Pitam se gde odlaze snovi koje nisam zapamtio

Razgovarala: Jovana Čilić, Izvor: Novi magazin

U svetu visoke mode prepoznaju ga kao saradnika brenda Luj Viton. Pozorišna publika ga pamti kao igrača i direktora Koreografskog centra u Grenoblu, nakon čijeg rukovođenja više ništa neće biti isto. Za korisnike Epla on potpisuje poznate aplikacije, a na desetine hiljada posetilaca pariskog Luvra očarao je čuvenom instalacijom sa ogromnim stepenicama koje se vrte i sa kojih igrači padaju i dižu se kao dečje igračke… Uostalom, ko još nije video muzičke spotove Harija Stajlsa, Selenu Gomez ili poslednjeg pobednika Festivala u San Remu, Marka Mengonija?

Joan Buržoa, umetnik koji neprestano ruši granice između različitih umetničkih formi, dolazi prvi put u Srbiju. Pregovori traju nekoliko godina, jer u Beogradu ne postoji pravi prostor za njegove radove. Niske tavanice, uska ulazna vrata, nepristupačni hodnici, a najčešće – odsustvo onih direktora institucija kulture koji žele da izađu iz sopstvene zone komfora, čine samo neke od prepreka… Ipak, kad postoji iskrena želja umetnika, može se pronaći i način da se radovi redizajniraju tako da ispune dve etaže Bioskopa Balkan.

„Donosimo pet različitih instalacija. Publika će se kretati kroz prostor i imati priliku da otkrije ozbiljan deo mog umetničkog opusa. Uostalom, postoje festivali koji imaju posebnu energiju i vrednost, i za koje jednostavno morate da stvorite nešto novo. Takav je Beogradski festival igre“, objašnjava Joan Buržoa za Novi magazin. A, rečeni Bioskop Balkan, od 7. do 9. marta, svoja vrata otvoriće šest puta, a svako vođenje kroz najpoznatije instalacije izuzetnog umetnika, pratiće do 100 ljudi. „Izračunali smo da je to maksimalan broj kako bi svi mogli da uživaju u komadima. Videćete čuvenu platformu koja se okreće, stepenice, igračicu koja hoda na ogromnoj lopti… Moje postavke biće odevene u novo ruho, jer ih adaptiramo prema prostoru. Performanse uvek morate prilagoditi lokaciji i energiji prostora. Sada smo imali komplikovan zahtev pred sobom, ali tragamo za rešenjima, jer sve mora da bude savršeno. Uostalom, i naš domaćin – BFI se dogodi nakon mnogo rada, upornosti, balansiranja, akrobatskih i nadljudskih napora koje ulažu organizatori. Biće to naša prva saradnja i prvi susret sa Beogradom“, otkriva Buržoa.

Metod ovog umetnika je otelotvoren u nevidljivim fenomenima, dok je njegov umetnički univerzum proizvod trajnog procesa koji on naziva „nedostižnom tačkom odlaganja“. Nakon što je nastupao sa brojnim renomiranim koreografima, Buržoa je 2010. osnovao sopstvenu trupu. Od 2016. do 2022. bio je direktor Nacionalnog koreografskog centra u Grenoblu, postavši tako prvi cirkuski umetnik na čelu jednog francuskog koreografskog centra. Posvećen umetnosti koja je radikalno multidisciplinarna, fizička i inovativna, on stvara fantastične performanse.

Magnetizam Buržoaovih nastupa može se pripisati, kako kaže, njegovom detinjstvu. „Odrastao sam u malom izolovanom selu u francuskoj planinskoj regiji. Moje detinjstvo je trajalo dugo i mislio sam da će trajati zauvek. Prestalo je onog dana kad sam shvatio da moram nešto da uradim sa životom. Nisam umeo da odgovorim na pitanja koja su me plašila. Srećom, tokom ovog nemilog lutanja na kraju detinjstva, naišao sam na cirkus Le Cirque Plume, koji mi je pokazao da možemo da rastemo dok ostajemo deca, pretvarajući stvarnost u poeziju“.

Za mnoge, cirkuska akrobatika podrazumeva najređu formu performansa. Ona nosi dečju radost, istovremeno stavljajući izvođače u zonu opasnosti. Šta je ono što želite da uradite ili promenite sa svojim kreacijama?

Želim da svi imamo odgovorniji odnos prema životu, da povećamo nivo prisustva i da poetizujemo život. Uprkos tome što se akrobatika klasifikuje kao umetnost, i to jedna od najkomplikovanijih, ona nalaže izvođačima da koriste nivo matematičke preciznosti sličan gimnastičarima. Kreiram scenografije koje pojačavaju fizički fenomen, a čovek je više vektor sila koje prolaze kroz njih, nego akter. Moji izvođači nikad ne pokreću kretanje. Njihov pokret uslovljavaju nevidljive sile koje nas okružuju – gravitacija, inercija, trenje… Takođe, za mene kreator, publika i izvođači dele igralište, imaginarnu planetu i situacije koje pretvaramo u zajednički narativ.

Često govorite o snovima. Koji je vaš najveći san?

Moj najveći san je da budem ovde, što je najteža stvar na svetu. Verujem da ljubav pomaže u tome. Sa druge strane, moja najgora noćna mora je da sam to propustio. Zadivljen sam željom našeg čovečanstva za kontrolom koja se inkarnira u najsitnijim gestovima. Zarobljeni smo između uspostavljanja ravnoteže i stabilnosti jer se plašimo života i ne želimo da umremo. Toliko se trudimo da oblikujemo život u našoj skali, da nam on promiče… Ne pravim razliku između svog posla i života. Ipak, često se pitam gde odlaze snovi koje nisam zapamtio.

Recite nam nešto o platformi koja se okreće. Kako je bilo Hariju Stajlsu da radi sa tom podlogom koja izgleda klizavo i nestabilno?

Moramo da pustimo umetnika da se fizički navikne na platformu – to može da bude dezorijentišuće. Imali smo nekoliko dana sa Harijem i on je veoma talentovan. Izgledalo je kao da se zabavlja, tako da smo u muzičkom spotu zadržali te razigrane trenutke. Bilo je nekoliko specifičnih setova i napisanih koreografskih delova koji su bili vrlo precizno koreografisani, ali i pravila igre sa kojima je Hari improvizovao. Sve se to vidi u spotu.

Kakva su to pravila igre i da li ona važe za sve perfomere koji učestvuju u vašim delima?

To su osnovna pravila, ali ona imaju smisla samo ukoliko možete da se poigrate sa idejom rizika. Na primer, to može biti da samo stojite uspravno na platformi dok se ona sve brže okreće ili da pokušate da pobegnete sa te platforme dok je ona u punoj brzini. Osećam da ova pravila svaki put prizivaju dete u izvođaču. Nešto veoma čisto.

Taj osećaj razigranosti je nešto što vidimo u vašim radovima, bilo na sceni ili u spotovima. Da li uvek delite taj osećaj sa umetnicima?

Da. Potrebno je da uspostavimo zajedničko polje razigranosti. Upravo je to i razlog zašto stvaram ove instalacije. Ne želim da to budu savremene umetničke forme, već mašine sa kojima možete da se igrate. Ovi uređaji generišu nešto veoma živo unutar izvođača, i to je ono što mi se dopada. Od toga nastaje igra.

Šta ste znali o Hariju kao umetniku, a posebno o njegovom talentu za pokret, pre nego što ste radili na spotu sa njim?

Poznavao sam ga kao muzičara, ali i kao veoma sposobnog izvođača. Ono što mi se posebno dopalo je to što osećam da Hari suptilno odstupa od tradicije. Sarađivao sam sa mnogo muzičkih umetnika i bio veoma prijatno iznenađen Harijevim kapacitetima. Od prvog trenutka, osetio sam njegovu radost što učestvuje u eksperimentu. Bio sam veoma srećan što sam to video.

Šta je to u vezi pesme As it Was posebno, a zbog čega ste osećali da je to projekat na kome želite da radite?

Za mene je ova pesma puna paradoksa. Nosi mnogo energije i radosti, ali nosi i snažnu nostalgiju. To je pokušaj da se oslobodimo onoga što nas veže za prošlost, od onoga što nas zatvara u začarani krug. Zato sam odlučio da radim sa ovim jednostavnim diskom koji se veoma brzo vrti, gde se sve vraća na isto mesto. Uklapa se sa tekstom. Takođe, mislim da su neke stvari veće od nas i kao ljudi ne biramo sve, ne pokrećemo sami sve pokrete, moramo da se nosimo sa mnogim stvarima koje ne možemo da kontrolišemo. Mašine iz moje mašte takođe pokazuju interakciju sa svime što nas okružuje – a tu su te nevidljive sile. Moj je cilj da ih na trenutak učinim vidljivim.

Ko je igračica u spotu?

To je Matilde Lin. Ona nije bila planirana, odnosno ceo proces smo prošli sa drugom osobom, a onda se ta osoba povredila. Matilde, koja je u spotu, sve je morala da nauči na dan snimanja, i uradila je neverovatan posao. Nikad nisam radio sa njom ranije, ali sam čuo da je izuzetno talentovana savremena igračica.

Da li znate zašto se Hariju dopao vaš rad, šta je ranije gledao?

Ne znam zašto mu se dopao, ali znam da je prvo otkrio komad koji sam sam izvodio sa trambolinom. Slučajno je naišao na taj snimak.

Nedavno ste pravili koreografiju za spot za pesmu Coldplaya i Selene Gomez – Let Somebody Go, za koju ste koncept osmislili sa rediteljem Dejvom Majersom. Videli smo i kako ste kreirali nastup pobednika Festivala u San Remu, Marka Mengonija… Deluje da dobijate mnogo zahteva za saradnju iz sveta pop muzike?

Kad sam počeo da stvaram sopstveni univerzum, mešajući akrobatiku, vizuelne umetnosti i igru, shvatio sam da moje kreacije privlače ljude. Zahtevi za saradnju su stizali od umetnika različitih oblasti, od savremene umetnosti do tehnologije, a pomagao sam i brojnim pevačima u Francuskoj… Takođe sam izvodio sopstvene predstave širom sveta. Nedavno je prikazan odlomak komada Fuga/Trambolina u prvoj epizodi Hulu serije Ubistva u zgradi. Mislim da je slučajnost što je Selena Gomez učestvovala u oba projekta! Ono što veoma cenim, a dešava se sve više, jeste činjenica da dobijam ponude iz različitih umetničkih oblasti. To dokazuje da je jezik koji pokušavam da uspostavim – univerzalan.

Kad je počeo da stvara sopstveni univerzum, mešajući akrobatiku, vizuelne umetnosti i igru, shvatio je da njegove kreacije privlače ljude. Zahtevi za saradnju su stizali od umetnika različitih oblasti, od savremene umetnosti do tehnologije, a pomagao je i brojnim pevačima u Francuskoj… Takođe je izvodio sopstvene predstave širom sveta

Da li ove saradnje doprinose da dođete do nove publike? U pariskom Luvru je vaša instalacija osvojila neverovatan broj posetilaca, a to je ipak bio iskorak i za vas i za Luvr. Nedavno smo videli i italijansku premijerku Meloni kako prati performans koji ste priredili u cilju promocije Svetske izložbe u Rimu 2030, fantastičan spektakl svih izvođačkih umetnosti realizovan na podlozi koju čine slapovi vode?

Saradnje me podstiču da istražujem mogućnosti, unapređujem i obogaćujem svoju umetnost. Takođe, u pravu ste, ovo je način da doprem do druge publike, što je za mene ključno: ja težim da stvorim rečnik koji je odmah dostupan svima, bez obzira na godine, kulturu ili prethodna iskustva. Tako će biti i na BFI. Dolazim da predstavim svoj rad, da upoznam novu publiku, ali i da vidim neke od radova mojih kolega… Ko zna gde nas vode nova poznanstva…

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.