Oleg Novković: Uvek sam išao malo pre drugih ili malo protiv drugih

Razgovarao: Nikola Marković, Novi magazin

Radnja dugo očekivanog filma Olega Novkovića, Živ čovek, sa maestralnim Nikolom Đuričkom u glavnoj ulozi, prati nekadašnjeg člana kultnog benda Sinovi Igora Đelića Đelu, koji živi sa ženom Sunčicom, s kojom ima dosta problema, ali i mnogo godina provedenih zajedno. U haosu svakodnevice, usled jednog ženinog uznemirujućeg priznanja i novosti koje mu priređuje ćerka tinejdžerka, on shvata da želi da promeni svoj život. Odlučuje da počne sve ispočetka, a možda i pokuša da ispravi neke greške iz prošlosti.

Novković je na ovom filmu još jednom sarađivao sa scenaristkinjom Milenom Marković, dok su u uz Đurička u glavnim ulogama Nada Šargin, Bojan Žirović, Jana Bjelica… Jedan od cenjenijih reditelja sa ovih prostora, Oleg Novković govori za Novi magazin o procesu snimanja filma, saradnji sa Đuričkom i idejom slobode u središtu ovog ostvarenja.

Odakle je potekla inspiracija za film Živ čovek? Kad se prvi put rodila ideja o ovoj priči i koliko je evoluirala od prvih skica do konačne realizacije?

Posle filmova Beli, beli svet – koji je bio inovativan u formi i gde sam se poigravao sa žanrovima, i Otadžbine – koji je prilično kontraverzan, radikalan u svojoj poetskoj ogoljenosti, želeo sam da napravim film o sebi, svojim drugovima, svom gradu, želeo sam da napravim plemenit film.

Volim da mislim da je Beli, beli svet tragična priča koja najavljuje preobražaj, priča o pobuni, da je Otadžbina priča o apokalipsi, a u tom slučaju je Živ čovek utopija. Jedno divno mesto gde stoje naša sećanja, takva kakva su.

Već dugo radite sa scenaristkinjom Milenom Markovićem. Na koji način teče vaš zajednički kreativni rad na filmu i šta nju izdvaja od drugih scenarista sa ovdašnje scene?

Milena piše scenario, nekad po mojoj ideji i priči, nekad sama ima predloge, onda ja čitam, kažem šta i kako dalje, ona onda piše drugu, treću ruku. Koliko je potrebno. Pošto je ostvarena kao spisateljica i pesnikinja, nema tu frustraciju rada sa filmskim ili pozorišnim rediteljima, prilagođava se i sarađuje. Između ostalog, i to je izdvaja, profesionalnost i sposobnost da radi zajedno sa drugim ljudima. Ostalo je valjda poznato, izuzetni dijalozi i životni likovi.

Sa Đuričkom ste pre 20 godina sarađivali na filmu Normalni ljudi – da li ste ga za ovu ulogu imali u startu u vidu i šta vas impresionira Đurička kao glumca?

Jako volim Nikolu Đurička čoveka i Nikolu Đurička glumca. Žao mi je što nisam više radio sa njim, ali, konačno je došlo to vreme i dalo pravi rezultat. Nikola je izrazito inteligentan, izuzetno je darovit, on je jedan dobri duh u našem glumačkom svetu. Prijatan i dobar kolega, pošten i predan. Kao glumac, pored svega što ima, ono što je primarno je njegova spontanost i zavodljivost. On prebacuje, on je zvezda, on je neodoljiv. A u ovom filmu je, neskromno bih rekao, odigrao svoju ulogu života, barem dosad. Uradio je nešto što nikada nije radio.

Upravo on je Živog čoveka okarakterisao kao pravi rokenrol film. Kako vama zvuči to određenje i šta zapravo rokenrol znači danas – 2021? Da li uopšte postoji na isti način kao u 20. veku, kad je imao značajnu socijalno-angažovanu konotaciju i slobodarski duh?

Kod nas je rokenrol postao mera za neku finu malograđanštinu, malo je mikofo, malo je kao ideologija, rokeri su kao kulturni i pravi, ovi ostali nisu. To se u dobroj meri razlikuje od izvorne percepcije. Jedina ideologija te muzike, svega što može da se podvede pod to, jeste zapravo da je svako poseban, jedinstven i da svako ima pravo na slobodu. Pod slobodom se tu podrazumeva da živiš svoj jedan jedini život. Možeš biti ništarija iz duge loze nikogovića, možeš odrasti u kamp-prikolici kao Igi Pop, možeš biti jadničak koji je preležao meningitis u predgrađu Londona kao Džoni Roten, možeš biti ružan, lud, neobrazovan, možeš čak i da ne znaš mnogo dobro da sviraš, ako imaš sebe i imaš šta da kažeš, imaš pravo to da kažeš i svi će te čuti. Imaš svoje pleme ljudi sa kojima se prepoznaješ, bez obzira na to odakle su i ko su i kuda su krenuli, jer se ta muzika obraćala svima i svi su je razumeli.

To vreme više ne postoji i ovaj film je između ostalog i priča o tome. Bez žaljenja i patosa, jednostavno, jedan biser u vremenu, jedan živi čovek u moru drugih ljudi.

U jednoj od najava za film stoji da odgovara na pitanje: šta je sloboda i kad je čovek živ? Koji bi bio vaš odgovor na ovo pitanje, ako imamo u vidu temu i relacije u filmu?

Ne znam šta je sloboda i ne znam kad je čovek živ, a ne znaju ni moji junaci. Jedino mogu da prikažem čulne i taktilne slike života i slobode i da pobudim u drugima emocije i svest, da i sami o tome razmišljaju.

Sloboda je velika reč, nedokučiva, nešto za čim čeznemo, o čemu maštamo… Osećaj života se javi ponekad, onda prođe. Otud ta velika priča o mladosti, bez obzira što je samo doba mladosti retko nešto što je samo po sebi vredno. Ali, kad si mlad, postoji jedno doba kad donosiš odluke kojim putem ćeš da kreneš, i povratka nema, put ide dalje. O svemu tome govori ovaj film.

Kao iskusan reditelj, na koji način pristupate snimanju novih filmova, pa i ovog – imate li poriv da uradite nešto novo i neočekivano u odnosu na ranija ostvarenja, a koliko vam je važno da publika prepozna jasan autorski pečat?

Uvek imam želju da uradim nešto novo i neočekivano, pokušavam da stalno unapređujem moj rediteljski rukopis. Moj autorski pečat postoji, to je jednostavno tu, u načinu na koji pripovedam. Rad sa glumcima mi je jako bitan, to sve može biti prepoznatljivo i linija koja postoji od mog prvog filma. I teme naravno. Uvek sam išao malo pre drugih ili malo protiv drugih, nikad u glavnom toku. Ispred ili iza vremena. Bio sam iskren. Forma, struktura, mutiranje žanrova, to je nešto što me je zanimalo i dalje me zanima. Važno mi je da radim. Moj poziv je filmska režija i hoću stalno da usavršavam svoj izraz i stil, da idem dalje, ma kuda to vodilo.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.