Pet minuta sa Darkom Cvijetićem

Izvor: Novi magazin

Fašističke okupacione snage su 21. oktobra 1941. godine, u znak odmazde zbog akcije pokreta otpora u kojoj je ubijeno 10 i ranjeno 26 vojnika nemačkog Vermahta, po zloglasnom sistemu „100 za jednog“, streljali 2.796 civila iz Kragujevca i okolnih sela, među kojima je bilo 300 đaka i profesora Muške gimnazije (danas Prve kragujevačke gimnazije). Cvijetićevu poemu „Šum, Šumarice“, koju je režirao Marko Misirača, kritičari su već svrstali u red najboljih poema izvedenih u proteklih 59 godina, pored Spomenika streljanim đacima i profesorima.

Samo nekoliko dana ranije jednoglasnom odlukom žirija 18. Međunarodnog pozorišnog festivala „Joakimfest“ predstava „Što na podu spavaš“, rađena po istoimenom romanu Darka Cvijetića, u režiji Kokana Mladenovića, proglašena je za najbolju predstavu i dodeljen joj je Gran pri. Tako je književnik koji živi i radi u Prijedoru u Bosni i Hercegovini postao veoma popularan umetnik među Kragujevčanima, koji su posebno emotivni prema Knjaževsko-srpskom teatru, najstarijem pozorištu u Srbiji i manifestaciji „Veliki školski čas“.

U predgovoru jedne vaše knjige piše da u svom umetničkom, a pre svega književnom opusu suočavate čitaoce sa ratnom prošlošću o kojoj promišljate zapitanošću da li se zlo može pobediti boljim razumevanjem „neprijatelja“ i većom empatijom za njegovu bol i nesreću. Kako su se Cvijetići Kragujevac „prepoznali“ kao partneri u svojevrsnoj misiji promovisanja mira u nemirnom svetu?

Moj život je na neki način, što se i vidi iz romana i predstave ’Što na podu spavaš’, omeđen gubicima, dubokim tragizmom, viđenjima, sudelovanjem u ratu… Ja sam, nažalost, video scene koje normalni ljudi ne bi smeli da vide. Kragujevac je doživeo tragediju i ogroman gubitak… Na drugoj strani, ja sam negovao svoju umetnost nekih četrdesetak godina, a kragujevačke žrtve i Šumarice su uvek tražile nova lica, nove rukopise i nove priče tako da smo se tema i ja naprosto pronašli, ili bolje rečeno – tema je mene odabrala.

U poemi „Šum Šumarice“ bavite se univerzalnom temom odnosa žrtve i dželata, ali za pisce na mnogo izazovnijem, mikro nivou zbog svedoka događaja, potomaka žrtava i dželata, jakih emocija… Koliko je sve to uticalo na Vaš rad na poemi?

Kroz moju poemu, kao i kroz svu moju literature, ja se igram identitetom do te mere da je veliko pitanje da li smo mi živi, a oni mrtvi. To je neki pokušaj da se ta stvar sveta na neki simbolički način dotakne na ovom mikro nivou. Otud deca, otud glasovi, otud majke koje leleču, otud deca koja se roditeljima vraćaju iz grobova, koja idu dželatima u san, pa oni moraju zauvek biti budni, a pošto ih i zemlja neće – moraju stalno da hodaju… Ima u tome, na prvi pogled nečeg vrlo jednostavnog, ali suštinski dubokog i kompleksnog, ali ipak objašnjivog, tim pre što sam se ja trudio da dostojanstvo mrtvosti bude slično ovom dostojanstvu koje mi živi negujemo.

Čitajući vašu poemu stiče se utisak da niste imali nikakvih problema u oblikovanju i likova i sadržaja njihovih monologa?

Meni je ta ratna tematika, nažalost, vrlo bliska i s njom sam se susreo veoma mlad. I Vi ste sami, na početku ovog razgovora, dobro primetili da se i roman „Što na podu spavaš“ i predstava, a i ova poema na neki čudesan način dodiruju, jer zapravo govore o istoj stvari. Jedan je onaj koji ubija i koji je uvek sam, kao i onaj koji je ubijen i tog momenta spašen. Ja želim da verujem da je tako i da čovek, civilizirajući svoj um, može da probudi neko dobro u sebi i da to dobro može jednog momenta da zalije neki požar zla koji je uvek moguć.

Ipak, činjenica je da, iako pred licem pravde ratni zločini ne zastarevaju, naočigled celog sveta se ponavljaju, pogotovu na ovim prostorima, a evo i sada u Ukrajini i na Bliskom istoku. Da li obeshrabrujuće činjenice utiču na vašu čvrstu odluku da svojom rečju i delom menjate svet?

Valjda su moralni zakoni u nama po kojima je nemoguće da zlo pobedi. Valjda postoji neki imperativ morala u nama koji nam ne dozvoljava da drugom čoveku oduzmemo dah, život, da uzmemo drugome krv. Mislim da je nama dato da budemo na ovom svetu iz mnogo nežnijih razloga. Trebalo bi da dar koji smo dobili od tvorca vratimo neokrnjen. I ja tako shvatam svet kroz svoju literaturu i kroz svaki svoj stih. I naravno nastojim da se tako ponašam, da tako odgajam svoju decu. 

Sudeći po onome što se dešavalo i što se i danas dešava izgleda da oni koji odlučuju o ratu i miru i o životu i smrti miliona ljudi u svetu, ne čitaju literaturu poput vaše i ne čuju očajničke vapaje i mirovne apele sa različitih krajeva sveta, poput ovog koji vi šaljete iz Kragujevca. Kako vi to objašnjavate?

Mislim da oni ne čuju. Ipak, ja sam idealista. Mi zovemo civiliziranjem progres kroz vreme i verujemo da na taj način uspevamo da sebe promenimo, ali ne i zlo o kojem neprekidno govorimo. Ja sam video kako se zlo brzo rasplamsava i kojom brzinom uništava i onoga koji se latio da njime menja svet, i naravno sve one nevine koji se nalaze na tom putu. Literatura je prepuna, počevši od Starog i Novog zaveta upravo tih primera, tih silnih upozorenja, a mi vidimo da u poslednje dve hiljade godina gotovo da ne postoji jedan jedini dan kad se na ovoj planeti nije ratovalo. Dakle, nešto duboko nije u redu sa nama. 

Zašto to mislite?

Ja živim eto, a rat me je strašno opekao u nekoj mojoj izvornoj mladosti. Ali, to nije ništa naspram mog brata koji je bio zarobljen u toj nesrećnoj kasarni ’Viktor Bubanj’ u Sarajevu na početku rata. I to je bila deonica i predstave i romana „Što na podu spavaš“. Kad prođete i kad iskustveno dotaknete to opipljivo zlo oko sebe, počinjete se pitati da li je možda bolje biti ptica na ovom svetu ili list, što je takođe od tvorca dato, ali ne na ovako radikalan način.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.