Politika i društvo: Uspon nasilja

Piše: Aleksandar Bošković. Izvor: Novi magazin

Nasilje obeležava našu svakodnevicu – od promocije nasilnika u lokalnim medijima (to se u Srbiji zove „novinarstvo“) preko različitih navijačkih grupa (nedavno su „delije“ uspele da utiču na izbor redovnog profesora na Filozofskom fakultetu), pa sve do nasilja na globalnom nivou (Putinove pretnje nuklearnim oružjem).

BABUNI I OSTALI: Ovo je zanimljivo za posmatranje jer, istorijski gledano, naša vrsta (Homo sapiens) relativno je uspešna baš zbog sposobnosti za saradnju i pomaganje. Ovo je nešto što profesor Majkl Tomaselo (nekadašnji direktor „Maks Plank“ instituta i dobitnik ekvivalenta Nobelove nagrade za psihologe) zove „kulturno pamćenje“: naši geni prenose informacije koje su se pokazale korisnim za preživljavanje ljudi. Kroz istoriju naše vrste pokazalo se da je međusobno pomaganje vrlo korisno. I Tomaselo i njegovi saradnici tvrde da je to odlučujuće doprinelo našem opstanku i razvoju ljudskih civilizacija. Ova sklonost ka saradnji je instinktivna i lako se može uočiti pre svega kod male dece. Kako deca rastu i sredina sve više utiče na njih, i ovi instinkti postepeno bivaju potisnuti.

Druga vrsta instinkata, povezanih sa agresivnošću, potencijalno je korisna za fizičku bezbednost grupe, ali je primećeno da kod primata (koji imaju zajedničke pretke kao i ljudi) ovi instinkti imaju određena ograničenja. Naime, kod babuna su naučnici uočili da mužjaci babuni koji su najveći i najagresivniji i koji su stalno spremni na nasilje, nikada ne upražnjavaju seks sa ženkama i nemaju potomstvo. (Ovo je vrlo lako utvrditi na osnovu DNK.) Sa druge strane, mnogo su uspešniji babuni koji su „prijatelji“, koji se ponašaju mirno, pomažu ženkama oko mladunaca i trebe ih od vaši. Takođe, na vezu između agresivnosti i (neostvarenih) seksualnih poriva upućuje ponašanje šimpanzi adolescenata, koji se organizuju u grupe i onda terorišu kako druge šimpanze tako i sve druge životinje na koje naiđu. Treba napomenuti da su šimpanze vrlo snažne – odrasla jedinka može iščupati ruku čoveku. Ovakav način ponašanja (agresivni adolescenti) očigledno se može pronaći i kod pripadnika navijačkih grupa, koje su takođe sklone nasilju.

Jedan od vidova agresivnog ponašanja je i buka. Potpisnik ovih redova je bio fasciniran kada je u jednom delu Beograda (Podujevska 4) poslednjeg dana septembra došlo do slavlja sa enormnom količinom buke. Na terasi ispred tri stambene zgrade postavljeno je profesionalno ozvučenje i buka je daleko premašivala sve propisane parametre (maksimalno dozvoljen nivo buke je 55 decibela). Međutim, i ovo je tip ponašanja koji nalazimo kod primata: pre nekoliko godina jedan relativno neupadljivi šimpanza iz amsterdamskog zoološkog vrta odjednom je postao važan u okviru grupe. Razlog? Pronašao je jednu felnu i počeo snažno da udara u nju, čime je stvarao nesnosnu buku. Ova konstantna buka donela mu je poštovanje ostalih šimpanzi.

Ovih nekoliko primera ukazuju na to da agresivno ponašanje, iako dugoročno štetno, može doneti kratkoročnu korist. Ali kako zajednica (društvo) reaguje na nasilje? I kako ga „normalizuje“? Trebalo bi podsetiti da je, kada je 2001. na „državnoj televiziji“ nekoliko puta emitovan dokumentarni film o genocidu u Srebrenici, Krik iz groba (A Cry from the Grave), tada poslanik SRS Aleksandar Vučić protestovao u Narodnoj skupštini ne zbog toga što je film emitovan već zato što je prikazan na RTS-u.

NORMALIZACIJA: Društvo u Srbiji se odavno priprema za nasilje i sve više ga prihvata. Na primer, hiljade Beograđana koji su bacali cveće na tenkove 18. septembra 1991. praktično su pripremili teren za društvo u kojem će objavljivanje intervjua sa osuđenim nasilnicima postati sasvim normalno. Isti način razmišljanja koji nasilje posmatra kao nešto uobičajeno (jer se događa „drugima“, koji su „uvek bili protiv nas“) postepeno dovodi do njegove normalizacije u društvu. Nasilje se u Srbiji prihvata kao norma – nedavni događaji u vezi sa Europrajdom pokazali su da najviše pažnje vlasti (i očigledno najviše uvažavanja) dobijaju oni koji prete nasiljem. Normalizacija nasilja je povezana s njegovom relativizacijom. Osim uobičajenog infantilnog argumenta o nemogućnosti da se nešto tačno utvrdi („ma svi lažu“), ovome je doprineo i način izveštavanja u Srbiji, kao i nepismenost novinara. U ovako stvorenoj klimi, kognitivni relativizam (vrlo važna komponenta naučnog istraživanja) izjednačen je sa moralnim relativizmom. Ideja slobode medija (i slobodnog pristupa informacijama) nije isto što i omogućavanje širenja besmislenih i potencijalno opasnih dezinformacija. Ideja da svako ima pravo na svoje mišljenje ne znači da je i svačije mišljenje podjednako relevantno. Na primer, kada je jedan uticajan lekar pre nekoliko godina tvrdio da je smrtnost od kovida-19 niža od smrtnosti od gripa, to je bilo tačno. Međutim, ono što je propustio da kaže (a što ga novinar nije pitao) jeste da je broj ljudi zaraženih kovidom nekoliko hiljada puta veći od broja ljudi zaraženih gripom – što drastično menja situaciju i obesmišljava upoređivanje stopa smrtnosti. Ovo je povezano i sa shvatanjem nauke i naučnih činjenica – u Srbiji su i očigledne naučne činjenice (delotvornost vakcina; postojanje različitih seksualnih orijentacija) izgleda podložne raspravi. S jedne strane, ovo je posledica višedecenijskog prezira koje ovdašnji mediji neguju prema nauci i naučnicima/naučnicama (što više znate, to je manja šansa da će vas neko iz medija o bilo čemu pitati), ali i negativne selekcije koja vlada pre svega na univerzitetima.

Sve ovo povezano je i sa određenim sistemom vrednosti – ukoliko je većina ljudi ubeđena da je ceo svet (ma šta to značilo) protiv njih, oni će težiti da se zatvore i da se ponašaju odbrambeno. Reč je o strategiji koju je psihoanalitičar Kristofer Bolas nazvao „fašističko stanje duha“: ljudi će se ponašati agresivno prema manjinama, prema svima koji ne misle ili nisu kao oni – ali tu agresivnost će opravdavati sopstvenim strahom i potrebom da se odbrane. Kao što je Hitler 1939. anektirao Sudetsku oblast da bi „zaštitio“ Nemce, tako i Putin 2022. otkida delove Ukrajine da bi „zaštitio“ Ruse. Izveštavanje o ratovima 1990-ih je vrlo važno da bi se razumelo kako je formirano „većinsko“ mišljenje u Srbiji. Na primer, Ratko Mladić je svoju popularnost u srpskim medijima stekao tek nakon što ga je optužio MKSJ u Hagu. Ali način izveštavanja o njemu bio je fascinantan – kao što je svojevremeno ukazao novinar Dejan Anastasijević, fama o Mladiću kao vojskovođi bila je potpuno neutemeljena jer je sve svoje uspehe na bojnom polju postizao kada su njegove snage bile nadmoćne u ljudstvu i u tehnici. Kada su snage bile izjednačene (npr., u borbama oko Bihaća, 1995), bio je poražen. Kada je Mladić konačno uhapšen, mediji u Srbiji su bili opsednuti time koga je video i šta je tražio da jede – niko nije ni pominjao jezive zločine za koje je optužen (i kasnije osuđen). Većina ljudi u Srbiji ne veruje da je u Srebrenici počinjen genocid – što su utvrdili međunarodni sudovi koje su osnovale institucije čiji je Srbija član – i ovo je još jedna praktična posledica relativizma. Ono što većina ljudi očigledno ne shvata jeste da ovaj relativizam, osim što ih stavlja u paralelnu dimenziju, daleko od realnosti i normalnog sveta, doprinosi i uspostavljanju kulture nasilja kao dominantnog obrasca u čitavom društvu.

(Autor je naučni savetnik u Arheološkom institutu, redovni profesor Univerziteta i član Kraljevskog antropološkog instituta Velike Britanije i Irske)

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.