Ogled – Ivana Savić Jovanović: Zašto mržnja?

Izvor: Novi magazin

Slike izbeglištva, stradanja i skrivanja po podrumima u borbi za goli život podsetile su nas na vremena za koja smo mislili da su davno iza nas, u kojima smo se plašili za sopstvene živote i šta će nam doneti sutra. Talas retraumatizacije pogodio je ljude koji još uvek dobro pamte neizvesnost i strah devedesetih godina, ponovo smo proživljavali teška osećanja.

Mnogi su se osetili nesigurno i bespomoćno, preplavljeno anksioznošću i tugom zbog blizine rata, potencijalne nuklearne pretnje, ekonomske krize i oskudice. Kako je vreme odmicalo, polako smo se navikli na rat. Od početnog svakodnevnog praćenja vesti o ratu, polako smo počeli da se vraćamo svojim mislima, planiramo letovanje, još jednom smo se s lakoćom navikli na okolnosti koje su sve, samo ne normalne. Kad malo bolje razmislimo, zar nije to ono što se već godinama dešava na Balkanu, svakodnevno smo bombardovani strahom i lošim vestima, prepucavanjima u regionu, a vrlo skoro i zastrašujućem govorom mržnje jednog visokog sveštenog lica protiv LGBT populacije.

Stalno smo na klackalici da li će ili neće biti novih sukoba na Kosovu, jedni žale, a drugi slave iste godišnjice, a obični građani sve posmatraju sa strepnjom, ali ipak nastavljaju ono što nazivamo normalnim životom. Ipak, ako smo iskreni prema sebi, bez obzira na privid, činjenica je da mi na ovim prostorima živimo u grču, u stanju stalne pripravnosti da ćemo već sutra stajati u redu za hleb ili biti uvučeni u rat. Naša deca žive u tom grču, transgeneracijski prenetom na one koji rat nikada nisu videli niti u njemu učestvovali.

Kad biste me pitali da li sam u svom životu imala baš mnogo posla s mržnjom, iz prve bih rekla ne, oko mene su dobronamerni i podržavajući ljudi, ali kada malo dublje razmislim, zar nije mržnja ono što nas svakog dana dotiče na različite načine i da li to što živimo kao da ne postoji, čini da ona zaista i ne dotiče naše živote? Svakodnevni govor mržnje, ratna huškanja, podele na nas i one druge nikako ne prestaju da budu zanimljivi ljudima, čini se kao da ih stalno iznova inspirišu i zapaljuju. Šta je to tako privlačno u mržnji da čovečanstvo nikada nije uspelo da joj odoli? Kako uspe da nas uvek iznova uvuče u sebe, a da maltene ne primetimo da smo već duboko u njenim čeljustima? Ove teme su oduvek bile zanimljive, ali je zanimljivo tridesetih godina prošlog veka objavljena prepiska Ajnštajna i Frojda „Zašto rat?“, na inicijativu Društva naroda. Čini mi se da ta vremena umnogome podsećaju na ova danas jer zlo je uvek isto (Đorđe Lebović, Semper idem).

U ovoj prepisci Ajnštajn i Frojd pokušavaju da dokuče fenomen mržnje i ljudske agresivnosti koje u svom najgorem obliku vode u rat među ljudima. U Ajnštajnovom obraćanju Frojdu on primećuje da nije samo manjina ta koja podgreva mržnju i potpaljuje agresivnost vodeći se sopstvenim interesima već da se i običan čovek vrlo lako uhvati u zamku. Zanimljivo je da se Frojd tih godina nakon Prvog svetskog rata intenzivno bavio nagonom smrti i nagonom života (Izvan principa zadovoljstva, 1920, Sigmund Frojd) koji se prepliću u svakom čoveku, te je baš uz pomoć ovog koncepta pokušao da objasni lakoću kojom je moguće da mržnja obuzima ljude i izaziva najveće zlo od svih zala – ratove. Psiholozi i psihoanalitičari se i danas, mnogo godina nakon ove prepiske, bave ovom temom, objašnjavajući i tzv. spliting – kada ljudi ono što je im je preteško i nepodnošljivo u njima samima (mržnja, agresija) „otcepe“ i stave u onog drugog, čime onaj drugi, od nas različit, postaje oličenje mržnje i zla.

Očigledno je da je mržnja sastavni deo svih nas, da je živimo u čarobnom plesu koji vodi s ljubavlju i životom. I tako treba da bude. Iz te borbe mržnje i ljubavi u nama nastalo je celokupno čovekovo stvaralaštvo i kreativnost, a ne samo zlo i ratovi. Sećam se jednog seminara na kojem se povela diskusija baš o ovoj temi: Šta je bilo pre, ljubav ili mržnja? Šta je starije? Romantičniji među nama tvrdili su da u svakom čoveku najpre čuči ljubav, iznenadili su se kad su shvatili da su, prema Frojdu, osujećenje i frustracija, kako god to nazvali, morale biti prve da bi se zadovoljile potrebe tek rođene bebe i da bi na to mesto došla ljubav.

Kada pogledamo situaciju u našem društvu, moramo doći do pitanja kako sa društvom u kojem mržnja dominira, šta je s ljudima čije bazične potrebe nisu zadovoljene, šta sa društvom koje je opterećeno hroničnom traumom? Šta kad ne znamo šta sa sopstvenom mržnjom i ako nas niko tome nije učio? Jedini put koji vidim jeste isti onaj koji pojedinac može učiniti kada je u pitanju njegovo lično samoostvarenje i razvoj. Da mi kao društvo osvestimo gde smo, šta smo sve prošli i da zajedno odtugujemo, tek onda ćemo moći napred, slobodni i ohrabreni u borbi za dostojanstveni i kreativniji život. Kultura, obrazovanje i pre svega sposobnost za kritičko promišljanje stvarnosti ljudima moraju biti ponuđeni, ako je moguće i sistemski, a ako ne, verujem da život i ljubav uvek nađu način.

Kad biste me pitali da li sam u svom životu imala baš mnogo posla s mržnjom, iz prve bih rekla ne, oko mene su dobronamerni i podržavajući ljudi, ali kad malo dublje razmislim, zar nije mržnja ono što nas svakog dana dotiče na različite načine i da li to što živimo kao da ne postoji, čini da ona zaista i ne dotiče naše živote? Svakodnevni govor mržnje, ratna huškanja, podele na nas i one druge nikako ne prestaju da budu zanimljivi ljudima, čini se kao da ih stalno iznova inspirišu i zapaljuju. Šta je to tako privlačno u mržnji da čovečanstvo nikada nije uspelo da joj odoli?

Biografija

Ivana Savić Jovanović radi kao programska koordinatorka u Fondaciji BFPE za odgovorno društvo, gde je zadužena za sprovođenje i praćenje programa koji se bave osnaživanjem manjinskih grupa i projektima usmerenim na podršku radu parlamenta. Tokom karijere stekla je iskustvo i u marketingu i PR-u u biznis sektoru. Diplomirala je međunarodne odnose na FPN Univerziteta u Beogradu, a trenutno je i apsolventkinja na Fakultetu za medije i komunikacije, smer Socijalni rad i socijalna politika. Paralelno s tim, na višegodišnjoj je edukaciji iz psihoanalize pri Psihoanalitičkom društvu Srbije.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.