Pet minuta sa Ivanom Petrović

Zašto je to u fokusu pokazuju podaci OEBS-a da je Srbiju od 2000. napustilo približno 650.000 građana, pretežno mladih u dobi između 15 i 24 godine. Precizniji odgovor na pitanje – koliko državu košta seoba stanovnika, posebno tzv. “odliv pameti”, niko ne zna. Procene nastale pre godinu dana na osnovu istraživanja Instituta za razvoj i inovacije govore da taj iznos premašuje 1,2 milijarde evra godišnje.

*Šta demotiviše mlade generacije da svoju budućnost vide i grade na svojoj “rodnoj grudi”?

Nedostatak sigurnosti u zapošljavanju, besperspektivnost u izgradnji karijere, niske zarade, nedostatak demokratskog okruženja… Ukratko rečeno, mlade demotiviše nesigurna budućnost, odnosno nedostatak perspektive. To ne znači samo da mladi odlaze samo zato što ovde teško nalaze poslove, a i kada ih nađu, ne budu dobro plaćeni za svoje znanje, trud, rad i veštine. U razvijenim zemljama rad se vrednuje na osnovu stvarnih rezultata, a demotivišuće je i to što mladi znaju da su napolju, posebno na Zapadu, bolji i uslovi za profesionalno usavršavanje i napredovanje.

*Ima li država Srbija realne resurse da makar ublaži iseljavanje mladih ljudi?

Za ublažavanje iseljavanja mladih ljudi neophodna je proaktivna politika usmerena prema mladima i podizanje nivoa zarada, što, naravno, zavisi od političke volje.

Vlada Republike Srbije formirala je Koordinaciono telo za praćenje tokova ekonomskih migracija u Srbiji, pre nekoliko dana usvojen je Predlog strategije za ekonomske migracije Srbije za period od 2021. do 2027. Neki od osnovnih elementa Strategije su: usporavanje odlaska radno sposobnog stanovništva, usklađivanje obrazovnih profila sa tržištem rada, povećanje životnog standarda…

Kakve god da ima resurse, država mora da radi na tome da mladi ostanu u Srbiji. Zaustavljanje ili makar ublažavanje odlaska mladih veoma je kompleksan posao. Vrlo često nije najveći problem obim tih resursa nego ko odlučuje o tome kako se raspoređuju. Država koja ne obezbedi dobre uslove za život i rad rizikuje svoju budućnost.

*Koliko vaša generacija razmišlja i komunicira sa sindikatima i imaju li mladi ljudi koji su zaposleni poverenje u snagu sindikata?

Ne mnogo, ali ti trendovi se menjaju. Verujem da će se mladi mnogo više okretati sindikatima kada shvate da sami ništa ne mogu postići i da je solidarnost vrednost kojoj treba težiti. Sa druge strane, većim sindikalnim obuhvatom mlade generacije jačaju i sami sindikati. Tu bi trebalo da se radi na uzajamnom poverenju mladih u sindikate i sindikata u mlade. Nije to lak posao, ali mislim da je neizmerno važan kako bi se u ovom društvu živelo bolje i sigurnije.

Tradicija lošeg imidža sindikata iz vremena socijalizma odbija mlade od sindikalnog organizovanja. Treba mlade ljude animirati edukacijom o pravima radnika i učiniti ih najborbenijim delom sindikata. Među mladima generalno postoji nedostatak poverenja u sve institucije. Poverenje se stiče rezultatima rada institucija, pa tako i sindikalnih organizacija. Što više sindikati budu odražavali i zastupali interese mlade populacije, to će i mladi razvijati svoje poverenje u sindikate, njihovu svrsishodnost i snagu. Međutim, nije problem samo s nepoverenjem mladih. Neka istraživanja pokazuju da nepoverenje u sindikate raste u svim generacijama i svim kategorijama ili profesijama. Taj trend, koliko mi je poznato, ne važi samo u Srbiji već i u nekim drugim slično razvijenim zemljama.

*Kako sindikalno organizovati novu rastuću “klasu” radnika – privremeno i povremeno zaposlene?

Poznato mi je da se uveliko traže načini za tu kategoriju zaposlenih koja je u Srbiji sve brojnija. Već smo prišli toj grupaciji, a nameravamo da tražimo izmene radnog zakonodavstva. Ta nova zakonska rešenja, pre svega kroz izmene i dopune Zakona o radu, treba sindikatima da obezbede normativni osnov da zastupanju interese svih ljudi koji rade. Nezavisno od toga da li su angažovani trajno ili privremeno i povremeno, kao na primer tzv. sezonski radnici u građevinarstvu ili poljoprivredi. Svi koji svojim radom obezbeđuju egzistenciju, treba da imaju pravnu zaštitu.

*Podaci pokazuju da, suprotno opštem padu stope nezaposlenosti, stopa nezaposlenosti mladih do 25 godina ostaje nepromenjena. Treba li i kako sindikalno organizovati mlade koji ne uspevaju da nađu posao?

Naravno da treba, ali sada to nije zakonski moguće u Srbiji. Zakon o radu ne dozvoljava sindikalno organizovanje nezaposlenih lica i to treba menjati. U svetu postoji ta mogućnost, postoje razni modeli koje praktikuju sindikati u Evropi. Za početak treba razgovarati, slušati njihove potrebe i ideje, uključivati ih u akcije i, što je posebno važno, odlučno i efikasno zastupati njihove interese pred institucijama. I sindikatima je u interesu da mladi ljudi ostanu u Srbiji i da u svojoj zemlji dobro žive od svog znanja i rada. Formalno sindikalno organizovanje važno je za nas i zato će Sekcija mladih na tome sve više raditi. Pri tome, nećemo čekati formalne preduslove da bismo mladim ljudima prišli i uverili ih da smo otvoreni za njihove inicijative.

*Vi ste mlada žena, a prema svim istraživanjima, žene su najugroženije na tržištu rada i najviše diskriminisane na poslu. Kako to prevazići?

U pravu ste, iako žena ima više nego muškaraca, manje ih je među zaposlenima,  a više su izložene diskriminaciji i mobingu i u privatnom i u javnom sektoru. “Nezavisnost” ima Sekciju žena i Sekcija mladih će aktivno sarađivati s njima da se taj problem što brže i efikasnije reši.

*Znaju li zaposleni, posebno mladi, obaveze i prava? Šta planirate da radite kao predsednica Sekcije mladih?

Zaposleni generalno malo znaju prava, obaveze i mogućnosti koje imaju, a mladi posebno. Zbog toga je najvažnija edukacija i planiram da zajedno sa centralom kroz našu Akademiju prođe što više mladih.

*Dolazite iz Požarevca, iz Bambija, gde je sindikalno organizovanje deo radnih i poslovnih običaja iako je vlasnik strana kompanija, Koka Kola.

Da, kod nas nema prepreka sindikalnom radu, a UGS “Nezavisnost” je vodeći reprezentativni sindikat.

Tekst je prenet iz magazina Novi magazin.