Pet minuta sa: Vladimirom Arsenijevićem

Arsenijević je i osnivač Udruženja KROKODIL, skraćenica za „Književno Regionalno Okupljanje Koje Otklanja Dosadu I Letargiju“, posvećenog, kako piše na veb-stranici, „kreiranju književnih, kulturnih i društveno-političkih programa i sadržaja u cilju razvoja književne publike, kao i one zainteresovane za kulturu uopšte, promovisanju politike dijaloga, pomirenja i rekonstrukcije pokidanih kulturnih veza prevashodno na prostoru Zapadnog Balkana, ali i produbljivanju uzajamnog razumevanja, te prihvatanju različitosti na evropskom kontinentu i šire.“

Od 2009. festival je uvek u junu, u Beogradu, na platou ispred Muzeja Jugoslavije. Od prvobitno zamišljenog regionalnog okupljanja pisaca, izrastao je u međunarodni događaj od velikog kulturnog značaja. Arsenijevićev je svom angažmanu ovog juna dodao još jednu zavidnu epizodu. U Ukrajinu je odneo humanitarnu pomoć, u Harkov, grad na istoku za koji kaže da u njemu možeš popiti čaj uz zloglasnu tutnjavu granatiranja nedaleko od centra.

Uoči 14. po redu Krokodila, kako ga učesnici i posetioci zovu, pod sloganom Godina magijskog mišljenja, Arsenijević kaže da je naziv izabran prema knjizi nedavno preminule američke esejistkinje Džoan Didi o njenom emotivnom stanju nakon iznenadne smrti supruga u vreme dok joj je ćerka bolovala od terminalne bolesti.

Zašto baš taj lajtmotiv ovogodišnjeg Krokodila?

Ta ideja magijskog mišljenja odnosi se na one životne situacije kada racionalni odgovori na tragediju koju čovek preživljava i na bol s kojim se suočava ne postoje. S obzirom na to da smo kao planeta nedavno prošli kroz nekoliko strahovito stresnih stvari kao što su pandemija kovida, rat u Ukrajini s ponovo oživljenom mogućnošću globalnog nuklearnog sukoba i suočavanje sa zaista katastrofalnim efektima ekološke nebrige koju je kapitalizam proizveo, sve to zajedno upućuje nas na ideju magijskog mišljenja prema kojem odgovore više nije moguće naći u racionalnom domenu nego moramo da ih potražimo negde drugde. Ovogodišnje izdanje Krokodila prati i prvobitnu ideju o tome da ne poznajemo nekakve etničke i nacionalne književnosti na prostoru nekadašnje Jugoslavije već jednu dosta inkluzivnu, otvorenu, uzbudljivu književnost zajedničkog jezika. Ove godine imamo kombinaciju regionalnih, domaćih i globalnih književnih zvezda.

Kad smo kod regiona, razumemo li pisce iz susedstva bez prevoda?

Na nivou tog nekadašnjeg srpsko-hrvatskog jezika, to je čista budalaština. To je ideologija koja nema nikakve veze s lingvističkim stvarima i svako ko se bavi lingvistikom će potvrditi da je to jedan policentrični jezik s nekoliko varijanti jer su se stvari ovde razvijale paralelno na nekoliko prostora. Ali postoji i senzibilitetska bliskost. Kad dođe Rumena Bužarovska koja piše na makedonskom koji mi ne razumemo u potpunosti, ona biva prevođena, ali ona je naša autorka, ona ne dolazi iz inostranstva niti dolazi u inostranstvo. Ona je naša, to je prosto tako. Inostranstvo počinje u BRIGAMA (skraćenica za zemlje s kojima se bivša Jugoslavija graničila Bugarska, Rumunija, Italija, Grčka Albanija, Mađarska, Austrija). Ovo ostalo od Slovenije do Kosova, to je sve naš prostor.

Ovog meseca ste s Krokodilovim timom bili u Ukrajini, gde ste ukupno proveli 110 sati na istoku zemlje najviše pogođenim ratom. Zašto ste išli, šta ste videli i kakvo iskustvo ste odande doneli?

Želeli smo da pomognemo, svesni da su ti ljudi, civili, zatečeni u katastrofalnoj situaciji i imali smo direktan kontakt sa ukrajinskim piscem, našim prijateljem Andrijem Ljupkom, inače i prevodiocem s našeg jezika, zaslužnim za to što je mnogo naših autora objavljeno u Ukrajini. On se početkom rata iz Kijeva preselio u Uzgorod, grad na tromeđi Ukrajine, Mađarske i Slovačke, kuda stiže ogromna humanitarna pomoć. Andrij nas je povezao s perinatalnim centrom u Harkovu, koji se tada nalazio pod snažnim ratnim dejstvima, ne sam grad, ali konkretno perinatalni centar, gde su ljudi svakodnevno morali da spasavaju živote te dece kako znaju i umeju, da sklanjaju inkubatore u skloništa. Nedostajale su im najelementarnije stvari. Zahvaljujući našim kontaktima sa Institutom za neonatologiju dobavili smo respiratore za prevremeno rođenu decu, a uz pomoć Srpskog filantropskog foruma i Fondacije B92 obezbedili smo pristojnu količinu pelena i dohrane. To smo do ukrajinske granice prebacili našim kolima, a tamo su nas čekala dva vozila takođe iz humanitarne pomoći.

Isporučili ste pomoć bez problema u tim ratnim uslovima?

Da. Bilo je fenomenalno. U centru Harkova nas je sačekao Serhi Zadan, koga kod nas ljudi nekako čudno ne znaju, a najpoznatiji je ukrajinski pesnik, nominovan za Nobelovu nagradu, koji se sada bavi humanitarnim radom na samoj liniji fronta. Sačekao nas je s nekoliko ukrajinskih vojnika i otišli smo do perinatalnog centra. Bilo je dirljivo videti te ljude koji rade u takvim uslovima. Onda smo otišli do harkovskog urgentnog centra koji je takođe mnogo postradao od granatiranja i tamo smo isporučili jedno od vozila. Onda smo se rastali, a Serhi i vojnici su prebacili drugo medicinsko vozilo direktno na liniju fronta, koja je u severnom delu Harkova. I sve vreme dok smo u gradu vlada prividan mir, život se vratio, radi podzemna železnica, možete da sednete u super kafić i jedete čizkejk i pijete fensi čaj. Uz to su neprekidne sirene i detonacije. To je atmosfera u celoj Ukrajini. Oni se vrlo brzo se vrate u normalno stanje, nisu skloni očajanju i nastavljaju da žive tamo gde su stali. Jako su uredni, tako da su sve granatirane zgrade po centru Harkova počišćene, ti šuplji, mrtvi prozori prekriveni su pločama od iverice. Oni naprosto imaju drugačiji odnos i prema sopstvenoj tragediji i njenim efektima nego što smo, čini mi se, mi imali tokom devedesetih godina.

Bilo je bezbedno i u odlasku i povratku?

Da. Prve sirene su nas zatekle u Žitomiru, pa se ispostavilo da su to bila dva navođena projektila koja su eksplodirala na rubovima Kijeva, što je bilo prvo granatiranje Kijeva nakon nekoliko nedelja. U neposrednoj okolini zaista smo zatekli primere užasne destrukcije. Konkretno Buča, za koju su ljudi pretpostavljam čuli, ali i nekoliko manjih naselja koja gravitiraju ka Kijevu u kojima ljudi žive, a rade u Kijevu. I to je Vukovar. Bukvalno kamen na kamenu. Čoveku zastane knedla u grlu kad to vidi. I čitavim putem su blokade, bodljikave žice, antitenkovske prepreke, stalne kontrole, precrtani znakovi na tablama na putu…. Videli smo mnogo bilborda s patriotskim porukama i pozivima građanima da se pridruže odbrani zemlje.

Izvor: Novi magazin.