Pet minuta sa Dubravkom Stojanović

Izvor: Novi magazin

„Nepristajanje je zasad smo sajt na kojem smo pokrenuli digitalni arhiv, informativna platforma o antiratnom pokretu u Srbiji devedesetih, pre svega u Beogradu i nezavisnim medijima u toj deceniji. To je naš prvi korak“, kaže Dubravka Stojanović za Novi magazin.

A šta će uslediti?

Izložba Lavirint devedesetih, koja će na proleće biti postavljena u Kulturnom centru Beograda, koji je nosilac sajta. Izložba je korak koji ćemo, nadam se, načiniti ka Muzeju devedesetih u odgovarajućem prostoru u Gradu.

Sajt je plod istraživanja pre svega mladih istoričarki i komunikološkinja u antiratnim pokretima i nezavisnim medijima, a rukovođen je potrebom da se sačuvaju dokumenti vezani za te institucije, kao i usmena istorija, sećanja nosilaca otpora na to vreme. Iz prethodnih istraživačkih iskustava znali smo da istorijska građa nije sistematski čuvana i da je sve na putu nestajanja, što bi mnogima bilo u interesu jer sve više dominira narativ o homogenizaciji srpskog društva oko nacionalnog programa iz devedesetih. Mnogima je u interesu da kažu da nije bilo drugih ideja tada i pokreta, pa su devedesete neka vrsta sudbine, neminovnosti, da se drugačije nije moglo.

Sajt pokazuje da su od početka postojale i organizacije i pojedinci, a i značajni protesti protiv ratova u bivšoj Jugoslaviji. Najpoznatiji je Crni flor, računa se da je oko sto hiljada ljudi držalo crni flor od Albanije do Slavije u znak protesta protiv opsade Sarajeva. Bili su uključeni mnogi umetnici, sigurno najznačajniji Rimtutituki kada su najpoznatiji rokeri predvođeni Milanom Mladenovićem, Srđanom Gojkovićem, Zoranom Kostićem i drugima ulicama Beograda protestovali protiv rata.

Sajt je digitalni arhiv da se sačuva ono što je ostalo od dokumenata i pozivamo građane koji imaju pozive, proglase, pisma da nam donesu da bismo sačuvali sećanja na otpor, ali i da se motivišu ljudi koji su pali u letargiju i misle da ništa od njih ne zavisi. Treba da ih inspirišemo jer je iz tih pokreta nastalo civilno društvo koje nije uspelo da zaustavi rat, ali jeste posejalo seme otpora i nepristajanja.

Danas je to nepristajanje na zaborav?

Tačno, odlična formulacija, danas je to nepristajanje na zaborav, to bi trebalo da budu vrednosti i angažman kojima treba da pravimo drugačiju sadašnjost i budućnost. To su ljudi radili devedesetih, pa mogu i danas.

Došli smo do vaše sintagme „balkanizacija sećanja“, ovo što se dešava u Srbiji dešava se na čitavom prostoru bivše SFRJ, neka nam šlagvort bude prekršajna prijava čoveku iz Slavonske Požege koga su komšije prijavile da je 29. novembra istakao jugoslovensku zastavu. Šta je balkanizacija sećanja?

Balkanizacija u svetskoj nauci označava udrobljavanje, rasparčavanje jednog prostora. U tom smislu je balkanizacija sećanja rasparčavanje sećanja na devedesete jer su u većini zemalja na vlasti oni koji su vladali i devedesetih, nešto se sad Slovenija iskočila, nešto se možda dešava i u BiH, ali svuda su bili, a uglavnom i dalje jesu na vlasti oni koji žive od tih ratova. Održavanje tog konflikta je u njihovom materijalnom interesu i zbog toga neprekidno proizvode tu konfliktnu kulturu sećanja kojom se briše sve zajedničko, šira perspektiva, sve što bi vodilo konačnom smirivanju tla, ako ne i pomirenju na teritoriji bivše Jugoslavije.

Pomirenje nije u interesu političkih elita, proizvodnjom nacionalizma oni prikrivaju svoju korupciju, to što u suštini malo šta ili ništa ne rade za svoja društva u prosveti, zdravstvu, kulturi, infrastrukturi, najvažnijim društvenim pitanjima.

Sajt koji smo pokrenuli i naši budući projekti koji vode regionalnom povezivanju u okviru nepristajanja tu su da pokažemo da naše vlasti šire lažne vesti. Mi sarađujemo u mnogim oblastima, u kulturi je saradnja veća nego ikada jer je ona neophodna svima koji ne žele da se zatvore u male prćije i tu odumru.

Radite sa studentima i uopšte mladim ljudima; kako tumačite težnju većine da se zatvori, posebno kad je najbliže susedstvo u pitanju?

Moramo da ih razumemo. I pomognemo da se menjaju, otvore. Njihovi roditelji su rasli devedesetih godina u ratu zahvaćenim područjima ili u Srbiji pod sankcijama, na kraju bombama. Njihovi roditelji nemaju evropska i svetska iskustva, nisu čak ni u Trst išli, to su ljudi čiji su mozgovi i dalje pod sankcijama. Ne kažem ovo da uvredim bilo koga već da objasnim zašto se plaše sveta. Ljudi koji se nikada nisu slobodno kretali rodili su i vaspitavali decu koja se, pre svega zbog siromaštva, nisu kretala i živela život evropske omladine. Pominjete studente, pa mi na fakultetu imamo neke programe iz Erazmusa na koje se niko ne prijavljuje!

Njihove blokade treba razumeti i razbijati ih polako jer su takvi kakvi su sada baza desničarskih pokreta, ideja zatvaranja i mržnje prema drugima i drugačijima. Na tome odlično igra i vlast, kojoj svaka izolacija ide u prilog.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.