Novi Nebojša Milenković: O tome kako ime određuje sudbinu…

Piše: Gordana Nonin, Novi magazin

“Književnost i život se neprestano prepliću, zar ne?”, naglasio je pisac, istoričar umetnosti i građanski aktivista (Novi) Nebojša Milenković u uvodnoj napomeni svog romana “Savršen antitalenat za sreću”, koji je krajem prošlog meseca objavila “Akademska knjiga”. Iako priča nije zasnovana na istinitim događajima, Milenković ističe kako je, korišćenim dokumentima i faktografijom, učinio sve da ona postane moguća.

Kako se život i književnost zaista prepliću, za čitaoce Novog magazina razgovaramo sa ovim piscem o aktuelnim temama u našem društvu. Između ostalog, i kako je od predsednika Vučića dobio “obećanje” da će isti braniti njegova građanska prava.

Dogovarajući ovaj razgovor saznali smo da ste početkom meseca preležali koronu. Možete li nam reći svoja iskustva i osećate li neke posledice?

U mom slučaju korona je bila kao Đekna – nikad ne znaš kol’ko će da traje. Naime, nakon što smo “preležali” tih petnaest dana, supruga i ja smo, zbog postkoronarnih komplikacija, kod kuće ostali još deset “bonus” dana. Nakon što smo prebrodili dramu s temperaturom, recimo da sam osećao kao da mi je neko na grudi spustio malo težu knjigu od 350 strana i nikako da je odatle podigne – s tim što je trenutno ta “knjiga” lakša bar za 200 strana. Takođe, tu su i hronična iscrpljenost i umor – izađem na pola sata da prošetam psa, a vratim se kao da sam trčao maraton. Ali dobro, kad ovaj intervju izađe to će već biti prošlost…

Baš zbog oporavka u subotu niste govorili na skupu “Novi Sad – slobodan grad”, koji su u Limanskom parku povodom Dana oslobođenja u Drugom svetskom ratu organizovali antifašisti. Šta biste rekli da ste mogli da učestvujete?

Rekao bih da jednom pobeđen fašizam, nažalost, nije i zauvek pobeđen. Njegova mimikrijska sposobnost da menja oblike i forme ispoljavanja čini ga toliko opasnim i razornim po društvo. Svako ponašanje koje unižava i ugrožava drugog samo zato što se razlikuje jeste fašizam – suprotstavljanje zato predstavlja našu građansku i nacionalnu obavezu.

Mnogi će reći da je fašizam teška reč…

Naravno da je teška, kao što su teški i zločini koji su u njegovo ime počinjeni ili se i danas čine. Zrela i ozbiljna društva zato na minimum fašizma reaguju maksimumom antifašizma. Kod nas se on, nažalost, relativizuje, opravdava a, po mom mišljenju najtragičnije, često karakteriše i kao patriotizam. Srbi, naravno, nisu fašisti – ali je fašističkih kvislinga, pa čak i autentičnih reprezenata, nažalost bilo i među pripadnicima našeg naroda. To su istorijske činjenice i one se ničim ne mogu pobiti. Relativizovanjem onog istorijskog hrabri se i jača i današnji fašizam, svaka relativizacija otuda jeste čin saučestvovanja.

Ima li fašizma u Novom Sadu danas?

Novi Sad se s nekim od pojavnih oblika fašizma suočava kroz više manifestnih oblika: na delu je urbanistički fašizam – koji čini sve da mu satre identitet i urbanistički potpuno obesmisli naš grad. “Kruna” tog fašizma je tzv. Pupinova palata, a metastazu bi predstavljala eventualna realizacija projekta “Novi Sad na vodi”. Na (ne)delu je i ekološki fašizam, koji Frušku goru ubrzano pretvara u Frušku golu – u čemu, nažalost, aktivno “činodejstvuje” i Srpska pravoslavna crkva. Ne smemo zanemariti ni pojavom mizeran i banalan, ali jednako opasan, svakodnevni fašizam – koji veliča ratne zločince ili ubice premijera. Možda ne fašizam, ali svakako talibanizam je i ovo noćno iscrtavanje trobojki na Limanima. Pored toga što svakonoćno ruži Novi Sad, on unižava i zastavu naše zemlje, pretvarajući je u noćnu zastavu, koja svojim hipertrofiranim kičem kod pristojnog sveta izaziva samo stid. Nažalost, ovu vrstu političkog kiča verbalno (možda i ne samo verbalno) podržavaju gradonačelnik Novog Sada i predsednik Republike.

Zbog slične izjave date televiziji “Nova S” nedavno ste završili na naslovnoj strani jednog tabloida. Ako dobro pamtim, tim povodom se oglasio i sam predsednik?

Da, prozvan sam “đilasovcem” kome je srpska zastava kič (smeh), a predsednik je, komentarišući, “obećao” kako će braniti moje pravo da “mrzim srpsku zastavu” (smeh). Da nije banalno, bilo bi čak smešno. Možda građani i imaju, kako kaže onaj čije ime nerado spominjem, “pravo” da mrze zastavu, mada ne razumem zašto bi iko mrzeo zastavu, ali to pravo svakako nemaju predsednik Republike ili gradonačelnik. Stoga bi, umesto da ga opravdavaju, šatro se čudeći “kome smeta srpska zastava”, njih dvojica ovo ponašanje morali da osude.

Pre svega zbog krivičnog dela uništavanja tuđe imovine – onda i zbog odredaba Zakona o izgledu i upotrebi grba, zastave i himne koji propisuje kako se koriste državna znamenja. Tu svakako ne spada svakonoćno terorisanje ljudi samo zato što su građani jednog dela Novog Sada na izborima za mesne zajednice glasali protiv vladajuće stranke. Uostalom, nije valjda srpska zastava postala noćna zastava – kojom se ljudi plaše umesto da se njome ponose. A predsednik i gradonačelnik, kad već vole, nek lepo u boje srpske trobojke “ofarbaju” svoje kuće, stanove, kafiće koji su im važni… Gradonačelnik bi, recimo, mogao da ofarba i onaj bicikl kojim odnedavno glumata modernog gradonačelnika. Baš bi mu lepo stajalo.

Reč je o Limanu, gde su u tri mesne zajednice nedavno pobedili nezavisni kandidati. Interesantno je da je inicijativa da građani izađu na ove izbore potekla upravo od vas i GKP – insistiranjem da su mesne zajednice mesta na kojima bi moglo “početi vraćanje značaja i smisla javnim politikama”. Koliki je značaj toga što uspeh zbilja nije izostao?

Značaj jeste veliki, ali on je pre svega simboličke prirode, pošto mesne zajednice nemaju neku veliku vlast, čak ni budžete, ali jesu mesta iz kojih može početi vraćanje smisla javnim politikama – na strani ljudi, a ne korumpiranih političkih “elita”. Pošto izbori za MZ nisu partijski, već jedini istinski građanski izbori, zastupao sam tezu da su motivisani i dobro organizovani građani najmoćnija i jedina nekompromitovana politička snaga u našoj zemlji. Fali još samo to da, kao građani, poverujemo u tu našu moć.

Reagovali ste i početkom 2020, kad je gradonačelnik Miloš Vučević objavio kako je grad odlučio da realizuje projekat “Novi Sad na vodi”. Tada ste inicirali Zbor građana koji je, iako je zakonska obaveza grada, izostao. Pogrdno ste nazivani “zborašima”… A vi lično optuženi da ste “kao poslanik i pripadnik bivšeg režima uništili Brodogradilište kako biste ga prodali svojim tajkunima i prijateljima”. Šta se danas dešava s tim projektom?

Kad je građanin Vučević Miloš izjavio da je “grad odlučio”, zainteresovao sam se za to kako “grad odlučuje” ako navedenu “odluku” nije donela Skupština grada – niti ona formalno, kao odluka, uopšte postoji. Mi se, zapravo, borimo protiv nevidljivog neprijatelja. Zanimalo me je i kako se to velika, civilizacijska ideja izlaska grada na reku svela na ustupanje i činjenje franšize jednoj privatnoj kompaniji? Takođe, kako to da među famoznim “investicijama” nikako ne uspeva da dođe na red i strateško investiranje grada u zdravlje sopstvenih građana?! Što se optužbi, zapravo gradonačelnikovih laži koje spominjete tiče, nije mi toliki problem čak ni to što mi na tzv. javnom servisu Vojvodine nije pruženo pravo na zakonski demanti, koliko mi je krivo što nisam saznao ko su ti “moji tajkuni”. Mislim, glupo je da imam “svoje tajkune”, a da to i ne znam, zar ne? (smeh)

Bilo je razmirica između pojedinih građanskih grupa koje se bave ekološkim i urbanističkim inicijativama, što svakako nije dobro ako je krajnji cilj bolji grad. Kako vi vidite, a nekoliko meseci smo pred izborima i na lokalnom nivou, koliko građanske inicijative imaju šanse?

Prvo, ne znamo hoće li lokalnih izbora biti niti da li će građanske inicijative na njih izaći. Šanse zavise od sposobnosti da se kod građana probudi osećaj uključenosti, te nada i uverenje da su pozitivne promene, to jest bolji grad, zaista mogući. Do toga se ne dolazi sukobima ili sujetama već ozbiljnim i organizovanim političkim radom. Tu ulazimo u problem pominjanja samog termina “političko”, što inicijative često izbegavaju. Rešenje je možda u promovisanju koncepta politike na strani ljudi – umesto na strani kompromitovanih parapolitičkih “elita”.

Da li je onda čovek zaista slobodan onoliko koliko sebi to priušti? Vi ste neko ko, i kad niste u organizacijama, deluje aktivno kao pojedinac.

Moj stav je da i organizacije treba da čine slobodni pojedinci okupljeni oko zajedničkog cilja. U savremenom svetu, po mom mišljenju, i ne možete delovati drugačije nego kao pojedinac. Jedan od mojih omiljenih umetnika Miroslav Mandić u rubrici “članstvo” uvek upisuje: Sam.

I u novom romanu, kroz jednu od junakinja, govorite o stanju u našem društvu koje, nakon što je izašlo iz “petooktobarskog mamurluka, kad smo na tren poverovali u mogućnost istinske katarze”, shvata kako su “pipci Službe duboko zariveni u sve pore društva – od politike i ekonomije do kulture, medija i sporta – te i iluzija o promeni sistema svakodnevno gubi na uverljivosti”.

Ta iluzija je snajperskom preciznošću ubijena 12. marta. Ja, međutim, kroz priču o atipičnom ljubavnom i erotskom četvorouglu pokušavam da napišem knjigu o našem vremenu – gde događaji koje citirate uglavnom egzistiraju u drugom planu, na način na koji i inače utiču na naše živote. Glumica o kojoj je reč pita se kako u izmrcvarenom društvu sačuvati iluziju entuzijastičnog teatra. Pisac Igor Basarić, zapavši u stvaralačku al i krizu muškog puberteta, otkriva naličje književnog života, te licemerje odnosa koji njime vladaju. Ana Marija, devojka koja se čitaocima zasad najviše dopada – izbegavši iz Sarajeva, pod uticajem priča o četnicima iz Srbije kojima je obeleženo njeno detinjstvo, licem u lice suočava se sa Beogradom, otkrivajući vlastitu verziju ovog grada.

Napisali ste i da “neki ljudi imaju talenat za sreću – drugi ga prosto nemaju”. Koliko zaista sreća zavisi od nas samih?

To da li ćemo i u kojoj meri biti srećni često odrede okolnosti – ali i način na koji te okolnosti prihvatamo ili im se prilagođavamo. Neretko na naš život u većoj meri utiču stvari koje se nisu dogodile od onoga što nam se dešava u takozvanoj stvarnosti. Susreti koji se nisu odigrali. Avanture koje se nisu ostvarile. Rečenice koje smo prećutali ili nismo imali hrabrosti da ih izgovorimo onda kad im je bilo pravo vreme. Književnost, srećom, pruža mogućnost da zavirujemo i u te druge, jednako moguće, ali ipak neproživljene živote.

Sarajevski duh

Pišete i o opsadi Sarajeva, čuveni “ sarajevski duh” opisujete i pričom o tamošnjem ratnom pozorištu koje je radilo pod nemogućim uslovima. “Pristanemo li da nam ne treba teatar, tad će i naša odbrana biti besmislena”, rečenica koju u vašoj knjizi izgovara glumica Jasna Diklić, precizno ocrtavajući taj duh. Tako nezapamćen zločin, sama opsada, važna je tema i danas jer društva na ovim prostorima ne mogu krenuti napred dok se i s tim ne suoče. Recimo, kako Vegel u novom romanu piše o problemima “nesahranjene prošlosti”. Je li to bio vaš motiv za pisanje ovog romana?

Priču o opsadi Sarajeva, kao neku vrstu romana u romanu, pokušao sam ispričati kroz vizuru dveju žena, majke i ćerke, koje u prvim danima opsade sa Grbavice prelaze na Marindvor. Živeći na liniji razdvajanja, između dva dela grada, između dva moguća života – moja junakinja shvata u kojoj meri ime određuje sudbinu. Čak ni samo ime nego tek jedno njegovo slovo. A pošto rat nikad nije jednoznačan, te se i podela na dobre i zle može povući samo uslovno, pokušao sam da ukažem i na to kako “dobri”, to jest nesumnjive žrtve, lako i sami mogu postati zločinci. Takođe, zanimala me je i uloga, odnosno licemerje međunarodne zajednice, koje je u BiH do danas ostalo konstanta. Motiv za pisanje ovog romana bila je potreba da ispričam priču, na način na koji čak i fikcija postaje moguća. Iako sam to dugo taktički odlagao, pisanje je neslućeno ubrzanje dobilo tek kada sam otišao u Sarajevo i pronašao adresu na koju sam uselio svoje junakinje. Takođe, važno mi je i to što sam došao do desetak divnih Sarajki i Sarajlija (koje sam u napomeni na kraju knjige poimence pobrojao), koji su ljubazno i bez predumišljaja pristali da pričaju o sopstvenim doživljajima opsade. Ti razgovori – neću da kažem očekivanja jer sam njih kod sebe sâm stvorio – uneli su dodatnu odgovornost i, iskreno, jedva čekam da knjiga dođe i u sarajevske knjižare, s nadom, naravno, da ću za njom ubrzo krenuti i ja.

Iz ženske vizure

Da ne otkrivamo čitaocima roman unapred, ali ono što je zaista važno jeste i to da ste ga, rekla bih krajnje sugestivno, pisali i iz “ženske vizure”, što je svemu dalo jedan sasvim nov, otkrivalački ton. Roman je, tako, na više nivoa postao velika i važna priča o identitetima.

Zvučaće kao kliše, ali mislim da je svaka dobra književna priča istovremeno i priča o identitetima. Mene kao i u prethodnom romanu zanimaju paralelni identiteti. Svako od nas poseduje mogućnost vlastitih mnogostrukosti – i ako su pisci u bilo čemu u prednosti u odnosu na ostale ljude, onda je naša prednost upravo ta da svoje druge ili drugačije identitete možemo proživeti kroz knjigu koju pišemo. Da, progovaram iz pozicije – zapravo pokušavam da uđem pod kožu – čak tri po svemu različite žene. Mogu priznati da su mi se – i kad sam neodlučna, i kad sam ekstatično srećna, i dok se plašim ili masturbiram – ti moji ženski identiteti baš dopadaju. Nadam se da će i čitaocima…

Tekst je prenet iz Novog magazina.