Novinar Velja Pavlović o Tajlandu: Zima u zemlji „patološkog“ optimizma

Dragana Nikoletić, Novi Magazin

Velja Pavlović je moj omiljeni kolega, nedostižni uzor po ophođenju sa sagovornicima, pogotovo onim iz sfere religije. Niko ne postavlja tako bezazlena pitanja crkvenim licima, a da dobije tako rečite, a blage odgovore, kao on u emisiji Duhovnici na TV Hram, a ranije na Studiju B. Drugde su klerici uglavnom kočoperni ili izveštačeno bogougodni, zavisno od tona medijskog priloga.

Pa čak su i pisci, slikari, muzičari… u noćnom terminu Nivoa 23 umeli da iznenade nečim intimnijim i ljudskijim od razmetanja talentom. Zato je Velja i dobio Oktobarsku nagradu. I zato ga je Svetislav Basara jednom opisao kao „možda nenametljivog, ali ne i naivnog“,  sposobnog da svakog navede da ispriča „i ono što ni Udbi ne bi rekao“.

Težinu tog zapažanja shvatila sam tek saznavši da je Velja i akademik, ali Pasuljske akademije novinara i umetnika i jedan od osnivača ove sprdalačke institucije. Poenta okupljanja beogradskih intelektualaca i boema koji čine PANU jeste omašćivavanje brka čorbastim pasuljem sa suvim rebrima, petkom u jedan, i zalivanje obroka špricerom, u najvećem broju slučajeva. Tad se razveže jezik, svako kaže ono što misli, al’ uz budnu pažnju da ne uvredi drugog. Tako ne dolazi do čarki, već samo do visokoumnih beskrajnih rasprava.

Pišući reportažu o ovom fenomenu, bila sam upućena na Velju koji je u poslednjih godinu-dve izostajao sa sastanaka. Javio mi se mejlom sa Tajlanda. Čini mi se da mi je pisao da tamo, na jugoistoku Azije, provodi ovde tmurne i blatnjave zime. „Kakav genije“, pomislih uz dozu zavisti.

Ali, biće da sam ga idealizovala, jer to je bila premijerna prilika da na mesec i po uživa u tropima. Doduše i sad bi bio u Pataji, da ga pandemija nije sprečila. Pogrešila sam i po pitanju dubljih razloga za njegovu egzotičnu avanturu, povezujući je, kao u šali, sa sex-turizmom. „Prostitucija nikako nije dominantna na Tajlandu, ima je tek malo više nego u bilo kojoj drugoj turističkoj destinaciji, pa i u Beogradu“, gotovo da me je razočarao, dok mi je prepričavao dogodovštine iz bivšeg Sijama.

Da l’ što mu Tajlanđanke nisu privlačne (kao Šveđanke), il’ što mu je strana kupovina ljubavi, ili što je „prevazišao“ tu vrstu zabave, tek, naglašava da ga  takvo iskustvo i ne zanima. Pa šta ga onda tera da ode 8.000 i kusur kilometara od kuće, vazdušnom linijom? Verovali ili ne – klima i opušteno druženje sa prijateljima.

Od prijatelja je i potekla ideja o sezonskom samoizgnanstvu. Neki od njih su ovo već praktikovali i to na po pola godine, od oktobra do marta, a neki se bogme i trajno naselili oženivši se Tajlanđankama. I formirali vrstu srpske kolonije. Mnogi od njih nešto pišu ili se drugačije kreativno ostvaruju, koristeći priliku da po vazdan budu u kupaćim gaćama.

„Jedino kad moramo da navučemo šortseve i ‘gelipterke’ – majice sa bretelama, jeste kad zaređamo po pabovima“, ovom se izjavom pomalja i veza između klime i jedne od Veljinih najdražih (dalekoistočnih) aktivnosti. Uz to, piće je jeftino, što utiče na ukupan trošak, neznatno veći od onog koliko staje život u Srbiji, čak i ako se uračuna i avionska karta. U nas je, čini mi se, na ceni ekskluzivan provod, zbog čega smo čuveni po bahanalisanju.

U sličnosti s nama opet spada arhitektura Pataje, socijalistička u starijem delu grada, a moderna u njihovoj verziji Beograda na vodi. Hoteli liče na one koje pamtimo sa ekskurzija – nepregledno dugih hodnika i nigde vidljivih zaposlenih. „Ima ih, naravno, ali ne možeš da preciziraš ko su dok besposleno sede u hotelskom restoranu“, kaže Velja, kome ni to ne smeta.

Skoro pa večita sijesta u Tajlanđanima razvija dar da prozru sve o svakom gostu, a da ga ništa nisu pitali, što se opet da porediti sa Srbijom. Takođe, svi „znaju“ sve jezike, a ni jedan pošteno ne govore. Profesionalnost se završava na čistim sobama i ostalim prostorijama, gde su samo za dlaku napredniji. Ostalo nadoknađuju ljubaznošću, kakav i nas bije glas među strancima.

„To je njima u krvi, odnosno – religiji“, vraćamo se zajedničkoj omiljenoj temi. Budizam, kaže, ne mari za broj pristalica i raširenost po svetu, već da se svako ponaosob sobom pozabavi. Iako ne na prvu loptu, ova neteistička filozofija mora da ima neke veze sa pravoslavljem, Velja zaključuje, čim su vladika Nikolaj Velimirović (docnije svetac) i pesnik Rabindranat Tagore zajedno uočili da bi spoj ova dva načina razmišljanja bio čist pogodak u globalnom ustrojstvu. Uz dužno poštovanje, danas je teško da zamisliš da predstavnici SPC idu okolo sa čančićima i tako traže milostinju, razmišljam, ali ne izgovaram. Da ne uvredim Veljinu pristojnost dosetkom da oni to čine iz luksuznih auta.

S nama je srodno i to što se i tamo „bleji“ ispred samoposluga sa 24-očasovnim radnim vremenom, samo što okosnica okupljanja nisu pijanci, već raznovrstan svet sa raznim preferencijama, bio to tamnoputi par istog pola, žena-motordžija, pubertetlije, Englezi, Rusi, pa i naši. „Čak i kad se međusobno posvađaju oko neke sitnice, ne dolazi do tuča“, Velja prećutno podseća na okolnosti u PANU-u. A glasno dodaje da čak i kad bi i bilo fizičkih obračuna, sve bi to za tili čas rešila policija.

Upravo je ova razlika krucijalna – to što si na Tajlandu sasvim bezbedan, a ovde čvrsto stežeš tašnu u gradskom prevozu. „Kriminala gotovo da nema, čime se Tajlanđani jako ponose“, Velja nastavlja. Istina, i tamo se ponekad nešto desi izvan okvira zakona, pa je baš tokom Veljinog boravka opljačkana jedna banka, a nekoliko ljudi ubijeno. „U našem društvu se posle povela rasprava, a onda došlo i do klađenja, pa je jedan, gotovo naturalizovan, tipovao da će počinioce uhapsiti već iste večeri“, priča Velja. I ovo se zaista dogodilo, na sramotu naših organa reda čija je jedina svrha, čini se – naplata kazni građanima.

Na Tajlandu prevara nema ni prilikom vraćanja kusura, sve i ako banknote od 100 i 1.000 bata veoma liče. Nepodopštine se, tako, mogu očekivati samo od naših, uvek i svuda. „Jednom smo sedeli u nekom restoranu, a zapravo kupleraju. Animir dame su bile na pauzi i s nama razgovarale. Vidim ja – nešto se kikoću i ne shvatam zašto. Kad, moj prijatelj na tajski ne prevodi ono što kažem, već to preobraća u erotske konotacije“, smeje se Velja. Tako je opet, ni kriv ni dužan, povezan sa onim što ga ne zanima. Pravim se da to ne primećujem i puštam da i dalje agituje za „raj na zemlji“, kako naziva Tajland.

Utisku raja, osim razgolićenosti i širokog osmeha svih struktura stanovništva doprinose i saloni za masažu, načičkani na svakih 50 metara (šta je nama na pameti, pokazuju apoteke i kockarnice u sličnom rasporedu). Opa, opet smo došli do vruće teme, bacam Velji kosku, a on se gotovo kune da nije u pitanju ništa opsceno, već „obično i veoma delotvorno“ masiranje. „Uglavnom to rade babe (starije gospođe), ali su jednom sve bile zauzete, pa su mi poslali lejdi-boja“, dodaje uz smešak, prevodeći poslednje u „transrodna osoba“. Velji nije bilo svejedno, isprva, a onda je zaboravio čije se ruke bave njegovim ramenima, leđima… Iz salona je izašao kao i uvek – „raspoložen i krepak“. Nepreciziranjem detalja ponovo zabašuruje osetljivost pitanja, ili sam ja seksualno preopterećena.

Zato prelazim na more koje je u Tajlandskom zalivu toplo, kilometrima plitko i bez talasa koji donose radost, recimo na Adi Bojani, koju u ovom kontekstu preferiram. Gradovi su nanizani duž obale, beton konkuriše pesku (što bi meni smetalo). Temperatura je uvek oko 30-og podeoka, pa i noću. Idealno, jer je Veljina noć isprekidana hroničnom nesanicom. Srećom, pa su u Pataji i tokom cele noći ulice pune i zgodne za psihološko razmatranje prolaznika. Dijagnoza je ista kao i danju, Tajlanđani su „patološki“ optimisti, uvek nasmejani.

Čak su im i politički tračevi puni vedrih nota, ili je to zato što je zakonom zabranjeno huliti na kralja, makar i u vicevima. To nije bilo teško kad je bio u pitanju stari kralj Rama IX koji se prirodno uklapao u budističke postulate ljubaznosti. Međutim, njegov je sin pravi bećar, ali i kockar, pa se dešava da u Švajcarskoj napravi dug koji nema da isplati iz džepa. Tada vlasnik kockarnice zapleni kraljev avion, mali se Ramo X vrati kući redovnim letom, uzme novac iz kase da bi namirio račun. Da li bi to prošlo i ovde, kao i kraljevska svita od 100 ljudi i harem od 20 žena, suvišno je da se pitam. Ne što smo mi skloniji protestu, već što se tobože držimo patrijarhalnih vrednosti, osim u sve popularnijim rijaliti programima.

Blagorodnost Tajlanđanja zavisi i od načina ishrane, bazirane na pirinču, plodovima mora i voću. Voća ima svakojakog, bez naziva u našem rečniku i sličnosti sa ukusom plodova koji su dva meseca dozrevali u potpalublju brodova. Među voćkama ima i onih sa efektom afrodizijaka, kakav je magični durian. „Problem je samo što durian strašno smrdi, pa čak i kao aroma sladoleda“, primećuje Velja. Ja se ugrizem za jezik da ga ne bocnem pitanjem – a šta će njemu uopšte durian.

Uz laganu ishranu ide i prosečan stas Tajlanđana, pa Velja nije video nikog debelog, dok je kod nas svaki drugi gojazan, prema istraživanju Institut za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“. Analiza koju je sproveo Velja bazira se ipak na manjem uzorku, s obzirom na već navedenu putanju kretanja: soba-plaža-pabovi.

Ipak, imao je on priliku i za preliminarno upoznavanje sa kulturom Tajlanda, boraveći ovde i na (prvom) bračnom putovanju, davnih ’80-ih. I šta se od tada promenilo? Mnogo se izgradilo, svuda su nesagledivo visoki kranovi, znatno viši i brojniji od ovdašnjih.

Nametnutim sistemom komparacije stižem do spoznaje da mi, Srbi, nismo podobni raju o kome Velja priča. Drčne, svadljive, neutemeljeno prepotentne, cinične, ne bi nas spasila ni ona fuzija budizma i pravoslavlja. Čast izuzecima, kakav je Velja i njemu slični.

Uprkos poštovanju, osim zavisti što kao penzioner može da pobegne od zime, surevnjivost klizi i u pravcu nejednakosti među polovima. Zašto su svi ti njegovi drugari, s bilo kojom matičnom adresom, listom muškarci? Da i on nije pristalica teze da su žene najsrećnije kad ostanu same kod kuće, da je propisno pospreme? Ma kakvi. Viđene se Srpkinje zimi upućuju ka Indiji, Velja otkriva. Nezadovoljna takvim izborom, sklona sam da čak i promenim pol, za malo prave životne radosti. Moraću da požurim, jer pravi Tajland guta turistifikacija.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.