Pet minuta sa Zlatkom Minićem

Izvor: Novi magazin

U najnovijem izveštaju TI, nivo percepcije ostao je isti, ali beležimo pad od nekoliko mesta. Zbog izostanka borbe protiv korupcije, ako sam dobro shvatila?
Istraživanja koja se uzimaju u obzir kada se izračunava indeks pokazuju šta o korupciji u određenoj zemlji misle ljudi koji su obuhvaćeni istraživanjima. Poslovni ljudi, stručnjaci, analitičari rizika… U jednom od tih osam istraživanja akteri su nerezidenti poput Fridom hausa, četiri obuhvataju stručnjake koji savetuju zainteresovane investitore o rizicima, u jednom istraživanju odgovore daju lokalni poslovni ljudi i multinacionalne kompanije, a u dva lokalni stručnjaci.
Ove godine smo za sedam izvora imali istu ocenu kao i prethodne, a u jednom u kojem ocenu daju lokalni poslovni ljudi i multinacionalne kompanije imali smo značajan pad, ali s obzirom na metodologiju, on nije uticao na sam indeks.
To što smo pali za nekoliko mesta znači da su nas neki drugi pretekli. Generalno, globalno stanje nije dobro, ali u tom delu oko stotog mesta neki su nas pretekli. U regionu smo ostali pretposlednji, a i BiH nam se malo približila.

A kako se meri borba protiv korupcije, korišćenje antikorupcionih mahanizama.
Svi sagovornici u istraživanjima ocenjuju ili procenjuju, s jedne strane, neke negativne pojave koje primećuju kao što su podmićivanje, zloupotreba javnih resursa, zarobljavanje države. A sa druge strane, mogu da primećuju neke pozitivne stvari, kakvo je stanje integriteta, krivično procesuiranje, birokratija, stanje u pravosuđu, zaštita uzbunjivača.
Stagnacija ili pad tokom nekoliko godina znak je da se ozbiljno zabrinete, a mi se suočavamo sa solidnim ignorisanjem stanja. Nemam kao sa ovom rezolucijom Evropskog parlamenta o izborima, ni ocena da je to nebitno već se ta tema zataškava. Ove godine smo pronašli samo jednu reakciju, državne sekretarke u Ministarstvu pravde koja se nije bavila inicijalnim pitanjima već je rekla da evo samo što nismo usvojili antikorupcijsku strategiju i da su tužioci i sudije dovoljno obučeni da procesuiraju… Iz čega bi trebalo da zaključimo da je dobro, a biće još bolje.

To se dešava u godini kadi imamo novi lex specialis za EXPO, koji isključuje tendere kao pre nekoliko godina za Beograd na vodi. Koliko to utiče ne samo na percepciju već stanje u kojem se stalno nešto „čapka“ od javnih resursa?
Percepcija kao ključna reč, ne samo šlagvort u ovoj priči, važna je jer se teško menja. Kad vas jednom neko svojim delovanjem ili nedelovanjem uveri da nema želju da nešto menja nabolje, čak i ako počne nešto iskreno da radi – potrebno je mnogo vremena da poverujete da to nije pokušaj „šminkanja mrtvaca“, tako da kažem. Sa druge strane, ne vidim čak ni pokušaje da se prikaže da se nešto radi, kao pre desetak godina kad smo možda zbog toga imali kratak period rasta indeksa na nekih 42, pa smo pali na ovih 36 i imamo ih tokom čitavog perioda režima Aleksandra Vučića. A ako cela država zatvara oči pred rizikom da će stanje oterati strane investitore, to ne može biti dobro.
Voleo bih kada bi neko napravio uporednu studiju ovih rizika sa onim što ih kompenzuje, a to su najčešće ogromne subvencije koje stalno rastu. Imamo i taj politički mentoring. Investitor koji želi da dođe u neku zemlju proveriće indeks percepcije korupcije i verovatno neće doći.

Stalno se neke oblasti, pravosuđe, policija, zdravstvo, obrazovanje vezuju se za podmićivanje. Ali koliko velike afere, kao sumnja na krađu izbora i trošenje ogromnih javnih sredstava za jednu političku opciju, može da utiče na odluke ljudi, posebno tog urednog poslovnog sveta?
Svakako da može, njima su bitni propisi i okruženje. Pomenuli smo Beograd na vodi i EPXO, a imali smo i Zakon o linijskim projektima, protiv kojih su složno digli glas eksperti i neka tela, Brisel i mnogi drugi. To je bio propis sa ogromnim koruptivnim rizicima i neverovatnim diskrecionim ovlašćenjima vlastima da raspolažu ogromnim sredstvima bez primene dva suštinska antikorupcijska mehanizma transparentnosti i konkurencije. Malo posle ukidanja tog zakona dolazimo do ovog za EXPO, koji daje iste takve, ako ne i veće mogućnosti za korupciju, saznajemo da će se bez javnih nabavki raditi nešto što vredi 17 milijardi evra, pri čemu dobar deo nema veze sa samom izložbom. To podseća na vreme kovida, kada je sve gurano pod tajnost u interesu odbrane i bezbednosti.
Kada je reč o izborima, dolazimo do zarobljene države i demokratskog okruženja, a niko od eksperata čiji se stavovi uzimaju nije imun na okruženje. Ponekad zemlje koje imaju problema sa demokratijom imaju izrazito nizak indeks percepcije korupcije, koji možda i ne odražava pravo stanje u svakodnevnim odnosima jer kad imate stepen 10, to znači da praktično ništa ne možete da uradite. Tako je bilo i u Srbiji za vreme Slobodana Miloševića. Verujem da će se i ovo što se dešavalo odraziti u narednom izveštaju.

Već smo pomenuli da je ovde normalno svakome ko pođe kod lekara da ponese piće, da ne govorim o većem mitu. Koliko je to važno?
Ja ne verujem u mentalitetski sklop kao opravdanje ili objašnjenje za korupciju. Ljudi reaguju na jasno postavljena pravila koja se sprovode i podrazumevaju kazne i njihovo sprovođenje. To je kao stara priča kad neko ko živi u inostranstvu vozi tamo, kako vozi ode, da li tamo baca pikavac na ulicu kao ovde. Tako je i s korupcijom; kad uspostavite jasan sistem i norme, ljudi će se prilagoditi.

I za visoku korupciju?
Svi se ugledaju na vlast. Ako država ne obezbeđuje građanima sve ono na šta je obavezna, građani je neće poštovati, završavaće stvari prečicom. Ljudi se plaše da ne dospeju na crnu listu onoga ko je tražio mito. Retko ko će hteti da ispadne heroj i prijavi korupciju, čak i kad je protiv njegovih uverenja, ako zna da krivac neće biti kažnjen, a sami će dospeti u situaciju da nikada ne obave posao.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.