Pet minuta sa Goranom Kojadinovićem Coixom

Izvor: Novi magazin

Njegove knjige predstavljaju novu vrednost za novo vreme, a definitivno zavređuje i nove čitaoce. Ono što odmah možete prepoznati je da autor ne potcenjuje svoje čitaoce, da veruje u obostranu dostojnost a da je sam već rizikovao dokaz da mač ima dve oštrice. Videćemo u kojoj meri su čitaoci, takođe, spremni da rizikuju no, sudeći po veoma uspešnoj promociji u beogradskom džez kafeu „Telma“, spremni su itekako. Kojadinovićeve knjige nisu model današnjice kome tepaju mainstream, radi se o sasvim drugačijem pogledu na svet u odnosu na sveprisutni „ziher–cuker–maher“ model.

U knjizi „Artefakti“ izložili ste i Coix poetiku, koja zaista predstavlja nešto novo. Kažete da samo kvant kod vas predstavlja jedinicu smisla umetničkog dela. Šta pod tim podrazumevate?

Što se tiče pojma kvanta, pravim analogiju sa znanjem iz fizike i atomske fizike pa zato koristim termin kvant koji je više vezan za te naučne discipline. Ono što je karakteristično za kvant je činjenica da je on osoben i samostalan, ima određene i jasne unapred predefinisane nivoe energije i ne može da postoji u nekim međuzonama. Dakle, ima određene nivoe i samo se tuda može kretati. Zamišljam umetnički da je on na tim nivoima na kojima drži čvrstu koheziju smisla. Dakle, on predstavlja nešto što se ne da razbiti, ne da se improvizovati ili razvodnjiti. On je stena, on je kao dijamant i ima svoju jasnu strukturu. On kao takav meni šalje smisao i doživljavam ga kao jedinicu smisla. Ovo je dakle isključivo moj intimni osećaj koji čak i u samoj „Coix poetici“ nisam ovako detaljno objasnio.

Možete li reći koji su se pisci ipak najviše približili vašim čitalačkim očekivanjima?

Niko me nije zadovoljio do kraja, niko iz svih dimenzija, onih iz kojih ja gledam na stvari. Ono gde me je neko intrigirao po nekoj dimenziji, pravcu, već sam pomenuo u knjigama. Na primer, Hesea u knjizi „Prijatelji“ kao inspiratora. Njegova „Igra staklenih perli“ se možda približila ali i ona nije do kraja dala odgovore. I ta knjiga ne daje kraj, već početak, bar meni je bila početak da razvijem igru, naravno, sasvim odvojeno od Hesea. Zamišljam dakle igru perli na moj način. Lajt motiv i refren svih mojih knjiga jeste igra perli, kao igra reči u najbližem smislu, ako bih morao to da definišem jednostavno. 

Na kakvu igru reči mislite jer vaše su knjige zaista neke posebne dimenzije i za čitaoce?

To jeste igra reči ali, kakva igra. To je igra u kojoj se ruše sva pređašnja literarna iskustva, sve poetike. Suštinski, da nisam osetio da imam poriv za nekim novim izrazom, verovatno ne bih ništa ni pisao. Samo bih čitao jer bi me to dovoljno ispunjavalo a bili ste u pravu kada ste rekli da ja jesam mnogo čitao. Međutim, stalno sam u čitanju video jedno te isto ili slično, stalno su to bile neke opšte teme u književnosti. Hteo sam da u svojim knjigama to izostavim. Dakle, pokušao sam da stvorim nešto novo, faktički ni iz čega, kao feniks. Da pišem o onome što nije zasnovano na pređašnjem iskustvu, da osmislim neki novi svet u kojem svakako postoje neki odnosi i neke konstelacije. To je za mene bio pravi izazov, kao i pisati novim izrazom. To nazivam Coix poetikom. Kada sam osetio da tako mogu da pišem, napisao sam prvu knjigu „Prijatelji“. Kada sam je završio, prvo sam sebe pitao, da li je ovo knjiga?

Napisali ste na jednom mestu da ostali pisci sebe „čitaju kao bukvar“, a da je za vas umetnost „svojevrsni put da se realnost oboji apsurdima i metafizikom“. Prozu zasnivate na četiri stuba: kubizam, Hese, džez muzika i Karl Gustav Jung. 

Kada sam pisao prvu knjigu, nazvao sam ih inspiratori. To su mi bili Pikaso i njegova faza kubizma, Hese koga smo već spomenuli, džez muzika koju personifikujem kroz Majlsa Dejvisa i Jung. Dakle, imamo umetnika slikara, umetnika književnika, umetnika muzičara i jednog naučnika. Oni su me na neki način naterali da godinama pričam sam sa sobom. Na primer, pročitao sam sve od Hesea, kao i od Junga, ne samo na našem jeziku već i na engleskom jer, Jung je dosta, pored nemačkog, pisao i na engleskom jeziku. Dosta Pikasovih dela sam video u originalu. Od svega toga sam uhvatio sebe da me oni navode na promišljanja, ona najintimnija. Tada sam i počeo da razmišljam o pisanju. Jer, kada pričate sami sa sobom to je dijagnoza, a kada pišete o onome o čemu pričate sami sa sobom, to je književnost. Po meni, ovo drugo je bolja opcija u svakom slučaju. Oni jesu moji inspiratori ali opet, nikada ne bih pisao da nisam sam sebe uverio da mogu pisati na način koji do sada nije viđen. Jer, ako bih ja replikovao nešto, ako bi se moje pisanje svelo na imitiranje, ponavljanje nečijeg rada ili žanra, to ne bih radio. Ostao bih na tome da samo pričam sam sa sobom.

Ako sve vaše knjige nisu mainstream, šta su?

Volim to da zovem sidestream, dakle nije glavni pravac već bočni, onaj paralelni. Ta se reč sidestream u engleskom jeziku koristi u jednom drugom značenju, ali iz moje perspektive, ako je glavni tok u književnosti onaj koji se uklapa sa sistemom vrednosti i predstavlja neku „sigurnu zonu“, on mi, u stvari, nikada nije bio zanimljiv u životu, onda ja vidim sidestream kao reč koja najviše parira mainstreamu, kao njeno naličje. U izvornom značenju je sidestream ne onaj dim cigarete koji uvlačite dok pušite nego onaj dim sa žara, onaj koji se širi sa spoljne strane i što vijuga svuda oko nas.

Da li je dodirna tačka sa džez muzikom ta da vam je forma važnija od sadržine?

Obično je priča narativna, ona mora biti kazana i to je tako upravo u mainstreamu. Tako obično tvrde svi koji su predstavnici, kako je Kiš govorio, književne vlasti. Za mene je i to jedan od zaokreta, da napišem nešto gde fabule u suštini ili nema ili je svedena na marginu. Da je ima tačno onoliko koliko je potrebno da neko to ne zameri. Bilo je pisaca koji su imali takva dela ali su bili u manjini. Stvarno hrabri ta Majlsova rečenica: „Ne bojte se grešaka, one ne postoje“. To je vrsta velike slobode, da imate hrabrosti za kreativnost. Da ne robujete zadatim vrednostima. Volim da kažem da su oni polomili vreme po sinkopama, a sinkope su dominantni izrazi forme u džezu. Dakle, radi se o namernom iskakanju iz ritma. To je suština slobode bez koje nema kreativnosti. To je ono kada tišina postane ton, a ne sam ton. Kada ton postaje samo granica koja određuje gde su tišine u ritmovima. Tada se stvari obrću i mi ne gledamo lice već naličje i tada mnogo više vidimo. U svemu. O tom sidestream-u ja govorim. To želim da iznesem kroz reči.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.