Novo poglavlje u globalnom ratu protiv terorizma: Savez Amerike i talibana?

Piše: Milan Mišić

Leto koje je upravo prošlo bilo je “krcato istorijom” – obeležilo ga je haotično američko povlačenje iz Avganistana, povratak talibana u Kabul i repozicioniranje glavnih učesnika “velike igre” na globalnoj geopolitičkoj tabli. Pokrenuto je mnogo procesa za koje se ne zna kako sve mogu da se završe, a jedno od ključnih pitanja na koje zasad nema odgovora jeste postaje li Avganistan posle prestanka dvodecenijske američke okupacije ponovo epicentar globalnog terorizma?

“Rat protiv terora”, podsetimo se, započet je posle najspektakularnije diverzije u istoriji – napada obrušavanjem otetih putničkih aviona na dve kule Svetskog trgovinskog centra i zdanje Pentagona. Taj džihadistički čin – čija je dvadesetogodišnjica takođe obeležena minulih dana – potresao je Ameriku u njenim temeljima i u septembru 2001. stvoren je nacionalni konsenzus o odmazdi. Talibani su odbili da izruče vođu Al Kaide, organizacije koja je izvela napad, što je bio povod da se pokrene američka vojna sila koja je već u oktobru promenila režim u Avganistanu, ali u tom momentu najtraženijeg teroristu sveta – državljanina Saudijske Arabije Osamu bin Ladena – nije uspela da uhvati.

Likvidiraće ga tek deset godina kasnije, 2. maja 2011, na teritoriji svog saveznika Pakistana, a istoričari će tek objasniti zašto se okupacija Avganistana pretvorila u najduži rat koji je Amerika ikad vodila – i izgubila. Nije, doduše, poražena na bojnom polju – taj rat je bio ekstremno asimetričan: najveća svetska sila naspram džihadističke gerile – već je u Vašingtonu zaključeno da nema više smisla, pošto se nacija suočava s novim protivnikom kakvog dosad nije imala, Kinom.

Islamski terorizam nije, međutim, likvidiran, ostao je i lokalna i globalna pretnja i van svake sumnje osokoljen je američkim napuštanjem Avganistana. U ovom momentu on ima dve formacije – Al Kaidu i Islamsku državu i nijedna nije ni blizu svoje nekadašnje snage i uticaja, a uz to su međusobno suprotstavljene.

Al Kaida je danas decentralizovana i nova realnost je autonomija njenih ogranaka – Al Kaide Arabijskog poluostrva, Al Kaide Sirije, Al Kaide Severne Afrike i Sahela i, naravno, Al Kaide Avganistana, koja je prilično velika. Prema ovogodišnjem izveštaju Ujedinjenih nacija o stanju globalnog terorizma, njena brojnost u Avganistanu je između nekoliko desetina i nekoliko stotina džihadista. Ono što je, međutim, bitno jeste da gostoprimstvo i zaštitu talibana uživa i današnji vođa Al Kaide Ajman el Zavahiri.

Islamska država (ID, ISIS ili ISIL), koja je proistekla iz iračke podružnice Al Kaide kao njena radikalnija struja, a sudeći po tome što je sredinom prošle decenije uspela da formira i teritoriju svog “kalifata” na tlu Iraka i Sirije veličine Velike Britanije i uspešnija, prema procenama Pentagona, može da računa na između 8.000 i 16.000 boraca.

EPSKI TRIJUMF ILI IZDAJA: Ove dve grupacije džihadista različito su protumačile pobedu talibana, odnosno povlačenje Amerike iz Avganistana. Dok je za Al Kaidu to “epski trijumf” i “ispunjenje božjeg obećanja da će pomoći pobedu vernika nad nevernicima”, propaganda ID poručuje da je to samo novi dokaz talibanske spremnosti da sarađuju sa Amerikancima.

Ono što se zaista dogodilo prema njihovom mišljenju je da je neprijatelj voljno predao vlast talibanima, čime su oni postali “njegovi klijenti”. “To je bila samo zamena obrijane idolopokloničke vlasti idolopokloničkom sa bradama”, kaže se u jednoj objavi na portalima ID, koja zaključuje da su se time talibani udružili sa Amerikancima s ciljem da “eliminišu ID”.

Ako se džihadistička propaganda ostavi po strani, ostaje nesporna činjenica da su talibani posle pregovora u Kataru sa SAD u februaru prošle godine potpisali sporazum kojim su se obavezali da neće dozvoliti delovanje terorističkih grupa na tlu Avganistana niti “pretnje bezbednosti SAD i njenih saveznika”. Nisu se, međutim, obavezali da prekinu veze sa Al Kaidom.

Koliko će se toga pridržavati drugo je pitanje, ali je očigledno da je Al Kaida dobrodošao partner talibanima protiv zajedničkog protivnika – Islamske države.

Treba se podsetiti da se Al Kaida i formalno u nekoliko prilika zaklinjala na vernost liderima talibana. Prvo je na samom početku talibanske vladavine 1996. Osama bin Laden, prihvatajući poziv da se doseli u Avganistan, izrazio lojalnost osnivaču talibanskog pokreta muli Muhamedu Omaru, prihvatajući ga kao “komandira vernika”. Kada je mula Omar 2013. preminuo izražena je lojalnost njegovim naslednicima na mestu vrhovnog talibanskog komandanta, najpre Akhtaru Mansuru 2015, a zatim 2016. Haibatuli Akundzadi, koji je danas na čelu novoformirane talibanske vlade.

MNOGO LICA TALIBANA: Prema američkim analizama, Al Kaida sa današnjim stanjem svoje organizacije nema izbora nego da bude u savezu sa ojačanim talibanima, u nadi da će i sama obnoviti nekadašnju snagu, za šta su joj potrebne najmanje dve godine. Njeni problemi, kako u analizi objavljenoj u prestižnom mesečniku Forin afers zapaža Kol Banzel sa Huverovog instituta, “počinju od vrha”. Najpre, sadašnji vođa Zavahiri (70) je bolestan (bilo je i glasina da je preminuo). Njegov potencijalni naslednik 61-godišnji Salf el Adel već dve decenije živi u Iranu, dakle na teritoriji šiitskog islama koji se smatra neprijateljem Al Kaide. On tamo ima unutrašnju slobodu kretanja, ali i zabranu da napusti zemlju.

Sa druge strane, napadom bombaša samoubice na jednu od kapija kabulskog aerodroma u momentu haotične evakuacije američkih snaga i njihovih saradnika Islamska država, odnosno njena radikalna formacija IK-D, Islamska država Korasana (region uz granicu s Pakistanom) pokazala je da je posle zatišja moguća nova džihadistička bura.

ID-K je, prema BBC-ju, najekstremnija i najnasilnija džihadistička grupa u Avganistanu koja deluje od 2015. Sastavljena je od islamista iz redova talibana koji smatraju da je njihova matična organizacija postala previše popustljiva. Meta njenih napada dosad su bili vojnici od Amerike podržavanog avganistanskog režima, njegovi političari, aktivisti međunarodnih organizacija, a ozloglašeni su postali posle napada na škole, pa i na jedno porodilište, gde su ubijali trudnice i medicinske sestre.

Ono što komplikuje procene mogućnosti da Avganistan na džihadističkoj mapi ponovo zauzme centralno mesto jeste i činjenica da je IK-D bliska sa Mrežom Hakani, što je direktno povezuje s talibanima, pošto je njen lider Kalil Hakan u novoj talibanskoj vladi dobio resor unutrašnje bezbednosti, dok je istovremeno u samom vrhu američke liste terorista, sa obećanom nagradom od pet miliona dolara onima koji pomognu u njegovom hvatanju.

Talibani, dakle, pokazuju mnogo lica, s velikom neizvesnošću koje je ono pravo. Među onima koji smatraju da se nisu promenili – i da to niti mogu niti žele – je i francuski ekspert za terorizam Vasim Nasr, koji je u intervjuu nemačkom Špiglu rekao kako “treba da prestanemo da se zavaravamo idejom da imamo posla s novom generacijom talibana”. Po njegovom mišljenju to su sve stari, dobro poznati akteri sa “istom ideologijom”. Jedina razlika je što su “sada politički i strateški nešto veštiji”.

Što se tiče Amerike, borba protiv džihadističkog terorizma nije joj više glavna preokupacija, ali ostaje na listi prioriteta. Ono što situaciju na tom frontu kada je reč o Avganistanu može da pogorša jeste činjenica da talibani nisu u stanju da uspostave punu kontrolu nad granicama Avganistana, što je prilika za one koji sebe vide kao džihadističku alternativu talibanima.

Novi vladari Avganistana znaju odranije da je ratovati lakše nego vladati, pa su zato moguće i do juče nezamislive kombinacije – da dojučerašnji protivnici – talibani i Amerika – u suprotstavljanju zajedničkom protivniku – Islamskoj državi – postanu saveznici.

To je, uostalom, i osnovni princip istorije – da je sve nemoguće dok ne postane moguće.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.