Predstava zarad „uskrsnuća“

Autor: Vlatko Sekulović, Izvor: Novi magazin

U bivšoj SFRJ obeležavao se kao dan sećanja na pobedu u Drugom svetskom ratu 15. maj 1945. godine. Pobeda je značila oslobođenje čitave zemlje, uključujući i Srbiju, od nacističkih i fašističkih vojnih i političkih snaga. Iako nije bio praznični, taj dan je bio posvećen promišljanju o tome koji su bili uzroci tragedije koja je zadesila evropske narode uključujući i srpski? Danas, Srbija nema takav datum, koji bi bio posvećen promišljanju o sopstvenom oslobođenju u XX veku, o pobedi nad onim političkim i vojnim snagama koje su izazvale najgoru tragediju u istoriji srpskog i drugih evropskih naroda. 

Promišljanje nije garancija da se zločini neće ponoviti. U socijalističkoj Jugoslaviji se promišljalo o bratstvu i jedinstvu, pa ipak to nije sprečilo da se zemlja raspadne u nacionalističkom ludilu i da se ponove tragedije iz Drugog svetskog rata, pa čak i da se dese nove koje nisu imale presedana u istoriji ovih prostora. Ipak, sigurno je da bez promišljanja o tragičnim događajima, zlim ljudima i idejama, ne može biti ni zaključka o tome kako ih sprečiti ili ako se već dogode zločini, prepoznati ih i kazniti počinioce. U tom cilju kultura sećanja ima svoju funkciju zajedničkog znanja istorije u cilju opravdanja političkog projekta budućnosti jedne kulturne zajednice, naroda ili nacije. Međutim, kultura sećanja ako je ograničena na jedno društvo može postati polarizujući i antagonizujući faktor u odnosu na druga društva. Promišljati i zajednički se sećati, u cilju postizanja harmonije sećanja je imperativ skladnih odnosa između različitih etničkih i drugih ljudskih grupa. 

Kultura sećanja zavisi od dominantnih vrednosti, koncepta poželjnosti u jednom društvu i osnovne saglasnosti šta prouzrokuje bol, a šta zadovoljstvo. Tako je Holokaust u sećanju jevrejskog naroda tragičan događaj istrebljenja jedne etničke grupe, ali u svesti preživelih nacista i njihovih sledbenika, to se nije desilo, a ako se i desilo bilo je nužno ili čak poželjno zarad opstanka „čistog“ nemačkog arijevskog naroda. 

Holokaust u sećanju jevrejskog naroda je tragičan događaj istrebljenja jedne etničke grupe, ali u svesti preživelih nacista i njihovih sledbenika to se nije desilo, a ako se i desilo, bilo je nužno zarad opstanka „čistog“ arijevskog naroda

Rezolucija 60/7 Generalne skupštine Ujedinjenih nacija iz 2005. godine proglašenjem 27. januara za Dan sećanja na Holokaust, ima upravo za cilj da izrazi univerzalnu bezuslovnu osudu genocida nad Jevrejima tokom Drugog svetskog rata. U današnjem svetu postoji univerzalna saglasnost da je život Jevreja, kao i Palestinca, jednako vredan, da su obdareni dostojanstvom kao i svako drugo ljudsko biće, sa pripadajućim pravima i slobodama. 

Koliko god to delovalo licemerno kada pogledamo događaje u Gazi ili na jugu Izraela od 7. oktobra prošle godine, da nema te saglasnosti verovatno odavno ne bi bilo ni Jevreja ni Palestinaca. Ujedinjene nacije čak i u ovim svakodnevnim tragičnim događajima predstavljaju jedinu organizaciju koja dosledno osuđuje kršenja ljudskih prava i sloboda, zločine koji se po svojoj prirodi mogu svrstati u zločine protiv čovečnosti, pokušavajući koliko god je to u njihovoj moći da olakšaju patnje i bol civila.

Ujedinjene nacije u svom delovanju prate nauk zapisan u jednom od osnovnih dokumenata, osnivačkom aktu UNESCO-a, da ratovi počinju u umovima ljudi, te samim tim i odbrana mira mora biti izgrađena u umovima ljudi. U tom cilju su ustanovljeni dani sećanja kao zajedničkog znanja istorije, kako bi se prevazišli okviri pojedinih društava/nacija te stvorila zajednička kultura sećanja, zasnovana na zajedničkim vrednostima kao preduslova mirnog suživota i izgradnje odbrana mira u umovima ljudi. Takav dan je, pored 27. januara, i 7. april, Dan promišljanja na genocid u Ruandi 1994. godine ustanovljen rezolucijom Generalne skupštine UN 58/234. 

Kultura sećanja, ako je ograničena na jedno društvo, može postati polarizujući i antagonizujući faktor u odnosu na druga društva

Oba ova datuma su zasnovani na presudama specijalizovanih međunarodnih sudova. Međunarodni vojni sud u Nirnbergu i Međunarodni krivični sud za Ruandu Ujedinjenih nacija utvrdili su izvršenje genocida nad dve etničke zajednice, Jevrejima i Tutsima, kao i odgovorne za ove zločine. Smisao predmetnih rezolucija je da prizivanjem sećanja na ove zločine, izazovu promišljanje koje će sprečiti da se takvi događaji ponove pozivajući sve države da razvijaju obrazovne programe koji će izgraditi odbranu od takvih događaja. Posebno se u ovim aktima iskazuje osuda svih oblika netolerancije, podsticanja, zlostavljanja, nasilja protiv osoba ili zajednica na osnovu etničkog porekla ili verskog uverenja, tačka 5 rezolucije 60/7, i poziv svakoj državi, članici UN-a, da deluje u skladu sa Konvencijom o prevenciji i kažnjavanju genocida kako bi se osiguralo da se neće ponoviti događaji one vrste koji su se dogodili u Ruandi 1994. godine, tačka 4 rezolucije br. 58/234.

MORAL I PRAVO: Rezolucija koju su predložile Ruanda i Bosne i Hercegovine na usvajanje Generalnoj skupštini UN o ustanovljenju 11. jula kao dana promišljanja i sećanja na genocid u Srebrenici 1995. godine, formalno-pravno reflektuje prethodno navedene rezolucije. Materijalno, ona se oslanja na ono što su Ujedinjene nacije već utvrdile i izvršile putem svog specijalizovanog suda Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, da se genocid u Srebrenici dogodio i da su odgovorni pojedinci kažnjeni, poput Karadžića i Mladića doživotnim zatvorom. 

Rezolucija nema konstitutivni karakter, već isključivo deklaratorni sa ciljem da izgradi univerzalno zajedničko znanje o činjenicama utvrđenim međunarodnim sudskim presudama. 

Radi izgradnje ovog znanja u srpskom društvu, vredi ukazati na odredbu člana 387, stav 5, Krivičnog zakonika Republike Srbije koji navodi: ko negira postojanje ili značajno umanjuje težinu genocida na način koji može dovesti do nasilja ili izazivanja mržnje, ukoliko su ta krivična dela utvrđena pravosnažnom presudom Međunarodnog krivičnog suda, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina. Dakle, bilo kakva inicijativa protiv predložene rezolucije o Srebrenici Generalnoj skupštini UN je unapred osuđena na neuspeh iz moralnih razloga, a i suprotna je domaćem srpskom zakonu. Šta više, pošto ideolozi srpskog nacionalizma stalno seire isključivo o korisnosti i interesima sopstvene nacije šireći pseudokulturu sećanja, takva inicijativa je apsurdna i sa stanovišta njihovih interesa, pošto će uspešno razotkriti činjenicu da je za njih genocid u Srebrenici bio „nužan“ i poželjan, kako je to opisao Ratko Mladić, „poklon srpskom narodu i osveta Turcima“. 

Negiranjem civilizacije ideolozi srpskog nacionalizma guraju Srbiju u konfrontaciju sa čitavim svetom, od „globalnog Juga“ do velikih sila, uključujući i Kinu 

Uprkos svim naporima srpskih nacionalista zasnovanim na pogrešnoj predstavi o sebi i svetu, vrlo je malo verovatno da predložena rezolucija o Srebrenici neće biti usvojena. Afričke zemlje će slediti Ruandu, a latinoameričke zemlje, imajući u vidu i njihovo nasleđe „azila“ raznim nacionalistima od Ajhmana, Mengelea, do Pavelića i Stojadinovića, neće biti prepreka usvajanju rezolucije kojom se poziva na promišljanje o jednom od tri genocida koje su utvrdili međunarodni krivični sudovi. 

Činjenica je da je isključivo u navedena tri slučajeva u istoriji čovečanstvo, kroz složene i zahtevne sudske procese, utvrdilo postojanje konkretnih zločina i odgovornih pojedinaca za te zločine, bez obzira da li se radilo o Herman Geringu, Edvard Karemeri ili Ratku Mladiću. Upravo ta individualizacija predstavlja civilizacijsko dostignuće i razlikuje ih od nekažnjenih zločina istrebljenja kojih je ljudska istorija prepuna, od biblijskih primera do Jermena, indiosa u Latinskoj Americi, rušilačkih pohoda Džingis kana, masakra katara po Francuskoj ili bogumila na Balkanu, itd., itd. Negiranjem civilizacije ideolozi srpskog nacionalizma guraju Srbiju u konfrontaciju sa čitavim svetom od „globalnog Juga“, do velikih sila, uključujući i Kinu. 

Nije za očekivati da će Kina, koja se na svoj način upire da održi međunarodni poredak ustanovljen OUN, glasati protiv rezolucije o Srebrenici. A rukovodstvo Rusije, koliko god joj bilo danas u interesu da podstiče etničke tenzije, više puta je stavilo do znanja svoju ocenu 11. jula 1995. godine, opravdavajući agresiju na Ukrajinu, time što neće dozvoliti novi genocid, novu Srebrenicu u Ukrajini.

Sve gore navedeno je vrlo dobro poznato režiserima srpskog nacionalizma, te se postavlja pitanje čemu ova predstava, ova „bitka“ protiv rezolucije o Srebrenici? Opet jedan mogući odgovor se sam nameće, radi „uskrsnuća“. Naime u svakoj dobro režiranoj drami nužno je da glavni junak što dublje padne, da bude nepravedno ponižen, kako bi mogao da uskrsne, da se uzdigne moralnom superiornošću radi uverljivosti svoje političke vizije i legitimizacije vlasti. Sva navodna „poniženja“ u iskusnoj „liturgijskoj“ formi dovode do izdizanja vernih. Svrha performansa na globalnoj političkoj sceni je klimaks koji se priprema na domaćoj i regionalnoj sceni. Indukovani akumulirani bes usled navodne nepravde u UN funkcionalno je koristan apoteozi „vaskrsnuću Srbije i Srpske“ i katalizaciji stavova i glasova birača ka srpskim nacionalistima, te formiranju „nacionalno osvešćene biološke mase“ spremne za nove sukobe u ime „svete“ srpske nacije.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.