Paradoksi nezadovoljstva

Piše: Slobodan Beljanski

Zahtevi nezadovoljnih sve su češći. Vlast se prema njima odnosi dvojako, polazeći od donekle prihvatljivog shvatanja da se nekima može izaći u susret i bez narušavanja sistema. U teoriji je, inače, ukazivano da je za rešavanje društvenih konflikata važno uočiti razliku između proceduralnih sistema i celokupnog sistema i da je žrtvovanje proceduralnih često nužno za očuvanje onog temeljnog. Drugim rečima, sveobuhvatna orijentacija na celokupni sistem, prema zapažanju jednog od pobornika ove teoreme, daleko je značajnija od načina na koji će se okončati neko razračunavanje.

PRITISCI: Nedavno je, na primer, grupa građana u Petrovaradinu danima demonstrirala tražeći da se odredi pritvor vozaču čijim vozilom je izazvana smrt jedne mlade osobe. Radilo se o laicima čije etičke i emotivne pobude ne bi trebalo dovoditi u pitanje, mada one nisu imale niti su smele imati ikakvo pravno uporište. Problem suda nije samo u tome da ne udovoljava pritiscima nego i u iskušenju da svoju odluku, koja bi možda u normalnim okolnostima bila podudarna sa postavljenim zahtevom, podesi stvaranju utiska da je odoleo spoljašnjim pritiscima. Sa ovom teskobom, međutim, sud mora naći snage da izađe na kraj, a u pomenutom slučaju takvu snagu je i našao.

Sasvim drugačije stvari stoje sa zahtevima tzv. stručne javnosti koji bi, ako urode plodom, podrazumevali narušavanje osnovnog sistema. Pre nedavno donete odluke o jednodnevnoj obustavi rada, Advokatska komora Srbije pozvala je Vrhovni kasacioni sud da, povodom promene pravnog stava o bankarskim troškovima, “bez odlaganja pristupi razgovorima sa predstavnicima advokature kojima bi se došlo do najboljeg rešenja u interesu građana”.

Čemu bi vodili takvi razgovori? I na kakvom pravnom osnovu bi se mogao zasnivati neki virtuelni usaglašeni stav advokata i najvišeg redovnog suda u državi? Pošto se radilo o zaista neodgovornom zaokretu, zaokretu koji je izazvao opravdanu sumnju da je rezultat uticaja i da je stotine hiljada građana upravo prethodnim i od ovog sadašnjeg stava različitim stavom podstaknuto da se upusti u sporove koje će sada po svoj prilici izgubiti, praktično je od Vrhovnog kasacionog suda traženo da opozove sopstveni inovirani pravni stav.

Advokati su očigledno zanemarili činjenicu da bi udovoljavanje njihovom zahtevu bio samo još jedan doprinos zlom iskustvu da je sud podložan spoljašnjim pritiscima, da se s takvom praksom može nastaviti i da se od daljeg hoda utrvenom stranputicom ne može očekivati bilo kakva regeneracija pravosuđa.

Opravdano nezadovoljstvo pobornika pravne države često je usmereno na postizanje cilja na način koji bi za pravnu državu bio naprosto nepodnošljiv. Posledica udovoljavanja zahtevu advokata, dakle, ne bi bila samo iznuđena promena pravnog stava suda zaduženog za ujednačavanje sudske prakse nego i mnogo dalekosežnije: promena u pravnom i političkom sistemu. Zašto se to ne uviđa? Ili zašto se, ako se uviđa, izbegava javno da kaže?

PREVRAT: Šta se moglo zahtevati, a da se ne dospe u zamku začaranog kruga? Prevrat! Jednostavno je nemoguće tražiti promenu pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda, a da takav zahvat ne podrazumeva zahtev za promenom sistema koji je omogućio da najviši sud zauzima stavove na osnovu političke probitačnosti ili procene interesa jedne od stranaka. Zahtev je morao obuhvatiti korenite promene, uključujući objavu da se istom stazom jednostavno ne može dalje, da ona ne vodi drugde do u bezakonje, ogrezlost u samovolju, korupciju i tiraniju.

Manje ili veće legislativne intervencije slika su stranputice kojom se ova država vodi. Po pravilu, one su regresivne. Nasuprot Ustavu, postojeći normativni nivo sloboda i prava prilježno se smanjuje, a predsednik Republike i njegova politička organizacija odavno su prisvojili suverenost građana i uspostavili sopstvenu primordijalnu vlast.

Primer Zakona o policiji dobro ilustruje naopaku tendenciju. Nije proteklo ni dve godine od donošenja zakona iz 2016, kada se poseglo za njegovim zamašnim izmenama i dopunama sa nizom rešenja koja su bila gora od postojećih. Nepune tri godine potom na stolu se našao nacrt potpuno novog Zakona o unutrašnjim poslovima, prepun ideja i rešenja sračunatih na temeljno ugrožavanje prava građana.

Nekada je Emil Sioran izražavao čuđenje što u bilo kom gradu u koji ga slučaj nanese svakog dana ne izbijaju pobune. Na umu je imao antagonizam unutrašnjih priroda mnoštva ljudi upućenih na zajednički život, a ne nezadovoljstvo tog mnoštva ili bar njegovog kritičnog dela društvenim prilikama i državnom politikom. Zaključio je da građani nisu sposobni da ispolje zahteve koje pred njih postavlja netrpeljivost proistekla iz razlika, pa društvo spasava samo – slaba volja.

Kod nas upravo spoljašnji činioci daju povod da niz fragmentarnih nezadovoljstava preraste u frontalni protest. Zašto on izostaje?

Osnovne odlike današnjeg stanja u Srbiji su snishodljivost i dodvoravanje. Prema čemu i kome? Prema nekontrolisanoj i neproračunljivoj moći! Pritom moći koja izvire iz sveobuhvatne precenjenosti, iz samovolje i arogancije, iz nacionalističke egzaltacije i svakovrsne iracionalnosti. Sredstvo je laž, a rezultat ne samo slaba volja nego pre nje – slabo znanje i razumevanje. Ili tačnije: ugušena potreba i mogućnost da se sazna i razume. Istorija potuljenosti i pritvornosti ovde ima dublje korene od istorije otpora. Lažljivost ne vodi poreklo, kao kod onog Babeljevog dečaka, od mašte ponikle iz previše čitanja već od pohlepe za dominacijom bez ikakvog čitanja.

Paradoks ovdašnjih nezadovoljstava je u tome što ona sama nose agens vlastitog poništavanja. Amortizuju se pravnim restlovima kao pukom negacijom principa iz kojih su nezadovoljstva ponikla.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.