Pobuna poljoprivrednika: Srbija u predvorju gladi?
Piše: Jelena Aleksić, Novi magazin
Mesecima unazad država zamrzava cene osnovnih životnih namirnica, gurajući seljacima direktno ruku u džep. Prethodno im je, prošle godine, ukinula subvencije za gorivo i smanjila davanja po hektaru sa 5.200 na 4.000 dinara. Sada im nudi kredite za preskupo đubrivo bez kojeg nema ni prolećne setve niti prihrane ključnih poljoprivrednih kultura. To što je smanjena carina na uvoz azotnih đubriva čini se kao jedini logičan potez nadležnih, budući da Srbija nema svoju proizvodnju (nekada je imala Azotaru Pančevo), pa je upitno i zašto je uopšte imala carinu na uvoz.
Pitanje je, međutim, koliko će se poljoprivrednika uopšte odlučiti na pune agrotehničke mere uz papreno koštanje đubriva i jednako skupo gorivo, koji čine trećinu svih troškova? Onda, samim tim, sledi i pitanje kakvi će biti prinosi i isplati li se državi Srbiji u sveopštoj trci za hranom (Kina je već otkupila 69 odsto svetskog kukuruza, 60 odsto pirinča, 51 odsto pšenice i više od 30 odsto soje) da ugrožava prolećnu setvu, dok istovremeno i šakom i kapom deli državne novce biračima i onima koji bi to tek trebalo da budu (mlađi do 30 godina)?
GLOBALNA TRKA ZA HRANOM: Posebno je zanimljivo što je državi izgleda jasno da će u aktuelnoj krizi najveća borba biti upravo ona za hranu jer započinje punjenje robnih rezervi. Objavio je to nakon sednice Saveta za nacionalnu bezbednost predsednik Vučić na Instagramu pod tačkom tri “Analize i konkretne akcije u nabavci sirovina i važnih roba koje bi, usled svetske krize, mogle postati deficitarne”. Kina je, primera radi, svoja skladišta obezbedila za godinu i po dana jer nema naznaka da bi đubrivo uskoro moglo biti jeftinije, a sukob Ukrajine i Rusije, uz aktuelnu energetsku krizu, samo je još jedan argument za što veće investicije u poljoprivredu i skladištenje “za nedajbože”.
A šta se događa u Srbiji?
“Ograničavanje cena proizvoda, pa ukidanje subvencija, pa onda nuđenje kredita za kupovinu đubriva, odrazi su šizofrene politike nedoslednosti i nekonzistentnosti u agrarnoj politici. Mi smo stalno u situaciji da pribegavamo interventnim merama, što znači da sistem ne funkcioniše jer cilj je što manje intervenisati. Država hoće da ostavi utisak brige o svakom čoveku tako što će držati nisku cenu hleba, ali joj je u interesu i da cena pšenice bude visoka kako bi seljak bio zadovoljan. To je nemoguće i tu nema elementarne logike. Ako hoćete da hleb bude jeftin, onda morate zaštititi poljoprivrednog proizvođača od elementarnog gubitka, pre svega kroz dugoročnu i predvidivu agrarnu politiku”, smatra sagovornik Novog magazina Žarko Galetin, agroekonomski analitičar.
NESIGURNE SUBVENCIJE: U Srbiji se u poslednjih deset godina gotovo na godišnjem nivou menjaju iznosi subvencija. Pre tačno deset godina subvencija za ratarsku proizvodnju po hektaru bila je 16.000 dinara, i to do 100 hektara. Danas je ona 4.000 dinara i za svega 20 hektara. Prosečno poljoprivredno gazdinstvo u Srbiji ima pet hektara u vlasništvu, što znači da od države dobije približno 150 evra godišnje.
Samo za hektar pšenice potrebno je, prema gruboj računici, oko 500 kilograma azotnog đubriva uree, a ako bi seljak ušao u kredit sa državom (po ceni od 750 evra po toni), mogao bi da kupi svega 200 kilograma. Za održavanje čitavog domaćinstva trebalo bi mu, podsetimo, oko 2.500 kilograma. Uzimajući prosečnu cenu svih đubriva od 0,8 evra po kilogramu (uključujući i troškove transporta i plaćanje poreza), to znači 2.000 evra samo za đubrivo. Sve zajedno, to je tri puta skuplje nego prošle godine u ovo vreme.
“Siguran sam da će mnogi poljoprivrednici odlučiti da smanje upotrebu đubriva i da jednostavno ne bace onoliko koliko bi trebalo, što će se automatski odraziti na žetvu”, procenjuje Galetin, što potvrđuje u razgovoru za Novi magazin i Dragan Kleut, predsednik Udruženja poljoprivrednika Banata.
Pre nego što citiramo Kleuta objasnimo nakratko kako se uopšte dogodilo da cene đubriva za godinu dana poskupe 300 odsto. To postaje jasnije ako se zna da se komponenta azotnih đubriva dobija iz amonijaka, odnosno gasa metana, čija je cena eksplodirala u poslednjoj dekadi prošle godine. Kompanije u Evropi kojima jeftin gas postaje misaona imenica zatvaraju fabrike, đubriva je sve manje, a cena sve veća. Uz to, tokom prošle godine rasle su i cene gotovo svih poljoprivrednih kultura, što je dodatno uslovilo rast tražnje za đubrivom koje se u ovom trenutku prodaje na berzi (NPK) po ceni od 600 evra po toni, plus porez od deset odsto. Cena uree je 730 evra po toni, takođe bez poreza. Zanimljivo je ili možda bolje reći tragično što je država posle nekoliko dana natezanja s poljoprivrednicima koji su pretili štrajkom omogućila paorima iz Požarevca nabavku uree po 750 evra po toni. Ostalima će đubrivo iz uvoza biti ponuđeno po ceni od 1.000 evra.
KO ĆE DA PLATI: “To što su jednima obećali đubrivo po jednoj ceni, a ostalima po 100 evra za 100 kilograma samo je marifetluk razvodnjavanja protesta i unošenja podela među seljake. Nama država kaže da ne može da se meša na tržište i interveniše oko đubriva. U redu. Zato mi tražimo da nam poveća subvencije na 200 evra jer ćemo tako imati nekakvu stabilnost. Ja sam nabavio 2.000 tona i to sam platio 2.000 evra i neću kupiti više ni kilogram, a trebalo bi mi 8.000 tona za solidan prinos. I većina ljudi tako radi i naša je procena da će prinosi biti smanjeni oko 60 odsto, ali su nam ruke vezane i mi to ne možemo da platimo”, kaže za naš nedeljnik Dragan Kleut, predsednik Udruženja poljoprivrednika Banata, koje je zakazalo veliki protest za 24. februar.
“Za 100 tona uree koju sada plaćam 100 evra prošle godine sam davao 30 evra. To što država daje nekakve kredite i jednima odobrava jedno, a drugima drugo samo je još jedan dokaz da se poljoprivreda ne tretira kao strateška grana, a nas ne interesuju ad hok rešenja. Potrebno nam je sistemsko rešenje koje će obezbediti stabilnu proizvodnju, a državi prehrambenu sigurnost”, jasan je naš sagovornik, koji nabraja da pored đubriva i ekstremno skupog goriva, poljoprivrednici plaćaju i porez, i mehanizaciju, i amortizaciju, i primenu svih ostalih agrotehničkih mera.
Zaista se nameće pitanje šta onda jednom poljoprivrednom gazdinstvu znači subvencija države od 35 evra po hektaru, dok se samo za osnovna ulaganja barata hiljadama evra?
“Izgleda da mu ne znače ništa i da su to bačene pare jer ako uzmete u obzir da se i kasni sa isplatama i da se ne zna koliko će subvencije biti dogodine, i da li će biti ikakvih povlastica za benzin, jasno je da tu nešto debelo ne štima”, smatra Galetin. S njim se delimično slaže i naš treći sagovornik Goran Živkov, konsultant i bivši ministar poljoprivrede.
DANAS IMA, SUTRA NEMA: Živkov tvrdi da sistem subvencija kakav je danas nije efikasan jer se već pokazalo da čak i kada se povećavaju subvencije, nema efekata na povećanje konkurentnosti i kvaliteta. Kao primer bi se mogao uzeti stočni fond koji se smanjuje još od 1990. godine. Naime, prema poslednjim podacima Republičkog zavoda za statistiku u Srbiji je 2000. godine uzgajano 1,27 miliona goveda, a 2019. taj broj je pao na 878.000. Na početku novog milenijuma u zemlji je uzgajano četiri miliona svinja, dok je 2019. njihov broj bio oko 2,79 miliona. Istina, u pomenutom periodu je porastao broj ovaca, i to zbog povoljne politike i izdašnih subvencija, ali je rast prilično skroman – za dve decenije broj je povećan za 100.000.
“Pre nekoliko godina najveće subvencije bile su za stočarstvo, ali to ne dovodi do povećanja stočnog fonda jer naši seljaci nemaju gde da prodaju i onda je čitav sistem subvencija pod znakom pitanja. Država nije uradila svoj posao i obezbedila sistem bezbednosti hrane kojem se veruje i koji bi našim poljoprivrednicima omogućio izvoz u EU. Mi ne možemo da izvozimo ni svinjetinu, ni govedinu, ni piletinu”, podseća Živkov. I on insistira, baš kao i Galetin, na konzistentnoj agrarnoj politici koja bi fokus trebalo da stavi na ulaganje u investicije, obrazovanje i inovacije, a ne na puko dodeljivanje subvencija bez dugoročnog strateškog cilja.
Živkov kaže da ja aktuelni sistem u konačnici “troduplo golo”.
“Država da subvenciju i svi nabave stoku, na primer, ali onda nemaju gde to da prodaju i cena pada. Poljoprivrednici su na gubitku, ali i država jer je uzalud bacila pare. Tu se neko vreme subvencioniše krajnji potrošač dok onda zbog manjka na tržištu, jer seljaci izlaze iz posla, ne dođe do poskupljenja”, konkretan je Živkov.
Još je konkretniji Predrag Božin iz kompanije Kamendin, koja se uz ratarstvo bavi proizvodnjom i preradom mesa. U nedavnom razgovoru za Danas on će osvetliti još jedan sistem povezanih sudova koji vlada u poljoprivredi, u kojoj se poskupljenje samo jednog inputa automatski preliva na sve ostale. Jer, poskupljenje energije vodi poskupljenju đubriva, koje donosi poskupljenje pšenice ili kukuruza, a to onda znači i skok cena stočne hrane.
“Proizvodna cena svinja skočila je na 180 dinara za kilogram, a prosečna prodajna cele prošle godine je bila 150. Mi smo zbog te razlike u ceni imali katastrofalnu godinu i na farmi svinja i kod junadi, gde je ista situacija. To je uticalo da u prodavnicama poskupi hrana, a ove godine počelo je da poskupljuje gorivo, struja, ostali energenti. Proizvođači su drastično pogođeni, mnogi su odustali, farme su smanjile broj grla, a to odmah uveća cenu na tržištu, počne domino efekat. Ako proizvođači izvuku, nulu biće dobro, ali ne očekujem da će se stanje popraviti. Cena žitarica i dalje će ostati ista, mineralno đubrivo je skuplje 300 odsto, pa će verovatno u ratarskoj proizvodnji manje da se koristi, a to znači manji prinos, koji opet utiče da se cene podignu. Napravi se vrzino kolo”, objašnjava Božin.
Objasnio je i da “farmerima u EU prošle godine nije smetalo kad im se u jednom trenutku cena žive stoke približila proizvodnoj jer imaju velike subvencije, od toga žive, manje osećaju udare cena i zato im proizvodnja ne pada”.
NOGICE I PAPCI: Inače, država je još krajem septembra prošle godine na velika vrata najavila “izvoz pilećeg i svinjskog mesa u EU posle 30 godina”, ali se od tada više na tu temu nije oglašavala. Onda smo čuli da je Vučić dogovorio izvoz pilećih nogica u Kinu, ali nam takođe nije saopšteno da li je i koliko pari ikada stiglo u Peking.
“Teško da naš seljak može biti konkurentan sa ovakvom agrarnom politikom. Tačno je da je đubrivo poskupelo i paorima u zemljama EU, ali oni maju 300 evra po hektaru, a mi 35 evra. Sramotno je da cena goriva bude ista nama i putničkim vozilima iako je gorivo jedan od ključnih inputa u našoj proizvodnji. Država je prošle godine ukinula regres i ne pada joj na pamet da nešto sada uradi nego zamrzava cenu goriva, što može samo dovesti do nestašica, baš kao što uporno zamrzava cene osnovnih životnih namirnica bez ikakve ekonomske logike”, smatra Vojislav Malešev iz udruženja poljoprivrednika Klub 100P.
Kontrola cena je ključna strateška mera ove vlasti, koja je od novembra prošle godine nekoliko puta zamrzla cene osnovnih životnih namirnica, potom sprečila poskupljenje struje za privredu, onda zamrzla cenu gasa i sada goriva.
Uz to, kako je rečeno, prošle godine, pred samu setvu kukuruza, ukida regres od 1.200 dinara po hektaru, pravdajući takav potez “pojeftinjenjem goriva”. Kako je tada kazao ministar poljoprivrede Branislav Nedimović, “ta mera je bila jednokratna, pošto je nafta 2019. koštala 169 dinara, a sada je 16-17 dinara jeftinija”.
Ako agrarna politika nije konstantna, fiskalna jeste. Naime, država Srbija ima najveće akcize na gorivo u regionu, što znači da 52,3 odsto maloprodajne cene benzina odlazi u budžet, baš kao i 51,3 odsto cene dizela.
Posle svega rečenog pitanje je kakve su perspektive ovdašnje poljoprivrede, koja dugo važi za najvitalniji deo domaće ekonomije. Hoće li Srbija ostati zemlja hrane, kako nas uveravaju nadležni, ili se u međuvremenu nešto u okruženju promenilo. Nešto što nismo primetili dok smo sasvim bahato trošili ono što smo imali?
“Mi smo početkom devedesetih imali velike konkurentske prednosti u odnosu na sve uporedne zemlje, uključujući Mađarsku, Bugarsku, Jermeniju ili Češku. To su bile zemlje koje posle pada komunizma nisu imale seljake i sve su radile zemljišnu reformu tako što je država davala imanja. Istina, mi i Poljaci smo jedini već imali paore, ljude koji žive na selu od svog rada. I ako pogledate, naš rast je u prvih deset godina tranzicije bio najviši, ali onda počinjemo da zaostajemo. U međuvremenu je izrasla Moldavija, koja danas prodaje Rusiji mnogo više jabuka nego mi, a i sve ostale zemlje su sada konkurentnije jer se ovde nije ulagalo u poljoprivredu, i to sistemski u povećanje konkurentnosti”, analizira Živkov za Novi magazin.
I za sam kraj još jedna potvrda iz Državne revizorske institucije (DRI), koja svedoči o odnosu države prema poljoprivredi. Naime, u fazi planiranja revizije o svrsishodnosti poslovanja “Podsticaji merama ruralnog razvoja” DRI je poslala upitnike na adrese 145 jedinica lokalne samouprave i utvrdila da samo 26 odsto gradova i opština ima usvojene strateške planove ruralnog razvoja u 2019. godini. Upravo gradovi i opštine koji izdvajaju najviše sredstava za podsticaje merama ruralnog razvoja nemaju strateške planove.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.
