obuće do automobila i stanova, bila bi radikalno smanjena. Dodatno, određeni sektori, poput ugostiteljstva i turizma, ostali bi pod velikim restrikcijama, tj. bili bi trajnije izloženi “šoku ponude”.

Osvrćući se, na molbu Novog magazina, na zaključke Branka Milanovića o četiri vrste radnika – (A) lekari i zdravstveni radnici, (B) radnici u onlajn maloprodaji, (C) radnici koji proizvode fizička dobra (fabrički radnici) i (D) radnici u profesijama (nastavnici, inženjeri, dizajneri i tako dalje) – Arandarenko podseća da je tražnja za radom izvedena iz tražnje za proizvodima i uslugama, podela radnika na više i manje neophodne ostala bi relevantna.

“Mi smo devedesetih imali situaciju koja pomalo podseća na sadašnju, utoliko što je firmama koje su zapošljavale radnike koji proizvode, tada sankcijama i ratom, sada epidemijom, onemogućeno da normalno funkcionišu. Ali u vreme sankcija posle nekog vremena ni četvrti, pa ni tadašnji prvi tip radnika nisu dobro prolazili – zato što standard zaposlenih u javnom sektoru ipak u velikoj meri zavisi od tokova u ‘realnom sektoru’. Jedino drugi tip radnika, ‘snabdevači’, tj. u našim uslovima zaposleni u sektorima poljoprivrede, prehrambene industrije i maloprodaje, mogli bi da računaju da će ostati traženi. I toga se sećamo iz vremena sankcija”, kaže Arandarenko.

POUKE IZ 2008

Takva situacija, aktuelna, a i moguće dugotrajnija, na dnevni red postavlja pitanje šta će biti i sa zaposlenima i sa poslodavcima, otpuštenima, vlasnicima ugašenih firmi jer će ogromnoj većini evidentno biti smanjeni prihodi. U mikro, malim i srednjim preduzećima, koja su prva na udaru, angažovano je više od 900.000 ljudi, neretko kroz model porodičnih firmi.

“Najvažnije je obezbediti minimum prihoda i sigurnosti za sve građane. Tokom ekonomske krize 2008-2012, koja se kod nas veoma silovito odrazila na tržište rada, najviše su stradale marginalne kategorije. Najpre su otpuštani sezonski radnici u građevinarstvu, neformalno zaposleni, oni sa ugovorima o delu, o povremenim i privremenim poslovima, zaposleni na određeno vreme. U međuvremenu, imali smo snažan rast samozaposlenosti, rada frilensera na digitalnim platformama, malih firmi usmerenih ka izvozu usluga isključivo inostranim klijentima. Sve njih treba zaštititi”, smatra Arandarenko.

Prema njegovim rečima, standardni iznosi socijalne pomoći u Srbiji veoma su mali i zasnovani su na pretpostavci da će siromašni raditi sezonske i dodatne poslove uglavnom tokom letnjih meseci, zbog toga se pomoć porodicama sa radno sposobnim primaocima socijalne pomoći dodeljuje za samo 9 od 12 meseci.

“To bi moralo da se proširi na celu godinu, a same iznose bi trebalo povećati. Delom zahvaljujući našim radnim migrantima, srpska država relativno je bogata u odnosu na naš nivo razvijenosti, sa učešćem javnih prihoda u BDP-u većim od 40 odsto. Značajan deo budžetskih prihoda ostvaruje se kroz indirektno oporezivanje doznaka i primanja naših radnika koji cirkulišu između zemlje i inostranstva, radeći napolju, a trošeći zarađeno uglavnom u zemlji. Sada će i taj izvor prihoda barem privremeno presahnuti, a država će morati da se pobrine i o tim ljudima”, precizira Arandarenko.

Naknade za nezaposlenost prima samo 5-6 odsto nezaposlenih. U ovim uslovima, kada novog zapošljavanja nema, apsolutno svi nezaposleni trebalo bi da dobijaju pomoć za nezaposlene u nivou iznosa socijalne pomoći za jednočlano domaćinstvo, kaže naš sagovornik: “Sa druge strane, ako ova situacija potraje, biće neizbežno smanjivati rashode budžeta kroz smanjivanje rashoda na plate u javnom sektoru i penzije. Obrazac koji je primenjivan tokom fiskalne konsolidacije bio je dobro odmeren i trebalo bi ga aktivirati ako to stabilnost javnih finansija i monetarna stabilnost budu zahtevali. Ključno je da državna pomoć uz što manje posrednika dođe do građana koji su najugroženiji i koji će pretrpeti najveće štete.”

PRAVA NA ISPITU

Drugi deo aktuelnih, a po svemu sudeći i budućih pomeranja na tržištu radne snage – što deluje već kao eufemizam! – jesu ljudska prava, u ovom kontekstu radna, garantovana Ustavom čak i u vanrednom stanju. Predsednik Ujedinjenih granskih sindikata “Nezavisnost” Zoran Stojiljković i redovni profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu upozorava da se prateće aktuelno suspendovanje demokratije može završiti u njenom dugoročnom simuliranju.

On strahuje da bi suspendovanje ionako malih radnih prava moglo biti zaoštreno donošenjem vanrednog, kriznog zakona o radu, “poput prakse nagoveštene u Hrvatskoj”. Pitanje je onda kada i kako se vratiti na postojeće odnose, koji onda još mogu izgledati kao ideal.

On kaže da najavljena pomoć države privredi mora kao vodeću imati socijalnu klauzulu zarad očuvanja radnih mesta i prava i zarada radnika: “Čak i iz logike ne naročito osetljivih ljubitelja novca i vlasti, ako prema MAT analizama troškovi angažovanja radne snage u Srbiji ne prelaze desetinu ukupnih troškova poslovanja, to nije nerazuman trošak jer smo već sebe učinili jeftinim. Drugo, primajući plate, nastavljamo da trošimo. Treće, kao kupci robe, ali i izbornih obećanja donosimo i prihode i glasove. Isplati se bar povremeno biti fin i solidaran. Najzad, budžetski novac je novac svih nas i bolje da ga uložimo u ljude nego u fontane i jarbole.”

Vlada i predsednik Srbije doneli su 17. marta Uredbu koja reguliše rad tokom vanrednog stanja, a resorno ministarstvo za rad i socijalnu politiku naknadno je dalo objašnjenja. Preporučuje se rad od kuće ukoliko to delatnost i posao dozvoljavaju. U suprotnom, ako to nije moguće, poslodavci su dužni da: poslovanje usklade sa uslovima vanrednog stanja; omoguće jednom roditelju sa detetom mlađim od 12 godina rad od kuće i smenski rad; odlože službena putovanja; obezbede sve mere koje se odnose na higijensku sigurnost objekta i ljudi. Napokon, da posebno vode računa o starijima od 60 godina i hronično obolelima, uz roditelje dece mlađe od 12 godina.

Uredbom praktično nije izmenjen Zakon o radu, ali nema sumnje da je zaštita radnih prava mnogo lakša u javnom sektoru, gde je država poslodavac, mada se u velikom problemu mogu naći i svi koji su u javnom sektoru angažovani po povremenim i privremenim poslovima kojima ističu ugovori u ovom periodu.

A onima koji moraju u samoizolaciju, kako je potvrdio slučaj niških lekara i medicinskog osoblja, sledi smanjena zarada, bez obzira na to što su najverovatnije inficirani na poslu. Pri čemu i od kuće mogu biti korisni, odnosno davati savete građanima, na primer.

U posebnom su statusu oni koji rade “na crno”, a to je jedna ogromna armija – prema validnim procenama reč je o najmanje 500.000 ljudi koji su sa jednom ili obe noge u “sivoj” zoni. Kada je reč o legalno angažovanima, poslodavac i dalje može da proglasi tehnološki višak zbog smanjenog obima posla i minimalnu zaradu, ali ostaje obavezno izjašnjavanje sindikata i Nacionalne službe za zapošljavanje na predloženi program mera preduzeća. I otpremnina za sve one koji su radili neprekidno najmanje 12 ili tokom 18 meseci s prekidima.

Nasuprot tome, zaključkom Vlade Srbije rešenja za davanje saglasnosti za upućivanje zaposlenih na plaćeno odsustvo duže od 45 radnih dana izdavaće se bez prethodnog dostavljanja zahteva poslodavaca na mišljenje reprezentativnom sindikatu grane ili delatnosti osnovanom na nivou Republike. Zaposleni imaju pravo na naknadu zarade najmanje u visini 60 odsto prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, ali ne manje od minimalne zarade.

Ova mera može biti stimulativna za poslodavce u drugom smislu. Naime, može im biti isplativije da na nekoliko meseci svima odrede minimalnu zaradu, umesto da šalju ljude na prinudni odmor i isplaćuju veće naknade.

PRAKSA ZAŠTITNIKA GRAĐANA

Inspekcija rada je prva adresa za uskraćena radna prava, ali zaštitnik građana Zoran Pašalić pozvao je sve zaposlene da zatraže i njegovu pomoć ukoliko je ne dobiju od Inspekcije. U razgovoru za Novi magazin Pašalić naglašava, na osnovu dosadašnjih redovnih izveštaja Zaštitnika građana, uključujući i 2019, da su se građani u oblasti radnih prava najčešće obraćali ovoj instituciji zbog zlostavljanja na radu, neisplaćivanja, odnosno neredovnog isplaćivanja zarada i neuplaćivanja doprinosa za socijalno osiguranje, povreda na radu.

“Problemi koje su građani imali u redovnom stanju u oblasti radnih prava samo su intenzivirani u vreme vanrednog stanja. Više od petine obraćanja građana dnevno, od ukupno oko 250 telefonskih poziva i 70 pisanih, odnosi se na kršenje radnih prava. Građani upozoravaju da preko noći ostaju bez posla i da im je poslodavac poručio da u ovim okolnostima ne postoji više potreba za njihovim angažovanjem”, kaže Pašalić.

Kako objašnjava, građane u vanrednom stanju posebno uznemirava neosetljivost i nezainteresovanost pojedinih poslodavaca za njihove sudbine. U posebnoj situaciji su samohrani roditelji koji se nalaze pred dilemom da li da ostanu u kući i čekaju sankciju u vidu otkaza ili da ostave decu bez nadzora i odu na posao. “Sve su to problemi s kojima se naši građani svakodnevno susreću i traže pomoć, stoga smo produžili radno vreme od 8 do 22 časa, svih sedam dana u nedelji.”

Na pitanje šta služba Zaštitnika građana može u navedenim slučajevima, Pašalić odgovara: “Svako ko smatra da je dobio nezakoniti otkaz ili da mu je povređeno neko pravo iz radnog odnosa može se obratiti Inspekciji rada, čije je delovanje usmereno na zaštitu zaposlenih kojima su povređena prava iz radnih odnosa i bezbednosti i zdravlja na radu.”

Inspektori su dužni da prime i provere sve prijave koje protiv poslodavca podnesu zaposleni ili druga zainteresovana lica. O rezultatima provere inspekcija rada dužna je da izvesti podnosioca prijave i naloži brzo otklanjanje nepravilnosti: “Ukoliko nije zadovoljan postupanjem Inspekcije rada ili je u pitanju nepostupanje ovog organa, građanin se može obratiti Zaštitniku građana, koji će pokrenuti postupak kontrole. I pre proglašenja vanrednog stanja upućivali smo preporuke Inspektoratu za rad da u svom postupanju sa dužnom pažnjom razmotri svaku prijavu, a posebno okolnost da li se ona odnosi na povredu zakonskih propisa, što se nastavilo i tokom vanrednog stanja.”

Pašalić podseća da je od proglašenja vanrednog stanja više puta apelovao na poslodavce da pre nego što zaposlenima otkažu ugovore o radu sagledaju sve mogućnosti koje im Zakon o radu dozvoljava kako ne bi ugrozili egzistenciju zaposlenih: “Ove mogućnosti nisu brojne, ali mogu biti od presudnog značaja za njihov materijalni status: uvođenje skraćenog radnog vremena, donošenje odluke o preraspodeli radnog vremena, upućivanje zaposlenih na korišćenje godišnjeg odmora ili na privremeno odsustvo sa rada, a pre svega, upućivanje da rade od kuće ako priroda posla to dozvoljava, što je i u skladu sa Uredbom o organizovanju rada poslodavaca za vreme vanrednog stanja.”

Posebno naglašava da porodiljama i trudnicama, kao posebnoj kategoriji, nije moguće dati otkaz, odnosno raskinuti ugovor o radu bez njihove saglasnosti, kao ni tokom odsustva sa rada radi nege deteta i posebne nege deteta.

IZ PRAKSE POVERENICE

I poverenici za zaštitu ravnopravnosti Brankici Janković takođe stižu brojne pritužbe ovih dana, a deo je od zaposlenih roditelja, među kojima su i samohrani, “koji ukazuju na problem nerazumevanja poslodavaca u vezi sa čuvanjem maloletne dece”: “Bilo je i pritužbi očeva da se samo majkama omogućava rad od kuće. Dakle, na odluke njihovih donosilaca uvek utiču predrasude, možda čak i više u vanrednim okolnostima, kada postoji i strah, nedoumica i pritisak za brzim donošenjem.”

Poverenica je Vladi Srbije uputila Inicijativu za izradu Instrukcije o postupanju poslodavaca za vreme vanrednog stanja prema zaposlenim roditeljima maloletne dece, što je urodilo plodom, kaže Janković.

Ona podseća da je sem redovnog izveštaja za 2019, urađen i Poseban izveštaj o diskriminaciji na tržištu rada, u kojima su predstavljeni različiti oblici diskriminacije na tržištu rada “koje smo označili kao zabrinjavajuće. Naravno, naveli smo i dobre stvari i napravljene pomake i, vrlo važno, brojne primere dobre prakse društveno odgovornih poslodavaca. Izveštaj smo Skupštini predali u roku, ali nismo, kao što je to godinama bila praksa, o tome obavestili javnost, kroz medije jer smo smatrali da je neprimereno u trenutku uvođenja vanrednog stanja predstavljati izveštaj, ali on je svima dostupan na našem zvaničnom sajtu. Za čitaoce NM – najviše pritužbi prošle godine podneto je zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta, pola (više žene, kao i obično) i zdravstvenog stanja. Kada su u pitanju oblasti gde se dešava diskriminacija, na prvom mestu je oblast rada i zapošljavanja s trećinom od ukupnog broja podnetih pritužbi, koja je kao i prethodnih godina u vrhu prema broju podnetih pritužbi.”

“Sigurna sam da će tek sada biti neodgovornih koji će situaciju koristiti na štetu radnika, kao što već ima onih koji su požurili da radnicima daju otkaze i na neke druge načine ograniče njihova prava.

U ovom trenutku najviše me plaši ono što nas očekuje nakon ukidanja vanrednog stanja. Pandemija virusa COVID-19, kako je počela, tako će se sigurno i završiti, ali posledice neće biti male, i to ne samo na zdravlje ljudi već će se odraziti na sve aspekte života, naročito na ekonomiju”, kaže Brankica Janković i dodaje: “Prvi veliki udar imali su poslodavci i zaposleni u uslužnim delatnostima, pa dalje, ali posledice će biti dalekosežnije i sveobuhvatnije i bez velikog razumevanja i svesti da se teret mora raspodeliti, nećemo lako izaći iz krize. Dobro je što je najavljen ohrabrujući set mera za ekonomski oporavak nakon pandemije jer je to od izuzetnog značaja za čitavo društvo.”

Društvo koje će se, izvesno kao i sva druga širom sveta, suočiti s novom armijom prekobrojnih na radu, kojih i sada ima na raznim kotama, ali manje su vidljivi zbog opšte opasnosti, s jedne strane, a sa druge rigoroznih mera ograničenog kretanja koje pojedince čine vidljivim na javnom mestu, ali ne i u sistemu.

Sindikati apeluju

Koliko je ljudi dobilo otkaz ili je primorano da radi u neregularnim uslovima praktično niko ne zna, uključujući sindikate, bar na nacionalnom i granskom nivou, što i ne treba mnogo da čudi jer su u vreme vanrednog stanja neke komunikacije presečene, situacija se može menjati od danas do sutra, zavisno od mobilnosti i poslodavaca i zaposlenih. U tekstilnoj industriji, primerice, oni koji su na vreme shvatili da su ovih meseci zaštitne maske traženije od visoke mode mogu da opstanu. Pod uslovom da se podjednako brzo preorijentišu posle prestanka vanrednog stanja.

Nema sumnje da su tzv. socijalni dijalog i tripartitno pregovaranje prilično kilavi i u redovnim danima, praktično suspendovani tokom vanrednog stanja, tako da je sem evidentiranja stanja prema podacima s terena, sindikatima ostalo samo da zahtevaju i/li apeluju na vlast i poslodavce.

Iz Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata zahtevali su od Vlade Srbije da svi radnici za vreme izolacije i lečenja od koronavirusa primaju celu platu, uključujući i one u samoizolaciji, te da se zarada temelji (član 117. Zakona o radu) na dvanaestomesečnom proseku zaposlenog.

Savez samostalnih sindikata Srbije (SSSS) pozvao je poslodavce da se “uzdrže od otpuštanja i proglašavanja zaposlenih tehnološkim viškom tokom vanrednog stanja usled koronavirusa, te da potraže rešenje u saradnji s privrednim komorama, sindikatima, lokalnom samoupravom ili državom. Ovaj sindikat upozorava i na moguće posledice aktuelnih otkaza: “Dodatni problem za zemlju predstavljalo bi otpuštanje radnika tokom sadašnje krize, s obzirom na to da je njihov broj proteklih godina značajno umanjen zbog odlaska velikog broja naših građana u inostranstvo.”

Takođe, SSSS se založio i da firme koje ne mogu da obezbede punu zaradu tokom vanrednog stanja pređu na isplatu minimalne i tako očuvaju radna mesta.

DRAGAN VESIĆ: Više firmi radi nego što ne radi

Dragan Vesić, izvršni sekretar Granskog sindikata industrije, energije i rudarstva “Nezavisnost”, kaže da dnevno prate stanje u svojoj branši, odnosno tamo gde imaju članstvo, beleže koja firma radi, koja ne, rukovodeći se podacima s terena. Prema njihovim saznanjima, sledeće kompanije prestale su trenutno s radom i uputile radnike na godišnje odmore i plaćena odsustva: Lear Corporation, Cooper Tyres d.o.o. Kruševac, FIAT Chrysler automobili, MAGNA Seating, Fabrika LEONI u Nišu, Tigar Tyres Babušnica, Fori Products SER, Yura Corporacija, APTIV Contact Services, Confezioni Andrea (odmor od 27.03), GOŠA Montaža (plaćeno odsustvo), MEGAL AD Bujanovac (odmor), Valy d.o.o. fabrika Valjevo, Drakslmaier Zrenjanin i LEONI d.o.o.

Spisak kompanija koje rade daleko je veći: EPS, GALENIKA AD, Zdravlje Actavis, ZiJin Bor, HK Krušik (samo prva smena), Zastava oružje (jedna smena), DEOFLOR EAST (dve smene), Proleter AD, Valy d.o.o. fabrika Loznica, MSK Kikinda, HIP Petrohemija, PRIM Kostolac, KNAUF Insulation, Valjaonica bakra Sevojno, FORI Textile d.o.o., HENKEL Srbija, EATON Electric, JP PEU Resavica, Robert Bosch, NORMA Grupa, Swarovski, Energetika d.o.o. Kragujevac, Johnson Electric, Održavanje i usluge d.o.o. Novi Sad, Kostolac usluge d.o.o., Teleoptik Žiroskopi, SFS Paraćin u stečaju, TF Kabl Zaječar, HEMOFARM AD, Rudnik LECE u stečaju, Rudnik GROT i Hutchinson Ruma.

“I pored toga što je Kikinda bila jedno od prvih žarišta koronavirusa u Srbiji, proizvodnja u Metanolsko-sirćetnom kompleksu MSK odvija se pod punom kontrolom kriznog štaba u kojem učestvuju poslodavac i reprezentativni sindikati unutar preduzeća, poštuju se sve odluke i mere odluke Vlade RS, bilo je na početku problema s maskama, ali sada sve funkcioniše bez problema”, navodi Vesić primer kako se kroz socijalni dijalog mogu poštovati i radna prava i vanredno stanje.

Tekst je prenet iz online izdanja Novog magazina.

Štampano izdanje nedeljnika Novi magazin trenutno ne izlazi, ali sve tekstove možete besplatno pronaći u online izdanju.