Nove ženske priče

Autorka: Aleksandra Glovacki, Izvor: Novi magazin

Dve mlade spisateljice, jedna dramska a druga prozna, imale su praizvedbe svojih tekstova u razmaku od svega nekoliko dana pred kraj 2024. Reč je o ženskim pričama, sa gotovo sasvim ženskim autorskim timom, i gotovo sasvim mladim autorima. To žensko i to mlado samo po sebi ne mora da znači ni dobro, ni vredno, ali to ovde jeste bio slučaj. I zato na obe adrese ide iskrena preporuka za gledanje.

Na Kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta, Tara Mitrović je postavila tekst Mine Petrić Nezaboravak, potočnica, zmijske oči. Protagonistkinje su pripadnice tri generacije jedne porodice – baka, majka i ćerka, odnosno unuka. Tri urbane, obrazovane, spolja gledano sređene i uspešne žene. I traumatično nefunkcionalne u međusobnim odnosima. Unuka se vraća sa drugog kraja sveta zbog bake koja je smeštena u starački dom, ne prihvatajući činjenicu da žena, koja ju je praktično odgojila, uveliko tone u demenciju. Okrivljuje majku za to, ali i za sve ostalo u svom životu. Tipična slika lošeg odnosa majka – ćerka. Takoreći opšte mesto. Ali ta tipična slika se pažljivo odmotava, sve više se usložnjavajući, sve dublje uranjajući u intimu tri bića, do nivoa da ništa više nije opšte mesto. Mina Petrić (dramaturg Đorđe Kosić) otvara vrata u tri života, svaki sa nekom vrstom tragičke krivice. Ipak, koliko god bili posebni, ostaju u sferi prepoznatljivog, kao i u čvrstoj emotivnoj povezanosti sa publikom.

ZABORAVLJANJE: Ko je koga ostavio, ko koga izneverio, ko je tu koga zaboravio – nema jednostavnog odgovora. Kao što u životu biva, sva sila različitih uticaja i okolnosti oformila je njihove odnose. I dok je za najstariju od njih tri izlaz u zaboravu, unuka se na sve načine bori da taj proces zaustavi, da stvari vrati na početak, ambivalentna u odnosu na majku koju bi i da isključi iz života, koliko i da je vrati u njega. A početak je u starom, napuštenom stanu. Na malom prostoru Kamerne scene Marija Kalabić je, koristeći elemente, uspela da pruži realan prostor, ujedno i jasan znak jednog prošlog i ostavljenog, zapuštenog života. I kao što likovi otkrivaju jedan po jedan element, vraćajući ga u život, tako se otkrivaju i sve do tada neizgovorene reči, raščišćavajući put ka prihvatljivijim odnosima. Ka slobodi. Da bi tek tada moglo sve ponovo da se pokrije, i konačno prepusti prošlosti.

O zaboravljanju je najviše reč u ovoj drami. O pokušaju da se zaboravi ono što je nemoguće zaboraviti. Da se pobegne. Otuda nezaboravak, potočnica u naslovu, cvetić iz srednjevekovnih legendi o vitezovima koji su ih poklanjali odabranicama da ih ne bi zaboravile. Otuda i jedan kofer koji se unosi na scenu i iznosi sa nje, kad god neko pokuša da ode, ili da se vrati. Aleksandra Pleskonjić stoji na početku tog nesrećnog porodičnog lanca. Od brižne bake, izneverene majke, zbunjene starice, na momente nekog bića bez ljudskosti, preko straha i slomljenosti i ponovnog bega u zaborav, ona sigurno vodi svoj lik kroz trenutne promene stanja.

Sonja Damjanović kao ćerka i majka, žena je između čekića i nakovnja, između majke na koju je ljuta i ćerke kojoj je kriva, za šta je pronašla finu meru zatvorenosti i hladnoće, kao vid odbrane od okolnosti; takođe i mir, nastao iz mirenja sa neizbežnim. Sve to vibrira kao dobro čuvana tajna lika, što glumica sugestivno nosi. Alisa Lacko je nepomirljiva unuka i ćerka, zaglavljena u borbenom duhu tinejdžerskog doba koje je odavno prerasla. Naizgled nezaustavljiva u svojim zamislima, između njih proklizava u nesigurnost, slabost i tugu.

Sve te nijanse rediteljka Tara Mitrović precizno vodi, a glumice ih sa punim emotivnim pokrićem nose. Ovo je klasična psihološka drama, očišćena od banalnog realizma i bez nepotrebnog rediteljskog egzibicionizma. Uz doprinos jednakog nivoa kostima Senke Ranosavljević, muzike Dunje Crnjanski, dizajna svetla i zvuka Filipa Jovića i Žolta Polgara. A zmijske oči? E taj termin se ne nalazi među biljkama, ali ga ima u društvenim igricama. Vezan je za kockice koje se bacaju, a rezultat je višestruko neizvestan, jer pravila određuje svaki kazino. Pa kako se kome zalomi.

POGREŠNA STAZA: Sve dobre Barbike predstava je po romanu Katarine Mitrović, u adaptaciji i dramatizaciji Isidore Milosavljević i režiji Đorđa Nešovića. Dramatična ispovest Vanje, mlade žene na pragu tridesetih, u totalnom životnom rasulu, do čega je došla korak po korak, gazeći sasvim utabanom stazom. Jedinom za koju je znala. A onda je shvatila da je staza pogrešna. Bar za nju.

I drama i predstava progovaraju iz generacije prepuštene društvenoj tranziciji u kojoj je uspeh osnovno merilo… uspeha. Jer šta se drugo veliča na društvenim mrežama? A generacija živi baš tu, na društvenim mrežama. Možda bi živela i u stvarnosti, da stvarnost nije ovakva kakva je. Ni društvo, ni mediji, ni zbunjeni predstavnici svih ostalih generacija, ne nude nikakve vrednosti, nikakvu alternativu. Vanja je uspešno pisala scenarija za serije, za preglupe serije – jer većina to i jeste – dok nije shvatila da više nije u stanju ni jednu glupost iz sebe da izvuče da bi nastavila posao. I onda ulazi u laž, jer neuspeh ne sme da se prizna. Neuspeh, prećutkivanje i laganje vode je u sve veću i bolniju izgubljenost, sve dok… Ne, nije u pitanju nikakav muškarac koji će je izvući. Ali, bez spoiler alerta. Sve što se dešava do kraja krajnje je obično, prirodno, istinito.

TRI VANJE: Mali pozorišni prostor Hartefakt kuće, a reč je o salonskom stanu gde središnja prostorija predstavlja mesto za igru, sa gledaocima koji glumce okružuju poput ograde ringa, takav prostor iziskuje krajnju preciznost i u režiji i u glumi, što predstave Hartefakta po pravilu imaju. Reditelj Đorđe Nešović se opredeljuje za tri glumice, koje su sve tri Vanje, ali su i hor raznih Vanja, glas generacije. Linearni pripovedački tok prati razvoj teskobe unutar lika, sudare sa stvarnošću, luzerski povratak u malo mesto odrastanja, nemogućnost priznavanja poraza. Iako kontinuiran, izdeljen je na fragmente koji iznenađuju promenom ritma. Od usporenosti u tišini, do ubrzanog, mehaničkog govora i pokreta; od lirskih pasaža do dramatične kakofonije glasova i zvukova. Glumice govore u jedan glas, ili odvojeno, ulaze u međusobni dijalog, u dijalog sa ostalim likovima, koje takođe one tumače. Ponovo se stapaju u jedan glas, u jedan pokret, uz stalnu promenu ritma, čijoj uzbudljivosti dodatno doprinose muzika i dizajn zvuka (Marija Balubdžić i Luka Cvetko), kao i dizajn svetla (Nađa Vukorep).

Tri Vanje (i svi ostali likovi), to su već osvedočene Julija Petković, Aleksandra Arizanović i Nevena Kočović. Snažne, precizne, koncentrisane. Hladne i udaljene kao simbol otuđene generacije, dramatične i sa emotivnim nabojem, kakvi pripadnici te generacije jesu. Priča duboko lična o depresiji, priča o društvu koje do te depresije vodi. Zajednička priča, pa tako i završava, sa pomešanim stolicama, sa gledalištem koje se spušta na scenu, i stapa sa glumicama u jedan organizam. Ujedinjen i u depresijama i u putevima izlaska.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.