Pet minuta sa Ljubišom Jovanovićem

*BUNT zvuči kao oksimoron ili to jeste? Kako ste uspeli da ipak željnoj publici omogućite festival?

BUNT je mera mog života. Ono što uspem da stvorim u okviru festivala, susret i mogućnost muziciranja s prijateljima, od kojih su svi odreda fenomenalni, razmenu ideja, tananih niti duha i muzike, to je hrana za godinu dana. Jer, ne postoji više organizovan sistem kulturnog života u kojem će neko da vas pozove da svirate u Srbiji. Snažna strast i potreba da se muzikom iskazuju misli, da se stvori emotivni svet, koji je ujedno i zid prema društvenoj stvarnosti kojom smo okruženi.

Zbog svega toga ni pandemija nije bila prepreka. Polazim od osnovnih postulata – ako je kafana u redu, zašto umetnost ne bi bila? BUNT je za nas bedem odbrane umetnosti od Srbije koja nam iskače iz medija, TV, novina.

Evo kako to izgleda danas u Srbiji:

Saznaš da više nema grejanja u Loli, okreneš nebo i zemlju, otvore se ŠIROM vrata Narodnog muzeja (HVALA Bojana Borić Brešković!) Saznaš da će koncerti 22&23. morati da budu u 15 (institucije kulture mogu da rade, kao kafane, do 17)! Saznaš da su vrata Skupštine Grada do daljeg zatvorena – organizuješ s predivnom Nadom Kolundžijom novogodišnji onlajn koncert 31. 12. u 18! Saznaš da PCR test moraju imati svi koji dolaze u Srbiju od 20. 12. Odahneš jer to znači da dolaze gosti! Spoznaš još jednom veličinu duha ljudi poput Tamare Stefanović, Celine Flamen, Gordana Nikolića!

Slušaš Gordana iz Concertgebow, u čudu si umetnosti koju taj veličanstveni violinista stvara, razmišljaš da će za dva-tri dana biti u Beogradu, pa slušaš u nastavku naše prijatelje iz Studija 6, razumeš njihovu energiju u ova vremena! Zatim radiš na programima i tekstovima do tri ujutru, legneš, nekako zaspiš, jedva čekaš da se probudiš da vežbaš. Ujutru si s flautom, za pultom, srećan, ozaren Debisijem.

To je ujedno sve što zapravo treba znati o životu – MUZIKA je život, ona nadahnjuje, uliva energiju, radost, sreću!!

*Već ste odgovorili, ali šta vas vrhunske umetnike održava u uverenju da je sve moguće kad se čovek, ljudi, dovoljno potrudi?

Umetnost/muzika je mera mog postojanja. Bez nje ne bih mogao živeti, disati, govoriti, radovati se, tugovati.

Živimo u vremenu u kojem se moćnici svojski trude da nam oduzmu poslednje uporište, u celom svetu. Materijalna dobra, “viši ciljevi “ globalizacije, neophodnog profita oduzimaju i poslednje oaze normalnog opstanka umetnosti. U Njujorku muzičari Metropoliten opere sada rade na kioscima, ako nađu posao. U Srbiji se pomažu estradni pevači, a ne umetnici koji stvaraju u različitim oblastima. Koristi se prilika da pandemija bude opravdanje za čišćenje prostora od viškova, a kultura to mnogima jeste.

Čovek oseti u sebi neku snagu, spreman je da pokrene planine i da stavi na znanje da još živi i radi!

Nismo korisnici budžetskog novca. Na konkurse Grada i Ministarstva kulture više se ne javljamo. Otkad je jedna članica komisije na sastanku oko dodele sredstava javno rekla: “Oh, pa oni mene nikada nisu zvali, ne može”! Dokle god konkursi funkcionišu po tom osnovu, nama tamo nije mesto! Nema ljutnje, mi jednostavno ne pripadamo takvom sistemu vrednosti. Lično ne verujem u boljitak. Lako će i brzo pljeskači da se vrate u stare tabore i da ponovo žare i pale kulturom, kao i ranije, kao i sada.

Ali verujem u sebe i nekoliko ljudi s kojima delim sistem vrednosti! S njima bih na kraj sveta, na drugu planetu ili gde god smatram da ima smisla. I verujem u svoju divnu porodicu, koja je moj oslonac u svakom trenutku života. Sasvim dovoljno za jedno skromno postojanje!

*Mimo festivala, kako epidemijski uslovi utiču na same umetnike kojima je scena neophodna i, u tom kontekstu, kako doživljavate mere koje kulturu izjednačavaju s kockarnicama?

Izolacija svakako najteže pada izvođačima, muzičarima, glumcima. Ne može se vratiti ni jedan jedini dan života umetniku koji je u naponu stvaralaštva. Vreme neumitno teče. Nešto je drugačije s kompozitorima, piscima, slikarima, čija dela ostaju zauvek. Natkriljuje nas ipak pitanje svih pitanja, elementarni opstanak. Da bi se stvaralo, mora postojati i zainteresovanost ljudi da se čita, sluša muzika, prati slikarstvo.

Kladionice, kockarnice i sve slične stvari uopšte me se ne tiču niti me zanima način njihovog funkcionisanja. Želim da živim kao da to uopšte ne postoji. Mislim da o njima dovoljno brinu politički klanovi, šta će im jedan Ljubiša?

*Operska pevačica Nataša Tasić Knežević, koja je i pedagog, smatra da se uobičajena šema onlajn nastave ne može primenjivati na učenike muzičkih škola. Kako je sa akademskim radom? I koliko je uopšte moguće onlajn držati probe, predavanja, propitivati u ovako osetljivom poslu?

Onlajn je samo surogat koji omogućava elementarni kontakt nastavnika sa učenicima/studentima. Suštinski, čarobni dodir muzičke umetnosti odvija se samo u interakciji uživo, u međusobnom razumevanju i podsticanju!

*Za kraj moram još jedno, možda vama neugodno pitanje; kako ste doživeli pomoć države estradnim umetnicima u vreme kad su mnogi vrhunski umetnici iz različitih oblasti bez sredstava za život?

Bez komentara sam na grubi i ružni sistem vrednosti koji se nameće u našem društvu. On naravno proističe iz siromaštva i potrebe da se vlada masama, a to je najlakše postići sa neobrazovanima i potlačenima. Ipak, mislim da se velike greške čine proizvodnjom besramnih, svakodnevnih laži. Laži prepoznaju svi. Možda samo nemaju interesa da o tome progovore danas. Treba se bojati trenutka u kojem će ta ista masa progovoriti o lažima i svemu što tišti običnog čoveka, a to će se neumitno dogoditi. Činjenica je da se sa ovakvim minimalnim platama jednostavno ne može živeti.

Ipak, završiću ovaj razgovor sasvim vedro. Reći ću vam nešto o gostima BUNT festivala, umetnicima punim duha, znanja i moći!

Gordan Nikolić – fantastični posvećenik muzike, umetnosti, ljudskosti! Velemajstor!

Tamara Stefanović – pijanistička diva, nosilac duboko humanih poruka u sebi, nepogrešiva, iskrena!

Celine Flamen – u kovitlacu njenog Debisija ćete se izgubiti… zalutaćete… shvatićete poruku muzike!

Katarina Jovanović – jedinstvena, unikatna diva, naše blago, muzički vernik, živi za istinu i muziku!

Trio Aura iz Skopja – divni drugari, prijatelji, muzičari, koji su se javili sa iskrenom željom da nam upravo u ovakvim vremenima podare koncert!

Ljubiša Jovanović – zaljubljen u ovakve kolege i prijatelje, svestan da su sve lične žrtve dostojne ovakvih stvari! Definitivno i bespogovorno!!

Završili smo danas (ponedeljak) probu na voljenom Kolarcu, koja je trajala 5 sati. Bilo je neverovatno, nezamislivo, nije odsvirana ni jedna jedina površna, “lažna” nota. I svaki tren je bio ispunjen muzičkom umetnošću! Očekujem da će na koncertu biti do 100 ljudi! I to je dovoljno! Hvala svima koji nameravaju da budu u tih 100! Jer, to je mera kulture u današnjoj Srbiji, šta ljudi znaju ko su Gordan Nikolić, Tamara Stefanović, Celine Flamen? Ja definitivno ZNAM ko su oni!

I HVALA im na postojanju! I muzici – i prijateljstvu!

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.