Pitanja za „dugi 18. vek“

Autor: Zoran Andrić, Izvor: Novi magazin

Povodom 300. godišnjice rođenja filozofa Imanuela Kanta (1724-1804), koji je svojim spisima kao niko drugi razvio ideju prosvetiteljstva, u Nemačkom istorijskom muzeju (Deutsches Historisches Museum) u Berlinu održava se sveobuhvatna izložba o ovoj epohi. Otvorena 18. oktobra prošle, ova postavka može se pogledati do 6. aprila ove godine. Koncept izložbe sačinila je prof. dr Lilijane Vajsberg, istoričarka kulture i književnica sa istraživačkim interesovanjima za period od 18. do 20. veka. Ona predaje na Univerzitetu Pensilvanije o književnosti nemačkog i jevrejskog prosvetiteljstva.

„Šta je prosvetiteljstvo?“ upitao je berlinski pastor Johan Fridrih Celner u članku objavljenom 1783. u Berlinskom mesečnom časopisu. On je ovim pitanjem svojim čitaocima pokrenuo debatu o pojmu koji je oblikovao istoriju filozofije. Istoimena postavka bavi se ovim pitanjem i fokusira se na važne debate tog doba. Ona uzima u obzir kontradiktornosti i ambivalencije tako što ideje ove epohe ne predstavlja kao homogeni projekat napretka, već radije čini vidljivim sukobe oko koncepata i zahteva. Postaje jasno da ideje jednakosti ili tolerancije ne odgovaraju uvek današnjim idejama i često se ne ostvaruju u praksi. Potraga za znanjem i novom naukom, pitanja o veri, jednakosti i slobodi ljudi, i zahtevi za građanskim pravima do merkantilizma i kosmopolitizma – teme su koje izložba uzima u obzir iz međunarodne perspektive takozvanog „dugog 18. veka“.

OKRETANJE RAZUMU: Prosvetiteljstvo je bilo intelektualno istorijsko doba 17. i 18. veka koje je karakterisalo radikalno okretanje razumu, nauci i individualnoj slobodi. Cilj prosvetiteljstva bio je da kritički dovede u pitanje tradicionalne autoritete kao što su crkva, monarhija i dogme i da reformiše društvo na racionalnoj osnovi. Filozof Imanuel Kant odgovorio je 1784. na pitanje Šta je prosvetiteljstvo? u svom istoimenom eseju: „Prosvećenost je izlazak čoveka iz stanja nezrelosti za koje je sâm kriv“. On je nezrelost opisao kao nesposobnost da se koristi sopstveni um bez vođstva drugog. Kant je uzrok ove nezrelosti video manje u nedostatku razumevanja, više u samozadovoljstvu i kukavičluku. Moto prosvetiteljstva bio je – Sapere aude! / Imaj hrabrosti da koristiš sopstveni um!

Izložba Šta je prosvetiteljstvo? Pitanja za 18. vek (Was ist aufklärung? Fragen an das 18. jahrhundert) ne želi da se drži biografija ili istorijske vremenske linije, već odražava savremene rasprave koje su oblikovale diskusiju o ovom terminu i različitim konceptima i zahtevima koji su s njim povezani. Noseća teza je da pitanja i problemi koje su u to vreme formulisali i mislioci prosvetiteljstva predstavljaju današnje nasleđe i da ne daju lake odgovore. Zanimljivo je da je prosvetiteljstvo pokret (ako ne i epoha), koji u istorijskim istraživanjima nije naknadno nazvan kao takav, ali su mu ime dali sami njegovi predstavnici. Oznaku Aufklärung, odnosno enlightenment, lumières, illuminismo, koju su oni stvorili, pratila je diskusija o njihovoj prirodi i zadatku. Pitanja za 18. vek formiraju savremene rasprave utoliko što su oblikovane ispitivanjem koncepta prosvetiteljstva i koncepata koji su s njim povezani.

DEFINICIJA PITANJA O 18. VEKU: Doba prosvetiteljstva povezano je sa brojnim pojmovima koji su oblikovali ljudsko razmišljanje – posebno u oblasti etike. Ali isti mislioci epohe prosvetiteljstva koji su se zalagali za emancipatorske koncepte tog vremena („izlazak čoveka iz stanja nezrelosti za koje je sâm kriv“), takođe su osnovali tradicije koje su se razvile kao istorijski problematične i upitne sa etičke tačke gledišta. Pitanja i problemi koji su tada postavljani predstavljaju današnje nasleđe i nastavljaju da utiču na aktuelne rasprave o legitimnosti prosvetiteljstva. Kao nacionalni istorijski muzej koji pridaje centralnu važnost razvoju istorijskog suda, Nemački istorijski muzej želi da prati izložbu kroz intenzivan i dalekosežan posrednički rad: Doba prosvetiteljstva ima kontradiktorne i ambivalentne uvide i metode koji se protežu u složena, sve više medijski vođenu realnost naše sadašnjosti. Ova postavka ima za cilj da definiše „pitanja o 18. veku“. Ostalo je nejasno, šta je sa sedamnaestim?

U galeriji bista/poprsja na početku izložbe predstavljeni su Ruso, Volter, Mendelson, Lok i Njutn (čiji najvažniji spisi takođe datiraju pre 1700), nedostaju Paskal, Dekart i Pjer Bejl. Ali da li se prosvetiteljstvo može objasniti bez kartezijanskog Cogito i Paskalovih Pensées? Šta je sa Holanđaninom Grocijusom, koji je utemeljio moderno međunarodno pravo, i samom Holandijom, čiji je uspešan ustanak protiv svetske sile Španije stvorio siguran prostor za evropsku misao?

Prosvetiteljstvo je široko polje, a u Kantovoj godini držimo se filozofa iz Kenigsberga. Originalno izdanje njegovog eseja iz 1784, u kojem poziva na „čovekov izlazak iz stanja nezrelosti za koje je sâm kriv“, nalazi se u jednoj od prvih vitrina, pored replike Njutnovog reflektorskog teleskopa i srebrnog mikroskopa pozajmljenog iz Oksforda, sa alegorijskim figurama u klasicističkom stilu. Gledanje i saznanje poklopili su se u prosvetiteljstvu, a proces koji su oni započeli rezultirao je raspravom i eksperimentima. Mesto gde je povučena ravnoteža oba napora bio je salon koji je Šarl Gabrijel Lemonije naslikao 1814, kao idealnu sliku francuske intelektualne elite, u kojoj je zajedno sedelo pet desetina ljudi koji nikad nisu zajedno bili u istoj prostoriji. U to vreme, posle Napoleonovog poraza i povratka Burbona, prosvetiteljstvo je već bilo završeno. Ili ne?

DVOSMISLEN KONCEPT: Neodređenost izložbe nalazi se u dvosmislenosti njenog koncepta. Možete ga koristiti da imenujete epohu ili projekat, kao što to u katalogu evocirao Jirgen Habermas. To doba se ogleda u eksponatima koji ispunjavaju gornje spratove zgrade muzeja: grafike, slike, knjige u kožnom povezu, ribe u formaldehidu, Geteov električni aparat, model sinagoge u Zesenu, mapa Lisabona pre i posle katastrofalnog zemljotresa iz 1755. Projekat prosvetiteljstva je, pak, teže ilustrovati. U tu svrhu, kustos je prikupio dvadesetak izjava stručnjaka na medijskim punktovima, uključujući i onih kritičara prosvetiteljstva kao što su Kvame Entoni Apija ili Marta K. Nusbaum.

U svojoj Dijalektici prosvetiteljstva Horkhajmer i Adorno videli su „trijumfalnu katastrofu“ koja je zahvatila zemlju nakon istorijske pobede modernosti. Već u Francuskoj revoluciji, zlo je trijumfovalo nad umom, pa se postavlja pitanje zašto teror / terreur uopšte ne igra nikakvu ulogu u izložbi koja daje mnogo prostora kolonijalizmu. Korak od zamišljene emancipacije do proživljene nečovečnosti, koju je prosvetiteljstvo počinilo svojim političkim ekscesima, najranije i najjasnije postaje vidljiv u Robespjerovoj vladavini vrline.

Njihov kontra-model je društvena etika, koju je, u svojim spisima, razvio Baruh Spinoza, takođe Holanđanin iz 17. veka. Kod Spinoze, kako Džonatan Izrael objašnjava u eseju u katalogu, imitatio Christi je povezano sa principom moralnog delovanja, a ovo zauzvrat sa oblikom vladavine demokratije. Zbog njegovog odbacivanja svih crkvenih autoriteta, odmetnutog Jevrejina Spinozu su mnogi kasniji mislioci prosvetiteljstva osuđivali kao ateistu; njegovi radovi su bili na indeksu inkvizicije. Gete je, međutim, u Poeziji i istini stvorio lingvistički spomenik „velikom i slobodnom pogledu na čulni i moralni svet“ koji mu je Spinoza dao.

Najimpresivniji eksponat u Nemačkom istorijskom muzeju je jedan okrugli komad papira. Potiče iz poseda revolucionarnog gradonačelnika Liona, i da bi se video sadržaj mora se približiti eksponatu – Univerzalne deklaracije o pravima čoveka i građanina iz 1789. u džepnom formatu. Ako prosvećenost svedete na njegovo programsko jezgro, ono može da stane na podmetač za čašu piva. Ono što u toj deklaraciji piše, nije izgubilo eksplozivnu moć do danas, čak i ako je način na koji je sročena, postao istorijski. Dobro je što ova izložba podseća na to.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.