Pet minuta sa Tanjom Ignjatović

Izvor: Novi magazin

O tome sve zna naša sagovornica Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra, koja je još pre nekoliko godina upozorila kako bi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici trebalo bi da prevenira nasilje, ali nije pravljen tako da sprečava teška nasilja i ubistva.

Šta je rešenje za sprečavanje femicida, kako u regulativi tako i u praksi?

Pre svega, razumevanje pojave i njenih specifičnih karakteristika i rizika, ali to nedostaje sistemu zaduženom za intervenciju i zaštitu. Pored toga, nedostaje i društveno razumevanje psihičkog nasilja, posebno prinudne kontrole, kao ozbiljnog bezbednosnog rizika za teško povređivanje i ubistvo žena. Rešenje ne može biti jednostavno i jednokratno jer je reč o kompleksnoj pojavi. Treba početi od dubinske analize dve grupe femicida – nasilja za koja su institucije znale, a ubistvo ipak nije sprečeno, kao i sve većeg broja slučajeva ubistava žena za koja, bar prema pisanju medija, nije bilo prijava i intervencija.

Takođe, sistemu treba bolje razumevanje faktora rizika za ubistvo žena, a oni mogu da se razlikuju kada je reč o partnerskom odnosu – aktuelnom ili bivšem, o mlađem ili starijem paru, kao i kada je reč o drugim porodičnim relacijama, najčešće odnosu sin–majka. Ova bi znanja mogla da pomognu u donošenju odluka u vezi sa institucionalnom reakcijom, kao i u obuci stručnjaka i informisanju javnosti, uključujući potencijalne žrtve, o rizicima za ubistvo koji nisu samorazumevajući.

Vaše kolege psiholozi stalno upozoravaju da javna promocija i tolerancija različitih vidova nasilja deluje kao poziv na porodično i partnersko nasilje. Na koji se način može ograničiti promocija nasilja u društvu kada su svi mediji i sva mesta, uključujući najviša državna, prepuna verbalnog, pa i fizičkog nasilja?

Volela bih da imam odgovor na to pitanje, ali u ovom trenutku nema volje za to, jasno je pokazano odlukama REM-a. Nedvosmisleno, društveni kontekst, javna promocija i tolerancija nasilja na svim nivoima, u svim sferama i prema različitim grupama, a posebno kada dolazi od onih koji imaju veliki uticaj i moć, kao i niz drugih nepovoljnih društvenih faktora kojima svedočimo, normalizuje i legitimizuje nasilje.

Tome znatno doprinose mediji, uključujući društvene mreže, ali i odsustvo sistematskog pozitivnog informisanja i obrazovanja, usmerenog na sve, prilagođeno uzrastu. Odgovornost za promovisanje društvenih vrednosti, normi i pravila, za njihovu primenu i efekte, svakako je na državi i institucijama sistema, a u tom pogledu situacija već dugo nije dobra.

Do polovine ubistava dešava se u porodicama u kojima je već prijavljivano nasilje, ali najčešće su izostajali nadzor i reakcija. Kako to promeniti?

Iako postoji zakonska obaveza intervencije i razmene informacija o svakoj prijavi ili sumnji na nasilje, kao i obaveza da se svaki prijavljeni slučaj nasilja razmatra na zajedničkom sastanku grupe za koordinaciju i saradnju (koju u svakoj opštini čine zaduženi zamenik javnog tužioca, nadležni policijski službenik i predstavnik centra za socijalni rad), podaci ukazuju na nekoliko sistemskih slabosti. Skromno je znanje stručnjaka o pojavi nasilja u partnerskom odnosu i nasilja u porodici, nedostaje sistematski pristup ispitivanju bezbednosnih rizika, izostaju dugoročne mere bezbednosti, sasvim su skromne ili nikakve usluge podrške za žrtvu.

Ovome treba dodati i iscrpljenost institucija, koje nemaju dovoljan broj zaposlenih i obučenih ljudi, nedovoljna je supervizijska podrška i nadzor, a slaba je i tehnička opremljenost. Svaki od navedenih razloga mogao bi da se promeni i unapredi, neki čak relativno brzo, ali ne postoji istinska zainteresovanost nadležnih državnih organa za to.

Nijedno ministarstvo proteklih godina nije izašlo s detaljnom analizom propusta niti sa izveštajem ko je odgovoran za neadekvatno postupanje ili nepostupanje u slučajevima prijava nasilja u porodici. Zašto i da li bi to trebalo da bude zakonska obaveza?

Takva zakonska obaveza postoji od početka primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici (2017. godina), ali se ne izvršava. Vladin Savet za suzbijanje nasilja u porodici ima mandat da prati i analizira primenu zakona i radi na unapređenju prakse, ali dosad nismo videli nijedan izveštaj. To što se godišnje sabere broj prijavljenih događaja nasilja u porodici i broj izdatih hitnih i produženih mera, i o tome informiše javnost saopštenjima Ministarstva pravde i Ministarstva unutrašnjih poslova, ni izbliza ne odgovara obavezi i situaciji. Nema analize postupanja, utvrđivanja propusta i primera dobre prakse, ne samo u vezi s pojedinačnim postupcima već i sa sistemskim.

Takve analize bi bile osnova za sačinjavanje preporuke o tome šta treba menjati, gde, kako i kojim prioritetom.

Dve analize je sproveo Zaštitnik građana u saradnji sa Autonomnim ženskim centrom, a obuhvatile su sadržaj zapisnika, odnosno procena i odluka stručnjaka u grupama za koordinaciju i saradnju, kao i individualnih planova zaštite i podrške žrtvama koji se na tim sastancima izrađuju. Oba posebna izveštaja, jedan iz 2020. godine (za grad Beograd), a drugi nedavno promovisan (za Niš i okolinu), sadrže niz primera propusta i preporuke za unapređenje, ali se nikakva promena nije desila nakon prvog, te ne očekujem promenu ni nakon drugog izveštaja. To nas vraća na uzrok problema, odnosno nedostatak istinske zainteresovanosti i odgovornosti nadležnih državnih organa.

Često se govori o patrijarhalnom društvu kao izvorištu nasilja u porodici i nad partnerkama, povremeno partnerima. Međutim, mi imamo titanski sudar tzv. tradicije i digitalnog društva. Šta je jače ili se stereotipi zahvaljujući novim kanalima komunikacija brže obnavljaju?

Patrijarhalne vrednosti i tradicija koja održava privilegiju i moć muškaraca u svim sferama sasvim se nesmetano prenose u digitalni prostor. Iako tehnika nosi nove mogućnosti i „alate“, digitalni prostor i pravila koncipiraju i u njemu učestvuju ljudi sa vrednostima i stavovima koje nose iz fizičkog sveta. Sa druge strane, nema dovoljno regulacije ni od nosilaca platformi, ni od države, a tehnološke promene su tako brze da bi ih objektivno bilo teško „stići“ samo zakonskom regulativom.

To nas vraća na pitanje uticaja društvenih vrednosti i kulture, dostupnosti informacija i znanja, modela ponašanja… dakle, na pitanje odgovornosti i primarne prevencije.

Tekst je prenet iz Novog magazina.