Nita Prouz: Dajte ljudima najbolje od sebe

Razgovarala: Svetlana Preradović. Izvor: Novi magazi

Kad se neko sa svojim debitantskim ostvarenjem odmah uvrsti među najprodavanije autore Njujork tajmsa i Sandej tajmsa, onda je, van svake sumnje, reč o vanredno nadarenom piscu. Upravo to je slučaj sa kanadskom književnom Nitom Prouz koja je svoj roman Sobarica (Vulkan izdavaštvo, prevod Branislava Maoduš) nedavno predstavila u Beogradu. U ovom romanu, izuzetne ekspresivnosti, Prouz kroz lik glavne junakinje Moli, koja radi kao sobarica, tka mračni i mistični triler, ali i ispisuje univerzalnu priču o prijateljstvu, podrodici, potrazi za identitetom i potrebi da razumemo svet sa kojim se suočavamo. Moli, koja pati od jednog oblika autizma, samo zbog svoje različitosti postaje glavana osumnjičena za ubistvo koje se dogodilo u hotelu u kome radi. To će njen život okrenuti naglavačke…

Prouz je u Beogradu, tokom druženju sa čitaocima u knjižari Vulkan, priznala da je iznenađena time što je ljudi u Srbiji i Hrvatskoj prepoznaju čak i na ulici. „Nisam to očekivala. Družeći se sa čitaocima shvatila sam da je to zato što su ljudi ovde veoma otvoreni i topli, ali i zato što zaista vole da čitaju“.

Nita Prouz inače dugo radi u izdavaštvu, potpredsednica je i urednica u izdavačkoj kući Simon & Schuster u Torontu. U intervjuu za Novi magazin vraća se na period kad je u izdavaštvu počela da radi kao sekretarica fotokopirajući tekstove. Tada je, kaže, krišom osluškivala razgovore velikih pisaca i urednika, a sada je, kao autorka najprodavanije knjige u Kanadi, u prilici da radi sa piscima i kolegama urednicima koji su joj pomogli da nauči fascinantni zanat pisanja. Takođe, otkriva da se momenat, koji je presudno uticao da napiše roman Sobarica, dogodio gotovo slučajno tokom njenog boravka na sajmu knjiga u Londonu. „Vraćajući se u sobu hotela u koji sam odsela, zatekla sam sobaricu kako tokom raspremanja u rukama drži jedan moj veoma lični odevni predmet. I meni i njoj je u tom trenutku bilo neprijatno, iako nije uradila ništa što nije uobičajeno za njen posao. Shvatila sam da ona o meni zna sve, a ja o njoj ništa“, kaže Prouz.

Glavna junakinja Moli je posebna, odgajila ju je baka koja joj je i tumačila kompleksni svet. Nakon njene smrti prinuđena je da se snalazi sama. Da li ste glavnu junakinju slikali prema osobi iz stvarnog života ili je Moli plod čiste fikcije?

Dok sam pisala knjigu nisam bila svesna raznih uticaja na njen lik. Sada, kad pogledam celinu, mogu reći da su neki događaji iz stvarnog života oblikovali Molin lik. Kao mlada, radila sam u srednjoj školi sa decom sa posebnim potrebama. Taj period je bio značajan za moje formiranje. Sva deca koju sam tamo upoznala su različita, ali svako od njih ima nešto po čemu je poseban. Često sam ih vodila izvan učionice, obilazili smo muzeje i kafiće i najčešće su ljudi prema njima bili ljubazni. Ali, bilo je i onih koji su se ponašali nepristojno. Teško je bilo gledati kako se ljudi sa predrasudama okrutno odnose prema njima. Ali, ono što je bilo veoma upečatljivo je dostojanstveno ponašanje te dece u sudaru sa brutalnošću i predrasudama. Zato je lik Moli posvećen upravo svim tim njihovim divnim osobinama.

Vaša junakinja biva upletena u misteriju ubistva bogatog i ozloglašenog gosta i samo zbog svoje posebnosti postaje glavna osumnjičena. Da li su najčešće žrtve u savremenom društvu upravo ljudi iz najranjivijih grupa, bilo da se radi o deci, ženama ili osobama sa posebnim potrebama?

Mislim da je to istina. Zapravo, najlakše je imati predrasude prema najslabijima. Mnogi nisu svesni da ti ljudi imaju izvanredne osobine koje smo skloni da potcenjujemo. Empatija je nešto na čemu se mora aktivno raditi. Moramo da naučimo da ljudima prilazimo sa svojom najboljom, a ne sa najgorom stranom. Kad smo pod stresom svi smo skloni da zaboravimo na bolje aspekte sopstvenih ličnosti. Sa ovom knjigom, i Molinim likom, htela sam da podsetim sebe, a onda i čitaoce, da treba da konstantno razmišljamo o tome da ljudima ponudimo najbolje od sebe.

Da li se može reći da ovaj roman, iako pisan u formi trilera, poziva na buđenje saosećanja?

To je tačno, ali to zavisi od od toga kako će ga doživeti i kako će na to reagovati čitalac. Moj cilj je da se čitalac stavi u Molinu situaciju, da se uživi u njen posao, jer se ona bavi prljavštinom drugih ljudi. To je nešto što bismo svi najradije zaboravili. Zato mislim da bi bilo dobro da čitaoci obrate pažnju na to i zajedno sa Moli rastu.

Stiče se utisak da u vašem romanu postoje likovi koje više volite, kao i oni kojima niste naklonjeni?

To je istina (smeh). Recimo, gospodin Blek, koji je pronađen mrtav u hotelu, jeste budala i nije mi bilo teško da ga ubijem. Drugi lik je Žizel, njegova druga supruga, lepotica, model, žena koja je mnogo mlađa od njega. Kad sam počela da pišem knjigu osuđivala sam je i mrzela je. Ona ima sve osobine koje ja ne volim – materijalista je, površna je i predstavlja sve ono što smatram da žena ne treba da bude. Ali, kad sam počela da radim na scenama u kojoj Žizel sreće Moli, primetila sam da se ponaša sasvim drugačije i shvatila da su veoma slične i da pate od iste nevidljivosti, samo iz različitih razloga.

Da li ste i pre Sobarice pokušavali da pišete i šta biste rekli nekome ko možda razmišlja da pođe vašim stopama?

Dugo sam želela da nešto napišem, ali mi je trebalo vremena i hrabrosti da krenem. Sobarica je pisana u tajnosti, niko nije znao za rukopis. Ni moja porodica, ni partner, ni prijatelji, ni kolege na poslu. Zapravo, najveću tremu sam imala od kolege urednika. Razmišljala sam kako ću nastaviti da se suočavam svaki dan na poslu sa njima ukoliko kažu da nisam talentovana. Srećom, to se nije desilo. Ali, to je u velikoj meri i njihova zasluga, jer sam tajne zanata krala upravo od njih. 

Da li radite na novoj knjizi i možete li otkriti bar delić radnje?

Druga knjiga je pri kraju, ali u ovom trenutku se dešava još jedna važna stvar za mene. Jedna velika američka produkcijska kuća počela je pripreme za snimanje filma čiji je predložak roman Sobarica i vrlo sam zainteresovana da vidim kako će izgledati ekranizacija. Naravno, ja se ne mešam u pisanje scenarija. Nisam od onih koji misle da sve znaju da rade najbolje. To ostavljam profesionalnim scenaristima.

Najveću tremu sam imala od kolege urednika, razmišljala sam kako ću nastaviti da se suočavam svaki dan na poslu s njima ukoliko kažu da nisam talentovana. Srećom, to se nije desilo, što je u velikoj meri i njihova zasluga jer sam tajne zanata „krala“ upravo od njih

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.