Pet minuta sa Radmilom Petrović – Poezija nije samo za odabrane!

Pesnici i kritičari pišu da se Radmila Petrović “oštro suprotstavlja opšteprihvaćenim idejama o ravnopravnosti, porodičnoj hijerarhiji i večitoj, potresnoj dinamici vrednosti između sela i grada” (Maša Seničić); da je njena poezija “pogrešno usmerena protivvazdušna odbrana, umesto u nebo gađa u grudi” (Vladan Krečković) ili da je njena poezija kao detelina i ako “pažljivo gledate, možete naći detelinu sa četiri lista” (Dejan Kanazir)…

Bilo je prepuno na platou ispred Bulevar Booksa, kada je u okviru “Nedelje književnosti”, koju je u projektu “Kaleidoskop kulture” organizovala Fondacija “Novi Sad – Evropska prestonica kulture”, na književnom programu učestvovala i Radmila Petrović.

*Napisali ste i svoj DNK, štampan na klapni vaše nove knjige. Da ga predstavimo i čitaocima Novog magazina.

On glasi: “U mom selu postoje pokorne i mrtve žene. Nikad zaista nisam napustila to mesto, nikad se uselila u ovaj stan. Ujutru prvo razmislim gde sam, čuje li se košava ili šum na srcu moje majke. Kažeš, lepa sam, ali nekako uvek tužna, poput princes-krofne na zadušnicama. Želela sam i ja da budem latica, a trava sam koja izrasta iz betona, Morava što preti da se ulije u svačije cipele. Ništa te ne učini toliko snažnim kao porodica u kojoj se deca gaje kao kukuruz, pod uslovom da je preživiš. Možda i ne znam da se vežem ni za šta drugo osim za stih. Pišeš i ti. Meni pesme, njoj romane. Nije važno, više volim poeziju.

Moja mama zna šta se dešava u gradovima, a ja znam zašto se u njih odlazi.”

*Iz tog DNK su tako nastale pesme “Moja loza ima dar da skrati liniju života”, “Devojka koja ne veruje u mitove”, “Ekonomija žudnje”, “Zdravo tata, hrabra sam, samo, nisi nas vodio na more”, “Jel’ tuga sa sela?”, “Samo želim nekog da rasklopimo traktor mog oca u tišini” i druge. Rekli ste da bi vam bilo draže da poezije ima manje. Zašto?

Ne mislim da je poezija za izabrane, na bilo koji način. Niti za one koji je pišu, niti za one koji je čitaju. Mislim da mora da postoji kriterijum. Do jednog trenutka ti pišeš za sebe i za svoju fioku, ali od momenta kada poželiš da podeliš svoju poeziju sa drugima i da je objaviš, onda bi već trebalo da postoje kriterijumi kako se ne bi dešavalo da se objavljuje sve i svašta. Izuzetno su važni urednici koji, ukoliko su vešti znalci, upravo to urade, porade na kvalitetu rukopisa, na oblikovanju same knjige kako bi do čitalaca stigla kvalitetna poezija kao smislena celina. Mislim da samozadovoljnost mora da se izbaci iz poezije, a čini mi se da to mladi autori danas ne shvataju.

Poezija mora imati neku univerzalnu vrednost. Volela bih da je poezije manje, isto onako kako bih volela i da je slatkiša manje. Znate, nekada, u svom selu gde sam odrasla, radovala sam se da kupim jedan gazirani sok, jedini koji je i bio da se kupi u radnji. To mi je bio san snova. Sada možete ući u prepune prodavnice gde svega ima previše i ništa vam se ne jede. Tako je i sa poezijom, radi se o prezasićenosti materijala. Kada je imate toliko… uzmete jednu zbirku poezije, pa drugu, pa desetu, pa sledeću, a tek u stotoj pročitate nešto što vas privuče, dotakne. Onda pomislite: pa bolje bi bilo da ih je manje, da ih autori ne objavljuju sami, da nisu čak i platili izdavačima da ih objave nego da se neko baš njima bavi, kako bi to i trebalo da bude kada su knjige u pitanju.

*Prilikom predstavljanja knjige dotakli ste se suštinskih pitanja, na primer, da pisanje ne oslobađa. Rekli ste: “Poezija me nije oslobodila, nije me pomirila sa sećanjima iz detinjstva, štaviše…” Pomaže li?

Naravno da mi je poezija pomogla. Ako nosite neku tugu u sebi i ne znate odakle je, to je veliki problem koji dugo može ostati bez rešenja i može izazvati čak i fizička oboljenja. Dakle, pisanje, poezija sama, ako samo osvesti taj izvor tuge, to je već dovoljna pomoć. Rekla sam to u kontekstu onoga što se od mene očekuje da sam u ovoj zbirci sve rekla na tu temu i da treba da pređem na nove teme. A ja sam shvatila da TEK sada želim da pišem o tim stvarima. Sada bih mogla da uzmem i napišem roman od 200 strana o svemu tome. Osećam da postoji prostor za to i da upravo na ove teme imam još mnogo toga da kažem. U ovoj zbirci sam ciljala neke najbitnije tačke koje želim da podelim sa drugima, znajući da je ovo Srbija i da većina žena tako živi i da se negde povežem s njima. Želela sam da ispitam da li je još neko tako odrastao, živeo. Mnoge su mi se javile i, nažalost, mnoge su imale slična iskustva.

*U vašoj su se poeziji pronašle i devojke/žene iz gradova… to samo pokazuje da ste stihovima pogodili kod nepisanih pravila odrastanja i življenja u patrijarhalnim društvima.

Mislim da imamo jedinstven kod. Žene definitivno nisu povlašćena kategorija, bilo gde da žive. U tom slučaju nije bitno da li žena kopa na njivi, ili ne može da se zaposli iako ima visoke kvalifikacije, ili radi isti posao za manje novca. U Srbiji je žena samo žena i nema baš najbolje pozicije u društvu. Dovoljno o tome govori ono naše: “Prvo, pa muško”, a ako se kojim slučajem rodi žensko dete, kaže se: “Pa dobro, sledeće će biti muško.”

*Istakli ste i to da vas boli i da iz toga proizlazi i vaša tuga, što u stvari žene nemaju istu početnu poziciju i da sam razvoj ličnosti nije u startu ravnopravan.

Apsolutno je to tako. Ne treniraju nas za život jednako. Prosto, ako dve osobe idu u teretanu svakog dana, posle mesec-dva obe će biti utrenirane. Ali, ako jednu trenirate, a mene ne, ne možete očekivati da posle budemo ravnopravni. Ako se borim za neku ravnopravnost s nekim ko je od malih nogu istreniran, onda je to nemoguća borba. Već od početka imate neravnopravan tretman devojčica i dečaka. Njoj daju lutku u ruke i uče je da bude fina i empatična, a dečaci sa osam godina uče da voze traktor. Onda se čudimo što žena na visokim položajima nema onoliko koliko treba da ih bude. U našem društvu njih niko ne razvija, sve vodi ka tome da budu maksimum negovateljice, a muškarci će biti sve ostalo.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.