Pisati znači i putovati

Razgovarala: Anđelka Cvijić, Izvor: Novi magazin

I jednim i drugim delom Sanja Domazet obogaćuje i širi granice putopisnog žanra, uvodeći sve više esejistički prilaz temi, odnosno liku o kojem piše. Uz istančano oblikovani stil i retko poznavanje jezičkih finesa, autorka se u ovim knjigama poigrava onim što nude dva žanra, esej i putopis, stvarajući neodoljivu literarnu magmu biografija, stvaralaštva i prostora u kojem njeni izabrani umetnici obitavaju.

Knjiga Apsint sa Lotrekom nastala je, prema rečima urednice Gordane Milosavljević Stojanović, na zahtev čitalaca. A zar se i moglo pomisliti da se može odoleti želji čitalaca, i ne nastaviti esejistička putovanja? Naravno da ne. Tako je Apsint sa Lotrekom napisan, a u njemu su se (uz fotografije kuća i detalja na kraju knjige) našli: Sava Šumanović, Franc Kafka, Frida Kalo, Žan Mišel Baskijat, Pol Celan, Ernest Hemingvej i njegov dom na Kubi, kuća-muzej Salvadora Dalija, Gabrijel Garsija Markes, Tuluz Lotrek, Pegi Gugenhajm, Enio Morikone, Vladimir Nabokov, Mileva Marić Ajnštajn, Pjer Ogist Renoar, Samjuel Beket, i francuski poštar čudesnih talenata iz 19. veka Ferdinand Ševal.

Sanja Domazet, univerzitetska profesorka, književnica i dramska spisateljica, za Novi magazin opisuje atmosferu putovanja kroz vreme i posebnu kulturu u kojima su živeli i stvarali njeni izabrani likovi.

U prethodnoj knjizi pili ste kafu sa Šekspirom. Sada – apsint sa Lotrekom. Kafa razbuđuje, apsint omamljuje. Da li to živimo između osvešćivanja i bežanja u maštu?

Našu društvenu klimu najbolje je opisao Skerlić: „Na slovensku depresivnost, legao je istočnjački fatalizam“. U toj atmosferi bez mnogo svetlosti i nade, mislim da ne bežimo u maštu, već emigriramo u sopstveni svet, naše lično utočište, gde se možemo povući u bilo kom trenutku. Na tom mestu počinje i stvaranje, ali i učenje, jer to je prostor susreta sa dušom, našim najdragocenijim duhovnim učiteljem. Emigracija duboko u svoj svet je važna, to je i prostor rasta – jer raste se samo iznutra prema spolja.

Nastavljate svoje putopisne eseje o poznatim umetnicima. Šta vas toliko privlači tom žanru?

Mnogo puta umetnici ponavljaju da je stvarnost uvek daleko bogatija i baroknija od svake mašte. I putovanja su i vrsta posebnog bivanja na ovoj našoj grešnoj zemlji. Život je kretanje, mirovanje nam je nametnuto. Pisati znači i putovati, a putovati podrazumeva stupanje na tlo gde se susrećete sa novim, nepoznatim. A novo je uvek iznad savršenog. Umetničke sudbine, po pravilu su najzanimljivije. Stvaraoci su vibrantni, senzualni, senzibilni ljudi. Njihove sudbine su nemir, kao i putovanja, ali to je čudesan nemir koji umiruje. Kada ste vi strasno zainteresovani, namagnetišete tim idejama i čitaoce. Otuda moje knjige često imaju više izdanja. Svoje čitaoce ne želim da uspavam, već da trgnem, u ovom svetu kojim je zavladala internetska površina bez dubine.

Apsintom… oživljavate i duh gradova i mesta u kojima su vaši junaci živeli. Mislite li da su svakom umetniku oni „suđeni“?

Topografija određuje svest. Lenon je jedno komponovao u Njujorku, drugo bi pisao u Madridu ili u Amsterdamu. Gradovi pamte svoje stanovnike. Volim da zakoračim u memoriju gradova. Beč pamti Frojdove staze, Betovenova lutanja, Mocartove koncerte. Kako se ne zaljubiti u grad u kome je Mocart održao poslednji koncert u ulici koja se zove Ulica rajskih vrata? U gradovima neminovno nailazite na tiho savršenstvo mitoloških ispoljavanja sudbina najvećih, najmoćnijih, a najosetljivijih… London ne bi bio to što jeste bez Šekspira. Pariz su zauvek u nebesa vinuli impresionisti. Arl nemo eksplodira u bezbroj nijansi Van Gogove palete. Anselm Kifer je najplemenitije srce kojim sada kuca nemačka, evropska, pa i svetska umetnost.

Ocrtajte nam geografsku mapu kojom ste sada putovali?

Sada, kad je knjiga kod čitalaca, više ne stanujem u njoj. Mapa po kojoj sam se kretala je nalik na kartu koju ste sanjali, a onda na javi sami dopisivali. Ponekad ja nisam birala mesta, odlazila sam tamo gde sam osećala da moram da budem. Sada su to slike: dečak koji u Figerasu šeta leptira, pramen Mocartove kose koji pevuši iz pozlaćene kutijice u Salcburgu, Nabokovljevi leptiri na raspinjačama što mirišu na vanilu, limun, mošus i neizrecivo…

U oba dela odjekuje tišina samoće. Bio stvaralac ili ne, čoveku je ona suđena?

Sepijasti sumrak samoće nam je zapisan. Usamljenost u mnoštvu poznanika nam je najteža. Ali bez samoće nema istinskog sazrevanja, stvaranja, rasta. Razlikujte samoću od usamljenosti. Samoća je stanje najdublje kontemplacije, tu je čovek sam sebi najdragoceniji partner. Usamljenost nastaje kada spoljašnji svet ne odgovori na naše žudnje. Ali sa tim se lako živi. Kad čovek nauči da ništa na svetu nije naše osim Boga, korak mu je lak.

Koji vas je umetnik očarao?

Nabokov se nametao stalno, mesecima, kao važan junak moje knjige, ali i kao glavni koncert-majstor koji je komponovao svoje protagoniste. Turgenjevske klupe na kojima je sedeo, njegove stare knjige koje i dalje greju, bledi Lamanš koji je u emigraciji drhtao u njemu, smeđi ostaci brezovog cveta pod njegovim prozorima u detinjstvu… I bele čipke aleja javnih parkova koje nikad nije zaboravio. Kako ne biti opsednut piscem koji je prve poljupce okusio u Ermitažu, u odeljku sa skarabejima, sa izvesnom Tamarom, koju je vodio posle na trg natopljen mesečinom… Sve se ovo prirodno slivalo u njegovu literaturu… Kako je stvarnost slabašna i banalna posle ulaska u lavirint ovakvog života…

Pišete o našim umetnicima – u prvoj su to Milena Barili, Andrić, Dučić, Ljuba Popović… U Apsintu… su to Mileva Marić Ajnštajn i Sava Šumanović. Šta vas je njima privuklo?

Nametnuli su se njihovo delo, njihovi životi krcati mogućnostima zbog talenata koje su posedovali, a opet, iako sa izobiljem darova, na svakom koraku imali su osećaj nedovoljnosti. Ipak, imaginacija svih njih beše tako plodna, da bez obzira na teške zadatke koje im je život postavljao, redovno su nalazili na alhemičarsko zlato na dnu srca.

… a šta svakom od izabranih u knjizi?

Svi su nosili u sebi jedan autentično genijalan, dublji i eteričniji svet, u svojim delima ispijali su čist život, što je izuzetno teško, a duše im behu pune najuzvišenije radosti-stvaralaštvo usrećuje uvek, čak i onda kada su živeli u svetu najdubljih patnji. Ukratko, njihova izabranost je privlačila. Njihova srca su zbilja bila tragovi Božijeg prsta na delu.

Umetničke sudbine su po pravilu najzanimljivije. Stvaraoci su vibrantni, senzualni, senzibilni ljudi. Njihove sudbine su nemir, kao i putovanja, ali to je čudesan nemir koji umiruje

Životnost vašim pričama daju i istinite zanimljivosti. Jedna je o tome kako je Miodrag B. Protić sačuvao sliku Pijana lađa Save Šumanovića da ne ode kao poklon Titu?

Miodrag Protić, slikar i osnivač Muzeja savremene umetnosti, mi je pričao tu anegdotu. Koča Popović je došao kod njega i zatražio Pijanu lađu Save Šumanovića iz Muzeja savremene umetnosti, kao poklon za maršalov rođendan. Slutio je da ova slika ima veliku vrednost. Protić se zaledio i proveo vikend bez sekunde sna. Znao je da će se tako slici izgubiti trag i da ćemo ostati bez najvećeg dela srpske moderne umetnosti. Onda se dosetio, u ponedeljak mirno sačekao Koču Popovića i rekao da nikako Pijana lađa Save Šumanovića ne sme ići Titu za rođendan: „Zar pijanstvo i razvrat da bude poklonjeno revolucionaru i vođi samoupravnog socijalizma?“ Protić je ubedio Popovića da će ovo Tita možda i veoma uvrediti i da je najbolje da odaberu jednu mrtvu prirodu koju je naslikao Moša Pijade, kao poklon koji će biti i vredan i Tita će sigurno obradovati, a ne i uvrediti. Popović je pristao. Pijana lađa je i dalje u Muzeju Savremene umetnosti, njen nacrt se čuva u Šidu, a Miodrag Protić je tog dana ispratio Koču Popovića i shvatio da ima tahikardiju i na sebi potpuno od znoja mokru košulju.

Esej o Ferdinandu Ševalu, poštaru iz Francuske, vrlo je neobičan. Odstupate li to od putopisnih biografija poznatih, i okrećete i svetu čiji duh, poput umetničkog, i te kako ume da sija?

Naravno, dajmonion, božanski glas ili nadahnuće, može se javiti kod svakog bića. Ševal se sapleo o neobičan kamen i bez dana škole sagradio čudo, Savršenu palatu na jugu Francuske, primer organske arhitekture, vrlo blisku Gaudijevoj veličanstvenoj Sagradi, o kojoj nije znao baš ništa u vreme kad je zidao svoju palatu. Inspiraciju je nalazio na razglednicama koje je raznosio. Sveci i umetnici zbilja vide i između treptaja.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.