Pet minuta sa Nebojšom Atanackovićem

*Vratićemo se na minimalnu cenu rada, ali možete li da nam izvučete paralelu između dva paketa mera za pomoć privredi koje je preduzela Vlada Srbije krajem marta i krajem jula?

Zajedničko za oba paketa jeste da nema selektivnosti, pri čemu je ovaj drugi znatno skromniji, ali na neki način širi krug obuhvaćen merama direktnog davanja novca. Iz helikoptera, kako bi se reklo, iako sada nema uplate na račune svih građana. Oba paketa mera imali su efekta u smislu smanjenja nove nezaposlenosti ljudi u stalnom radnom odnosu; na samom početku krize došlo je do malog pada zaposlenosti, pa je uslovljavanjem primanja pomoći, pre svega tri minimalca, a sada po 18.000 tokom dva meseca, to zaustavljeno. Ali kod ljudi angažovanih na povremenim i privremenim poslovima, sezonskim posebno, to nije imalo efekta. Stalno zaposleni jesu zaštićeni, ne samo tokom tromesečja mart-jul već i sada, odnosno biće praktično do kraja godine jer poslodavac koji je prihvatio taj vid pomoći ne može otpuštati ljude, bez obzira na rezultate poslovanja. Nova mera sa delom “minimalca” za dva meseca to je samo produžila, pri čemu poslodavci nisu ni pitani žele li ili ne takvu pomoć.

*Praktično, uspostavljen je moratorijum na otpuštanje do kraja godine?

Da, za celu ovu godinu, ali morate znati da privrednici mimo onih 60 odsto zarade po zaposlenom tokom avgusta i septembra imaju obavezu da isplate ukupnu zaradu, makar i minimalnu, bez obzira na to da li su među onima koji imaju gotovo nesmanjen kontinuitet u radu ili značajno smanjenu aktivnost.

*Najčešće se govori o ugostiteljstvu i turizmu, kao i o nekim uslužnim delatnostima kao ugroženima, ali kome je sve opala aktivnost, kako kažete?

Pored turizma i ugostiteljstva, kod mnogo poslodavaca angažovanih u raznim uslugama došlo je do značajnog pada prometa. Kad govorimo o proizvodnim delatnostima, one su u velikoj meri vezane za ekonomije drugih zemlja, najviše Nemačke i Italije – podjednako onima koji zavise od uvoza repromaterijala i onima koji izvoze gotove proizvode – a te su poslovne veze značajno oslabile. Neki imaju manje posla, neki su potpuno prekinuli proizvodnju, a ako su prihvatili pomoć države, njihove obaveze su nesmanjene, neke jesu odložene, ali to je sve.

*Pretpostavljam da mislite na mogućnost plaćanja poreza i doprinosa na zarade kasnije u ratama, ali i tzv. moratorijum na kredite, koji je i građanima i privredi uvećao troškove zajma. Kako bi redovno povećanje minimalca uticalo na poslovanje u vanrednim okolnostima?

Minimalna cena rada utvrđuje se za sve zaposlene, bez obzira na to da li im je poslodavac u privredi, uslugama ili je to država. Neoporezovani deo te zarade i plate uopšte je 16.500 dinara, to je otprilike 61 odsto. Država tu igra i političku ulogu, pokušava da minimalnu cenu rada poveća kao neku vrstu zaloga za socijalni mir. Mi u Uniji imamo stav da se “minimalac” ne može povećavati paušalno, kao što se to čini poslednjih nekoliko godina, a činilo se i ranije, pre desetak godina; ne možete reći “povećavamo za ovoliko”, to mora biti realno zasnovano. Ako je domaći bruto proizvod rastao za nekoliko procenata, inflacija za nekoliko, povećanje može biti samo zbir te dve komponente. Ali, u situaciji davanja iz “helikoptera” veštački se povećava prihod mimo onog što privreda može da stvori. Pitanje je šta možemo očekivati u narednoj godini, pa čak i da ne odemo u minus sa BDP-om, a verovatno hoćemo, a od nas se traži povećanje minimalne cene rada, što povećava troškove poslovanja.

Redovno pravimo anketu s poslodavcima i pošli put su privrednici u visokom procentu bili “za” i uvek je tako, pod uslovom da imaju odakle to da plate. Poslodavcu je u interesu da ima zadovoljnijeg radnika, posebno ako zarade nisu samo na tom najnižem nivou. A često nisu, zavisi od poslovanja, ali i profila zaposlenog; varioca, autoelektričara, tesara… ne možeš da ga nađeš na berzi rada i moraš ga platiti dobro, tu nema cenkanja. Pri čemu treba znati da povećanje minimalne cene rada povećava ukupne zarade, a to se može platiti samo ako imate realne izvore prihoda.

*Prosečna zarada se povećava, ali interesantno je da tzv. medijalna ne prati taj trend, praktično se zarade približavaju, odnosno ide se ka uravnilovci.

Pa nema odakle to da se finansira! Mi kao privrednici svako povećanje minimalne zarade plaćamo dvostruko, prvo kroz njeno faktičko povećanje, a drugo kroz nesmanjivanje obaveza na njih. A budžet države se puni kroz te poreze i doprinose iako se to “računa” preko onoga što se stvara…

*Jedemo sopstvenu supstancu?

Baš tako. Prošli put je to povećanje bilo desetak odsto, a neoporezovani deo plata povećan je sa 15.500 na 16.500, uz smanjenje pola procenta doprinosa na penziono osiguranje; time su se navodno kompenzovala ona četiri odsto povećanja minimalne zarade van realnog osnova. Ako sada povećamo minimalnu cenu rada, ona će važiti i za narednu godinu i mi smo u znatno nepovoljnijoj situaciji nego sada.

*Pri čemu će doći na naplatu i odložene obaveze. Imate li procenu u Uniji koliko je privrednika iskoristilo mogućnost odloženog plaćanja poreza i doprinosa na zarade?

To nema niko, statistika je kod nas nepouzdana i ne pokazuje stvarne odnose. Kad pravimo ankete obuhvatamo i velike privrednike, koji su procentualno manje zastupljeni, male i srednje, ali sve je ovo stvar čiste logike; ne možeš ti privrednika koji ne zna hoće li opstati u ovakvim uslovima dodatno opteretiti. Treba uvesti neku vrstu moratorijuma na povećanje minimalne zarade, ko ima uslova da povećava plate zaposlenima, to će uraditi, ko nema, neće biti primoran. Najvažnije je da se privredna aktivnost poveća, da se u ukupnom BDP stvori veća vrednost, ako toga nema, nema ni osnova da se poveća zarada. Ukoliko država istraje na tome da se minimalac koriguje, mi ćemo zahtevati značajnije povećanje neoporezovanog dela, ali to nije dovoljno jer se stalno ubacuju parafiskalni nameti.

*Sad je to ekološka taksa?

Da, koju plaća i onaj ko zaista ozbiljno zagađuje životnu sredinu, kao i onaj ko neme veze s tim, obuhvaćeni su čak zdravstvo, prosveta, kultura.

Tekst je prenet iz magazina Novi magazin.