Pet minuta sa Robertom Boškovićem

14. February 2020.
U Beogradu se užurbano sprema najnovija opereta Vesela udovica u produkciji Opere i teatra Madlenianum i režiji hrvatskog reditelja Roberta Boškovića. Uz ozbiljnu glumačku karijeru, od pozorišta preko filma, voditeljskog posla na televiziji do sinhronizacije crtanih filmova, Robert Bošković iza sebe ima desetine režija u teatru, od kojih su mu specijalnost muzički komadi koji obaraju rekorde gledanosti. U Beogradu od sredine decembra na svakodnevnim probama vredno postavlja novu operetsku produkciju. Uspeli smo da ga intervjuišemo na “5 minuta”, budući da su u toku završne probe za premijeru 13. februara. Upravo ovim projektom Robert Bošković slavi svojih dvadeset godina umetničkog rada.
IMG_3063
Robert Bošković. Foto: Novi magazin

*Posle dva meseca napornih priprema, jeste li nekoliko dana pred premijeru zadovoljni učinkom rada na opereti Vesela udovica?

Sinoć sam gledao SCO probu, zajedno sa direktorom Andrejom Rackovim. Gospođa Madlena je takođe bila na probi i rekla je: “Ovo je divno!” Prvi put sam bio svestan da je gotovo, pa sam se rastužio, a da je dobro ispalo. Ljudi iz pozorišta, čistačice i momci na sceni svakog dana gledaju probe i smeju se i uživaju. Kad ljudi koji nisu involvirani, ni emotivno ni karijerno, gledaju u procesu pripreme i uživaju, to je pravi ključ.

*Da li je teško raditi operetu i kako je približiti savremenom gledaocu?

Malo je reditelja koji rade operetu, i u Srbiji i u Hrvatskoj. Bliska je operi i mjuziklu, a nije ni jedno ni drugo. Korisno je da sam prvo završio glumačku akademiju, a onda magisterij režije. Scene baziram dramski, pevači glume, a glumci pevaju, potrebno je napraviti sinergiju i u spoju svih njih je ključ. Brzina je takođe bitna, scene su napravljene veoma dinamično i zanimljivo, koriste se prostori i po vertikali i po horizontali. Brzo se smenjuju arije, dueti i finala koja su ključna precizno su izrežirana i koreografisana. Scenografija Vesne Režić i kostimi Duške Nešić bitan su element, dugo su smišljani, divno ih je videti oživljene na sceni i na izvođačima posle toliko promišljanja. U Srbiji ima veoma talentovanih i pevača i glumaca, žao mi je što od skoro 200 prijavljenih na audiciji nisu svi mogli naći mesto u ovoj produkciji. Opereta je danas po mom mišljenju jedna drugačija grana mjuzikla, u smislu načina pevanja, možda manje spektakla nego mjuzikl, ali zanimljive radnje, smešna je, puna koreografije i glume, a naročito je muzika za operetu divno napisana.

*Prvi put radite u Beogradu i sarađujete sa Vesnom Šouc Tričković i Milicom Cerović. Kakva je bila saradnja s njima?

Sa mnogo dirigenata radim, sa maestrom Šouc se dogodio dobar klik i pozitivna energija. Muzičke ideje su nam se poklopile. Moje je veliko poštovanje prema njenom načinu rada, iskustvu, poznavanju muzike; poštovanje solista i orkestra prema njoj je ogromno, a radi se u opuštenoj atmosferi. Koreografkinja Milica Cerović je bila moja želja, rad s njom i njenom asistentkinjom Jovanom Ikonić, ta sinergija između nas naročito je došla do izražaja u trećem činu, koji je urađen kao Mulen Ruž. Nastala je nova ekipa, Milica je talentovana na mnogim poljima i sigurno ćemo još sarađivati.

Moji stalni saradnici koji su došli iz Hrvatske da rade produkciju u Beogradu, pored V. Režić i D. Nešić i Igor Vajdlih (dramaturg) i Matej Bodrušić, koji radi mapping i holograme, moji su stalni saradnici. Skice koje je Vesna Režić još tada nacrtala sada gledamo na sceni, što nije uvek slučaj kod scenografa, u tome je njena veličina. Duška Dražić je radila mnogo holivudskih filmova i njena nežnost u radu na izradi kostima, kao i kolorit koji je naročito došao do izražaja u drugom činu, fascinantni su; bilo je i riskantno, ali se isplatilo, nećemo mnogo otkrivati gledaocima, treba to da vide uživo. Njihov talenat i pristojnost su zarazni, zato su ih ljudi iz radionica i pozorišta veoma zavoleli. Igor i ja imamo istu ljubav i poštovanje prema muzičkom pozorištu, ja ne menjam autorski tim kojim se ponosim i koji je dobitna kombinacija. Igor ima moderan način razmišljanja, on je stručnjak u pravljenju komercijalnih stvari, ali bez gubljenja umetničke srži. Dogradili smo likove, dali smo im današnji karakter, u libretu su dati površinski, nemaju softa, mesa, mirisa, tako da smo mnogo radili na tekstu, verujem da smo našli pravu sredinu koja funkcioniše. Igor je stručnjak za dobre dijaloge.

*Po vokaciji ste glumac, kako je bilo raditi s kolegama, čini nam se da je atmosfera na probama prijatna iako su celodnevne i naporne?

Uživao sam od početka, od audicije koja je trajala tri dana, divno je videti toliko talentovanih mladih ljudi u Srbiji koji žele da se oprobaju i u ovom žanru. Bilo im je neobično što probe toliko dugo traju (smeh), po osam sati, ali muzičko pozorište je kompleksno, tako da smo paralelno radili na režijskim, koreografskim i muzičkim probama, da ne pričam o masovkama, sve se brzo smenjuje. Bilo je naporno, ali uspeli su da uhvate ritam jer su shvatili da je važno.

Neke od njih sam i ranije znao, Branislavu Podrumac (Hana Glavari), Žarka Stepanova (Knez Zeta), za Đorđa Stojkovića (Njegoš) sam čuo. Milana Tubića (Vikomt Kaskada) sam gledao, njegov način i ljubav prema pozorištu i profesionalnost su sjajni; upoznao sam divnu mladu glumicu Anju Orelj (Olga), koja već igra u Madlenianumu, Vasu Stajkića (Grof Danilo Danilović) gledao sam u Beogradu ranije i oduševio me je. Svi oni dobili su ulogu posle audicije, ni na koga nisam računao, u procesu rada prilagođavao sam likove izvođačima. Milena Moravčević (Praskovia) hramlje na sceni jer nije takva uloga već ima slomljenu nogu, koja je još uvek boli. Mirjana Matić (Hana Glavari) je takođe divna. Pozorište je divno jer je živa stvar i moguće je prilagoditi stvari i napraviti bolje.

*Kako se Dubrovčanin oseća u Beogradu posle dva meseca? I psa ste poveli.

Zahvalan sam gospođi Madleni Zepter i Andreji Rackovu na pozivu u Beograd i tretmanu, primljen sam na razini Oskara. Živim i spavam u Hotelu Zepter, tu sam sa psom Bonom, koga u hotelu više poznaju od mene. Dubrovčanin sa zagrebačkom adresom, ja nemam problem mojih sugrađana sa mora da ne volim kopno. Često dolazim u Beograd, volim ga zbog umetnosti, pozorišta kojih ima više nego u Zagrebu i različita su. I, naravno, zbog ljudi. Zagrepčani se drže hladno, a ovde su ljudi veoma topli i otvoreni, lako se sprijateljiš. Biće mi iskreno teško otići iz Beograda.

*Zašto publika treba da dođe da pogleda operetu Vesela udovica 13. i 20. februara u Operi i teatru Madlenianum?

Publika treba doći ukoliko želi da uživa, da bi se nasmejala, zabavila, da vidi divnu scenografiju i kostim i malo letenja u pozorištu, da vidi francuski Mulen Ruž, da posluša predivnu muziku (Franca Lehara), odličan orkestar i toliko talentovane pevače i glumce. Madlenianum je svakako mesto gde publika treba doći jer je to Mesto susretanja.

Tekst je prenet iz Novog magazina.

Click