Pet minuta sa… Ivanom Ninićem

Izvor: Novi magazin

“Prvi i osnovni razlog sumnje u okolnosti smrti advokata Vladimira Cvijana jeste činjenica da su službe bezbednosti i policija uspešno pune tri godine skrivale smrt čoveka koji je bio značajan akter političkog života u Srbiji i koji je obavljao značajne državne funkcije. A drugi razlog je način na koji je on misteriozno nestao iz javnog života i iz Srbije nakon burnog sukoba sa SNS-om decembra 2013. i o toj fazi njegovog života se od odlaska iz Srbije pa do smrti apsolutno ništa nije znalo. Kao društvo mi smo odavno naviknuti na to da sve zvanične verzije događaja koje nam saopštavaju državne institucije uglavnom budu neistinite. Tu pre svega mislim na smrt Dade Vujasinović, sudije Nebojše Simeunovića, pogibiju gardista u Topčideru, aferu helikopter, Savamalu, smrt na naplatnoj rampi u Doljevcu. Zašto bismo o Cvijanu verovali institucijama na reč?”, kaže za Novi magazin advokat Ivan Ninić.

Šta ste tražili, a šta dobili po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja?

Više javno tužilaštvo u Beogradu odbilo je zahtev da mi omogući uvid u spise predmeta koji se odnosi na Cvijanovu smrt. Sumnja u zvaničnu verziju se produbila, pa sam otišao korak dalje. Postavio sam pet pitanja u formi zahteva za pristup informacijama od javnog značaja, ali zbog zatvorenosti službe nisam očekivao da ću uopšte dobiti odgovor. I na moje iznenađenje, BIA je taktički delimično odgovorila jer su znali da će se to “zakotrljati” kao vest u svim medijima. Dostavili su mi šest anonimiziranih operativnih izveštaja sa kojih je prethodno opozvana oznaka tajnosti.

Ti dokumenti praktično predstavljaju prepričavanje razgovora sa ocem, sestrom i bivšom suprugom Vladimira Cvijana, sa predstavnikom Advokatske komore Beograda, sa radnikom Jugoslovenskog rečnog brodarstva, kao i s lekarom Instituta za sudsku medicinu. BIA navodi da su svi razgovori obavljeni u martu ove godine, i to nakon što su mediji preneli saznanja o Cvijanovoj smrti, a razlog za angažovanje službe je uznemirenost javnosti. Međutim, na dva ključna pitanja BIA nije dala konkretne odgovore. Moje prvo pitanje bilo je da li je Cvijan, za života, po bilo kom osnovu bio predmet operativne obrade BIA-e. Drugim rečima, da li je služba nad Cvijanom sprovodila radnje tajnog nadzora komunikacije i praćenja, te ukoliko jeste, u kom periodu, po čijem nalogu i zbog kojeg krivičnog dela. Takođe, pitao sam i to da li je BIA podatke o operativnoj obradi prosleđivala tužilaštvu, ako jeste kojem tužilaštvu i kada, odnosno da li su eventualno tako prikupljeni podaci propisno uništeni i, ako jesu, kada i na osnovu čije odluke.

Iz ovih odgovora saznali bismo da li je pre smrti Cvijan zbog svojih političkih aktivnosti imao tretman tzv. državnog neprijatelja, da li je imao sumnjive kontakte, da li bi eventualno neko imao motiv da mu se sveti i da mu ugrozi fizičku bezbednost i duhovni integritet. Kako nisam dobio jasan odgovor, bio sam prinuđen da protiv BIA izjavim žalbu Povereniku za informacije i čekam odluku po žalbi.

Jeste li poznavali Cvijana i u kakvim ste odnosima bili?

Vladimira sam upoznao početkom 2014, kada je bio na vrhuncu sukoba sa SNS. Tada smo u jednom restoranu na Savi, na njegovu inicijativu, u srdačnom razgovoru proveli oko sat vremena. Dao mi je vizitkartu, zapisao je moj broj telefona, ali se više nikada nismo čuli. Upravo pod utiskom tog susreta institucijama sam i postavio niz pitanja.

Jeste li razgovarali s porodicom?

Ne. Nisam želeo da uznemiravam te ljude. Evidentno je da oni iz nekog njima znanog razloga izbegavaju kontakt s javnošću.

Znate li kome leže porodična penzija?

Ne, ali sam kod Fonda PIO zvanično postavio pitanje ko je i kada podneo zahtev za porodičnu penziju i čekam odgovor. To pravo se ostvaruje u strogo formalnoj proceduri. Cvijanova bivša supruga tvrdi da je za njegovu smrt prvi put saznala iz medija tek marta ove godine. Međutim, predsednik Advokatske komore Beograda tvrdi da je Poreska uprava još jula 2018. tražila informacije o Cvijanovom advokatskom statusu.

Očekujete li da ikada saznamo šta se tačno dogodilo sa Cvijanom?

Uveren sam da ćemo za deceniju ili dve, sasvim slučajno, saznati apsolutno sve. I šta je godinama ranije prethodilo smrti i okolnosti pod kojima je smrt nastupila. Izvor tih podataka može biti samo neko iz Cvijanove uže porodice ili penzionisani radnik službi bezbednosti. Na taj način će sadašnja zvanična verzija događaja ponovo biti dovedena u pitanje jer nas istorija tome uči.

Kao advokat učestvovali ste u brojnim procesima vezanim za zaštitu autorskih prava. Mislite li da te zakone koji definišu oblast autorskih prava treba menjati? I u kom smislu? 

Dosad sam u praksi imao stotinu predmeta tzv. štamparki, ali i tužbi zbog povrede autorskih prava. Ponekad branim medije, ponekad sam na tužilačkoj strani. Moje iskustvo je da ugled i čast u sudnici nisu “na ceni”. Mnogo veći problem je pitanje autorskih prava, odnosno fotografija. Teško je napraviti balans između društvene funkcije medija, njihove ekonomske održivosti i zaštite prava autora. Za razliku od tabloida, ne mogu svi štampani mediji i portal, u ekonomskom smislu, da prežive sudske presude zbog povrede autorskih prava.

U poslednjih deset godina tri puta je menjan Zakon o autorskom i srodnim pravima i uvek smo na početku problema. Sudovi jednostavno dosuđuju neprimereno visoke odštete zbog objavljivanja fotografija jer zakonom nisu propisani bilo kakvi kvalitativni kriterijumi. Problem je dodatno to što su dosuđene odštete posledica sudske prakse koja među sudijama nije ujednačena. Dakle, pošto nema ograničenja, sudije same arbitriraju i time faktički stavljaju katanac na medije. Ispade da jedna fotografija vredi koliko i jedna mesečna plata foto-reportera ili novinara. To pitanje bi moralo što pre da se normira na valjan način, da se nađe sredina između prava autora i potrebe medija kao korisnika autorskog dela.

Zastupate i medije sa juga Srbije koji su tuženi za milionske iznose zbog prenošenja tuđeg saopštenja. Možete li nam objasniti o čemu se radi?

Privatna kompanija Milenijum tim, bliska sadašnjoj vlasti, ušla je u obračun sa svim medijima koji prenose saopštenja i izjave opozicionih političara o aktivnostima te kompanije. Odlučili su da ne pišu odgovore, da ne zahtevaju ispravke objavljenih informacija već da ekonomski uguše medije, i to zbog tekstova koji nemaju autorski pečat. Oni su nedavno pred Višim sudom u Beogradu podneli na desetine tužbi, među kojima su i tužbe protiv lokalnih medija. I navedena kompanija, zbog navodne povrede poslovnog ugleda, od svakog medija zahteva odštetu od po 100.000 evra.

Iako su tužbe besmislene i moraju biti odbijene, koji to lokalni medij može da iznese astronomske sudske takse i advokatske troškove? Ovo je paradoksalan i brutalan udar na medije i pisanu reč, kakav nije zabeležen još od 1998-1999. godine, kada je država satirala medije astronomskim sudskim kaznama.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.