Pet minuta sa Hrvojem Klasićem

Izvor: Novi magazin

Hrvatsko društvo je imalo velikih problema u suočavanju s prošlošću. Ima i dalje, ali su pomaci i više nego vidljivi. Od toga da su Srbi deo hrvatske vlade do toga da i premijer i predsednik odlaze na mesto stradanja Srba nakon „Oluje“ ili u Jasenovac, sve to pokazuje da su se bitne promene dogodile u Hrvatskoj. Bojim se da se to u Srbiji nije desilo, kaže hrvatski istoričar Hrvoje Klasić za Novi magazin, odgovarajući na pitanje da li je moguće da se u budućnosti približe različita tumačenje zajedničkih, srpsko-hrvatskih istorijskih događaja.

„Suočavanje sa zločinima koje su Srbi počinili tokom Balkanskih ratova i Drugog svetskog rata, pa i 90-ih, nije prisutno. Srbi su podneli ogromnu žrtvu tokom Prvog i Drugog svetskog rata, ali to ne negira činjenicu da su činili i zločine. Kada o tome pričaju srpski političari, tih zločina nikada nema već samo žrtava. Ne kažem da je Hrvatska po tom pitanju moralna vertikala, ali bojim se da je zbog toga i nastao problem jer nikada nije došlo do katarze, kao u slučaju Nemačke“, objašnjava Klasić i dodaje: „Činjenica da nećemo naći zajednički jezik po pitanju prošlosti ne treba da bude prepreka da bismo funkcionisali u budućnosti. U ovom trenutku najveći neprijatelj Srbiji nije Hrvatska ni EU nego je Srbija sebi najveći protivnik.

Da li je moguće pomirenje Srbije i Hrvatske?

Ne znam šta bi uopšte značilo pomirenje. Koliko znam, Srbija i Hrvatska nisu posvađane već su u dobrim i korektnim odnosima. Postoje normalni diplomatski odnosi, ljudi i roba cirkulišu iz jedne u drugu zemlju, poslovni ljudi, glumci, pevači, turisti… svi oni normalno funkcionišu. Tako da ne vidim nikakvog razloga za bilo kakvo pomirenje u ovom trenutku, posebno ne kada su tu u pitanju ljudi koji su rođeni početkom 80-ih godina jer su oni već odrastali u drugoj zemlji. To je, pre svega, suočavanje s prošlošću, ali to je potpuno druga stvar.

Mogu li predstavnici nacionalnih manjina biti most u razvoju srpsko-hrvatskih odnosa?

Što se tiče predstavnika nacionalnih manjina, mislim da nacionalne manjine nisu te koje bi trebalo raditi bilo kakve ključne poteze po pitanju razvoja odnosa između Srbije i Hrvatske. Bitno je da se te manjine u svojim matičnim zemljama, odnosno Srbi u Hrvatskoj i Hrvati u Srbiji osećaju dobro, da participiraju u vlasti. Koliko vidim, i Srbija je krenula tim hrvatskim putem jer mi u Hrvatskoj već nekoliko godina imamo Srbe koji ne samo da podržavaju Vladu već i aktivno učestvuju u njoj. Gospodin Milorad Pupovac je, šta god neko mislio o njemu, uticajan političar u Hrvatskoj. On je uticajan, ali ne mislim da je njegov posao da utiče na odnose država. Uostalom, bio sam na božićnom prijemu u Zagrebu na koji je došao Ivica Dačić s Tomislavom Žigmanovim, a bili su i Pupovac s premijerom Andrejom Plenkovićem. To je ličilo na sve, samo ne na pomirenje. Videlo se da je svako došao da kaže svoje i da je poenta bila da se zadovolji neka vrsta forme, dok je sadržaja bilo jako malo.

Zašto su srpsko-hrvatski odnosi ponovo postali aktuelna tema?

Oni nikada nije prestali biti aktuelni. Mi smo susedne države koje su nekada bile u jednoj zajedničkoj iz koje imamo i dobrih i loših iskustava. To je nešto što nas obogaćuje i opterećuje. Mislim da je zabluda da je prošlost ta koja pravi razliku između Srbije i Hrvatske. Mislim da je puno veći problem sada, ne suočavanje s prošlošću nego sa sadašnjošću. Kada pogledamo prošlost imamo puno država koje imaju različite poglede na određene zajedničke događaje, kao što su Britanci i Irci, Francuzi i Nemci, ali to ih ne sprečava da danas normalno funkcionišu. Zato smatram da je najveći problem što su te dve države danas sve različitije zemlje. Drugim rečima, 90-ih godina i Srbija i Hrvatska su živele u nedemokratskim režimima, s kultom ličnosti. Međutim, nakon Tuđmanove smrti stanje u Hrvatskoj se poboljšalo, dok se u Srbiji pogoršalo.

Mislim da su trenutne medijske slobode, prava i autokratski stil vladanja u Srbiji nemerljivi u odnosu na ono što je radio Milošević. Ne mogu da zamislim da bilo ko danas u Srbiji, ko je blizak vlasti, da je ministar ili premijer, završi u zatvoru. To generalno opterećuje odnose Srbije i Hrvatske. Takođe, tu je i rat u Ukrajini. Srbija i Hrvatska su 90-ih godina bile na suprotnim stranama u regionalnom sukobu. Međutim, danas su u jednom globalnom skupu na suprotnim stranama. Hrvatska de facto i de jure podržava Ukrajinu i politiku EU i osuđuje bez bilo kakve zadrške Putinov režim i napad na Ukrajinu. U Srbiji nije tako jer se tamo, de jure, osuđuje Rusija, a de facto imate političku elitu i većinu srpskog društva koje navija za Rusiju. To su stvari koje opterećuju odnose Srbije i Hrvatske, i to znatno više negoli to što se desilo u prošlosti, odnosno 1991. ili 1995. godine.

Koliko suštinski rat u Ukrajini utiče na srpsko-hrvatske odnose?

Imam puno prijatelja u Srbiji koji na situaciju u Ukrajini gledaju kao i većina u Evropi, ali bojim se da su u velikoj manjini. Nije mi jasan taj kukavičluk velikog dela političke elite i srpskog društva da jasno kažu da ne žele evropske vrednosti, odnosno da žele kult ličnosti, jakog vladara, jednu stranku… Čini mi se da Srbija od EU želi samo novac, a ne norme i vrednosti EU. Uostalom, niko ne moli Srbiju da uđe u EU.

Nedavno je predsednik Hrvatske izjavio da je „Kosovo oteto“. Zašto mislite da je došlo do promene narativa?

Nema narativa kod Milanovića. On nema agendu. On je čovek koji ima svoje mišljenje, veoma je specifičan, ali nažalost, on to mišljenje izražava ne uvažavajući činjenicu da je predsednik Hrvatske koja je članica EU i NATO. On kao Zoran Milanović ima pravo na svoje mišljenje, međutim, u tome se treba voditi interesima Hrvatske, a ne vlastitim stavovima. Ne mislim da on bitno menja svoje mišljenje po ovim stavovima, mada nije ni jasno koji su njegovi stavovi uopšte po ovim pitanjima. Uostalom, ujutru će kazati da je Kosovo oteto od Srbije, ali neće imati problem da posle podne kaže da su Srbi „šaka jada“.

Ono što je dobro, i pokazuje napredak Hrvatske, to je da Milanović ima ulogu koja je onakva kakvu Ustav propisuje, drugim rečima, vrlo malu. Za razliku od Vučića, koji si je uzeo puno veća prava nego što mu ih Ustav daje.

Kome se obraća Milanović, a kome Plenković?

Nisam savetnik ni jednom ni drugom. Često se kaže da Milanović želi drugi mandat i da se obraća desnici. Ne mislim da se on nužno obraća desnici jer mislim da je on za deo biračkog tela ostao najžešći kritičar HDZ-a, a nekoj desnici koja nije HDZ je po volji zbog napada na Plenkovića. Ne mislim da on ima neki poseban plan ili politički projekat po kojem postupa nego je on jednostavno takav, pa se jednom dopadne jednima, a drugi put drugima. Njemu ide u prilog da HDZ nema koga da ponudi za predsedničke izbore i mislim da će Milanović pobediti i na sledećim. Kada je u pitanju Plenković, on ima ovlast i mora paziti šta će i kako uraditi. Ja nisam birač HDZ-a, ali ono što kaže Plenković je zvanična politika Hrvatske, a ne ono što priča Milanović.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.