Pet minuta sa Darkom Radojevićem

Izvor: Novi magazin

Prva repriza je zakazana za 7. februar, a predstava u kojoj glavnu ulogu igra naš sagovornik Darko Radojević, do aprila će biti igrana u Pozorištu mladih, a publika će potom moći da je gleda na sceni „Pera Dobrinović“ u Srpskom narodnom pozorištu.

Darko Radojević se ostvario u Pozorištu mladih u nekoliko veoma zapaženih uloga. Bio je D’Artanjan u predstavi „Tri musketara“ Aleksandre Glovacki po Diminom romanu, koju je u ovom pozorištu režirao Darijan Mihajlović; igrao je Bukovskog u mjuziklu „Kosa“; igra u predstavi „Beogradska trilogija“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a prošle godine je gostovao i u Srpskom narodnom pozorištu i igrao u predstavi „Što na podu spavaš“ Kokana Mladenovića po romanu Darka Cvijetića, što je takođe bila koprodukcija sa Dramskim kazalištem „Gavela“ iz Zagreba, Narodnim pozorištem iz Sarajeva i MESS-om.

Komedija koju je Gogolj napisao 1836. godine, iako su od tada prohujali razni ratovi, pa i poneki mir, nije izgubila ništa na svojoj aktuelnosti. Jer, revizor kao obrazac ponašanja postao je u međuvremenu maltene opšte mesto naših života.

Reditelj Petar Jovanović kaže da svedočimo inflaciji revizora… Vi glumite naslovnu ulogu, Hlestakova. Ko je danas revizor?

„Revizor“ je zabuna jednog društva: kod Gogolja – u malom srezu, a danas kod nas – možemo komotno govoriti i na svetskom nivou. Jedan probisvet, jedna protuva, zahvaljujući gluposti i plitkosti ljudi, korumpiranosti pre svega – a mislim da je korumpiranost ključna reč ovog komada. On zavede sve ljude oko sebe, ali samo zato što su oni spremni na sve da bi sačuvali svoje male korumpirane živote. On razotkriva izrazitu potrebu ljudi da i dan danas budu deo nekog visokog društva, neke klike koja ima neku malu moć, ili nečega čemu suštinski uopšte ne pripadaju, ni po svom znanju, ni po obrazovanju, intelektu, ukratko – ničemu. Taj probisvet ostvario je svoj san bez imalo truda, samo zahvaljujući plitkim ljudima.

Zašto raskrinkavanja protuva danas praktično skoro i da nema, kao što se na kraju desi kod Gogolja, odnosno zašto ljudi, čak i kad se protuve raskrinkaju, dobrovoljno ostaju slepi i gluvi na sve to?

Ima ih previše, previše je revizora. Svugde ih je, a najviše tamo gde treba da budu najbolji: u skupštini, u obrazovanju, zdravstvu, medijima, kulturi, onim ključnim elementima jednog društva. Revizori su zaposeli sve, bez nade da se mogu istrebiti. Korupcija je zacementirana kao način dolaska do višeg položaja, naročito do onog koji određenoj osobi po njenom znanju i sposobnostima ne pripada.

Kako se onda snalazite u našoj večnoj poziciji privremenosti, tom stalnom nepodnošljivom održavanju statusa kvo, u kojem, pitanje je, da li je normalno ne poludeti, i kako vam to uopšte kao mladom čoveku izgleda?

Teško, kao i svakom normalnom čoveku. I potpuno je tačno pitanje – da li je normalno ne poludeti u takvoj atmosferi. Ta zarobljenost i blokada smisla vraća nas na feudalni sistem. Vraćamo mu se u punoj snazi i to je razlog što smo mi mladi posebno zarobljeni da delamo. Ne možemo, ne znamo kako bismo i čime delali. Mladi više ni ne žele da preuzmu odgovornost jer ne vide smisao, kad se sve čega se taknu na kraju preokrene. dođe neka kapitalistička budala i kaže: biće ovako i ovako. To su, u stvari, ti svetski revizori koji vedre i oblače, i bez obzira šta mi mislili ili uradili, biće kako oni kažu. Ti ćeš morati da radiš kako oni kažu jer ćeš inače ostati bez egzistencije. Eto, na taj način si zarobljen.

I na konferenciji za novinare povodom premijere ste istakli da je reč „korupcija“ ta ključna reč i predstave i današnjeg društva…

Svuda je korupcija. Mladi ljudi danas traže alternativne svetove. Internet tu pomaže da se nađe kakva-takva sloboda. I što se tiče poslova, ali i to je uslovljeno marketingom i medijima, i uvek sve ide u korist profita i prodaje. Ali, i tu takođe vlada korupcija. Korupcija je definitivno ključna reč ovog vremena. Samo dublje i dublje tonemo u nju. Pitanje je kako će se rešiti ta civilizacijska enigma današnjice. Možda se neće ni završiti, nego će ovo trajati, i trajati, što je strašno: ovi ratovi, pandemija, a tek kad se dođe do ekoloških tema… Sve su to samo različiti oblici manipulacije i korupcije koja se uvek vrti oko para, a sve zajedno vodi nas u veliku propast, jer svi, baš kao u predstavi, žele samo da zadrže svoje položaje, a na njima mogu opstati samo uz korupciju.

Koliko vam je bio izazov da igrate revizora?

Veliki izazov je to bio za mene. Pisan pre gotovo 200 godina, Gogoljev „Revizor“ se smatra početkom realizma u pozorištu. Iako se radi o komediji, i sam Gogolj je ukazivao na to da te likove treba igrati potpuno realno u smislu okruženja. Naravno, mislio je na tadašnje okruženje i društvo, a mi ga danas igramo ovde i sada tako. Neverovatno je koliko se i tadašnje i današnje društvo bazira na identičnim principima, istim niskim ljudskim strastima i željom da se zadrži položaj a da se ne radi ništa. Naravno, likovi misle da te probleme mogu rešiti korupcijom i ne znaju koliko sami sebi time nanose štete. Možda to neće osetiti oni direktno ali, sve je to veoma pogubno za svaku sledeću generaciju. Izazov mi je bio da igram tog mladog, beznačajnog činovnika koji teži da bude prihvaćen od visokog društva.

Koja vam se replika ili monolog iz predstave čini najupečatljivijom?

Hajde da ne kažem za neku lika kojeg ja igram jer on, naravno, sve vreme laže. Meni je sjajna replika upravnice bolnice koju igra Jovana Stipić-Radošević kada kaže: „Mi lekove ne koristimo“. A možda bi zaista trebalo da ih koristimo. U stilu: naši pacijenti svakako umiru, a ako je čovek zdrav, ne trebaju mu lekovi. Stvarno je teško „ozdraviti“ od svega onoga što je Gogolj opisao i što je oko nas.

Pre pola godine je bila premijera i predstave „Što na podu spavaš“. Kakvo je vaše iskustvo bilo raditi u toj još većoj koprodukciji, saradnji između tri velika pozorišta?

To su sve veoma dobre prilike za glumca. Lepe prilike za sam razvoj svakog glumca. Po mom mišljenju, škola nije pružila mnogo. Jednostavno, ja nisam osetio da sam na Akademiji dobio mnogo. Prava škola se dešava posle, kada se zaigra u predstavama. Baš zato mi je značajno bilo da odmah imam priliku da igram pred publikom. Osećam da tek kroz uloge dobijam i suštinska znanja o glumi. Dobro ste spomenuli baš predstavu „Što na podu spavaš“ jer je to bio veoma značajan istraživački rad. Izazov u tom radu je bio što je teralo glumca da napreduje. I „Revizor“ mi je to, takođe, doneo. Volim taj istraživački rad, ispitati društvo, okolinu, zajednicu, države… I one iz predstave i današnje. Ono što mi je najtužnije je što mi se čini da su ta društva identična i da se eto, za dva veka, ništa nije promenilo.

Meni je ključno da uspemo u predstavi da iznesemo emociju, emociju koja mora biti ubojita ma o čemu da se radi u komadu. Emociju koja zahteva razumevanje i promenu. Meni je to najvažnije.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.