Nismo svi isti

Razgovarala: Jelka Jovanović

Krajem prethodne i početkom ove godine u Demokratskoj stranci su eskalirali unutrašnji sukobi, a povod za javno sučeljavanje oprečnih mišljenja bila je odluka o raspuštanju Demokratske omladine i više desetina gradskih i opštinskih odbora, među kojima je i najuticajniji, beogradski. I pre, a i posle toga na javnoj sceni je bilo oštrih polemika i “iskakanja” pojedinih uglednih članova, među kojima je jedan od osnivača i prvi predsednik DS Dragoljub Mićunović, koji nisu pristalice bojkota parlamenta i izbora kao jedine politike, ali još više, čini se, učešća u Savezu za Srbiju, u koji se Demokratska stranka praktično utopila i ustuknula pred idejnim neistomišljenicima.

U predvečerje epidemije koronavirusa narodna poslanica Gordana Čomić je praktično isključena iz stranke zbog učešća na sednici parlamenta kada su, uoči raspisivanja izbora, menjani izborni zakoni, uključujući njen amandman o kvoti od 40 odsto žena na listama i u skupštinama. Onda je iz stranke istupio – da ne bi bio izbačen – potpredsednik Saša Paunović zbog odluke da izađe na lokalne izbore u Paraćinu, gde je gradonačelnik. Tiho vrenje trajalo je i tokom vanrednog stanja, a ubrzo po njegovom ukidanju eruptiralo je zakazivanjem sednice Glavnog odbora za 17. maj, koju je tražio deo rukovodstva i članstva, sa više od 130 potpisnika. Da je đavo odneo šalu, pokazao je novi neuobičajeni adut u unutarstranačkim razmiricama – krivična prijava protiv potpredsednice Aleksandre Jerkov i još nekoliko članova zbog navodih falsifikovanih potpisa. O tome šta se dešava u DS, opoziciji i Srbiji, Novi magazin razgovara sa Aleksandrom Jerkov, koja je “markirana” kao pučistkinja.

*Moja prva asocijacija na buru je da će DS u političkom smislu opovrgnuti tezu da atom nije deljiva čestica, da se i dalje može deliti. Da li je to faktičko stanje?

Nadam se da nije, odnosno, da budem preciznija, moje kolege koje su tražile saziv sednice Glavnog odbora i ja pokušavamo da uradimo sve što je u našoj moći da tako ne bude. Iskoristili smo statutarnu mogućnost i trećinom potpisa članova GO tražili da se Odbor sastane prvi put ove godine, a naša obaveza je da se sastajemo na svaka tri meseca. Kad je predsednik Zoran Lutovac sednicu zakazao za 31. maj, mi smo odustali od održavanja sednice 17. maja upravo zbog toga da bismo sprečili konflikte i podele, da ne bismo stranku uvlačili u novu krizu. Grupa starih članova predvođena Vidom Ognjenović, Draganom Domazetom i mnogim ministrima iz vlade Zorana Đinđića zatražila je sastanak sa gospodinom Lutovcem da bismo razgovarali o novoj krizi. Međutim, kao odgovor na taj poziv dobili smo kampanju, rekla bih, dostojnu Srpske napredne stranke, nove uvrede, a u mom i slučaju dvojice mojih kolega, nažalost, krivične prijave.

Kako vreme prolazi, sve mi se više čini da sukob među nama nije samo strateškog tipa nego je, pre svega, političko i ideološko razmimoilaženje.

*Ipak, posle svih podela u DS-u, sukoba i stvaranja mnoštva partija, nije jasno da li je sukob politički, liderski ili, što deluje neverovatno, ideološki?

Mislim da svi koji ovo prate, kao i čitaoci Novog magazina, veoma dobro znaju koja su uverenja Demokratske stranke, sve što je tri decenije donosila i davala Srbiji, koliko je stranka bila značajna ne samo za demokratizaciju nego i modernizaciju Srbije u celom ovom periodu. Kad za nekoga kažete da je demokrata, znalo se u šta čovek veruje, šta su mu svetonazori, principi. Znalo se, kako kažete, šta to znači. Meni se čini, a mislim da je i svima očigledno, nažalost, da u poslednje dve godine Demokratska stranka u tom političkom smislu počinje da nestaje.

Nalazimo se u koaliciji u kojoj nijednom nismo uspeli da nametnemo svoja uverenja; iz delovanja te koalicije vidimo da to nisu stvari bliske onome u šta verujemo, zalažemo se i decenijama borimo, čujemo nekakve stavove protiv migranata, protiv vakcinacije, protiv Evropske unije… Demokratska stranka na sve to ostaje nema, naš glas u toj koaliciji – iz koje ne treba da istupimo već da redefinišemo odnose – ne čuje se na pravi način, da ne pričam o tome da vredi jednako koliko glasovi nepostojećih pokreta, udruženja, organizacija.

Ja tako vidim političko razmimoilaženje o kojem govorimo. Mi, zapravo, želimo da Demokratska stranka bude ono što je bila u političkom, vrednosnom i ideološkom smislu i mislim da niko nema prava da to oduzme Demokratskoj stranci; ne zbog nas koji smo sada u njoj već zbog svih ljudi koji su stranku decenijama gradili i od nje napravili ono što ona danas jeste.

*Ako se vratimo na činjenice, problem ide od ukrupnjavanja opozicije u SzS-u, gde su toliko raznorodne stranke, pokreti i pojedinci, da se od početka deo DS-a tu ne snalazi. Mislim i na odnos prema bojkotu. Da li je to praktičan problem?

Između ostalog, deo problema je taj politički, a drugi deo problema je organizacioni. Od stranke s najjačom infrastrukturom – verujem da i dalje u opozicionom bloku imamo najjaču strukturu, a svako ko se bavi političkim životom zna koliko je to važno – došli smo do raspuštanja više od 80 odbora, raspuštena je omladina. Raspušten je svako ko se na bilo koji način suprotstavio ili nije bio po volji rukovodstvu, a to onda pokreće pitanje unutrašnjih demokratskih procedura u stranci, po kojima smo bili poznati…

*Čak i frakcijama.

Jeste, svega toga više nema, najstrože je zabranjeno. Svako ko se usudi da nešto drugačije sugeriše ili čak pita, istog momenta je raspušten ili izložen kampanji da je Vučićev plaćenik, plaćenik Zemunskog klana, ne znam šta je sledeće.

I jednako bitna stvar jeste proces ujedinjenja sa drugim demokratskim strankama, započet pre godinu i po dana. Od tada se ništa nije desilo, a uvek kada smo pokušali da na stranačkim organima pokrenemo to pitanje, stavljano je van dnevnog reda, i neko mora da snosi odgovornost za to. Stvaranje velike Demokratske stranke je proces stvaranja istinski demokratske, proevropske alternative režimu Srpske napredne stranke. Uvek sam verovala, i dalje verujem da samo jaka Demokratska stranka može da pobedi Srpsku naprednu stranku, a to je naš jedini cilj.

*Vi ste potpredsednica, a kažete: “…Kad se neko suprotstavlja rukovodstvu”. Ne razumem.

Vidite da se to i na mene odnosi; dvojica mojih kolega i ja doživeli smo da predsednik stranke protiv mene podnese krivičnu prijavu. Mislila sam da to nikada neću doživeti; ne mogu da verujem da bilo ko u stranci na taj način komunicira sa saborcima, stranačkim kolegama i ljudima s kojima treba da ruši režim Aleksandra Vučića, s jedne strane, a sa druge, izdržala sam kad je Srpska napredna stranka oblepila ceo Novi Sad plakatima s mojim slikama i najgorim uvredama, Šešelja u Skupštini, koji je juče opet nešto govorio – a niko iz Saveza me nije zaštitio, to je postalo nešto što se podrazumeva. Moji roditelji se okreću da vide hoće li ih neko napasti na ulici zato što je Šešelj rekao da sam iz poznate ustaške porodice. Izbegavam da govorim o ličnim starima, ali sada predsednik moje stranke podnosi prijavu protiv mene, pa me majka zove da vidi šta se dešava, čula je na RTS-u da je podneta krivična prijava.

To je poražavajuće.

*Od 2012. jaka politička propaganda usmerena je protiv DS-a upravo zbog toga što bi mogla biti opet stožer političkog života. Postoji li u sadašnjoj Demokratskoj stranci, prema vašem uvidu, neko kome nije cilj promena režima?

Uverena sam da ne.

Ljudi koji su ostali u Demokratskoj stranci prošli su različite vrste poniženja, pritisaka, maltretiranja, oni i njihova deca su ostajali bez posla u mnogim sredinama, više od stotinu ljudi koji su bili u vlasti završili su u zatvoru… Svi ljudi koji su ostali u Demokratskoj stranci iskreni su borci za demokratiju i verujem da su mnogi, pa evo i mi poslanici o kojima se toliko priča, imali prilike da pređu u neku drugu stranku, da odu na neku listu, da učestvuju na izborima – ako je mantra da ovo radimo zbog toga – i svi su odlučili da ostanu u Demokratskoj stranci, da se bore za Srbiju, za građane i protiv Srpske napredne stranke.

Mislim da ti ljudi zaslužuju poštovanje, zaslužuju zahvalnost nas koji smo u rukovodstvu stranke, a ne uvrede i blaćenje.

Ja nikada ni za koga iz Demokratske stranke neću reći da radi za Srpsku naprednu stranku jer ne mislim da iko to radi, ali mislim da Demokratska stranka ne treba da liči na današnju Srbiju, smatram da nam je dužnost da budemo bolji nego što smo danas.

*Šta mislite konkretno pod tim “da ne liči na današnju Srbiju”?

Upravo mislim na taj način komunikacije s ljudima koji različito misle. Često me ljudi pitaju zar nije sve to moglo da se raspravi na stranačkim organima? Nije. Glavni odbor nismo imali sedam meseci, Predsedništvo je za godinu dana održano samo nekoliko puta, i to da verifikuje odluke već donete na drugom mestu, bez mogućnosti da stranka odlučuje.

Poslednji takav slučaj je sa odlukom o povratku u Skupštinu na sednicu na kojoj je proglašavano vanredno stanje, kada smo o tako važnom strateškom i političkom pitanju obavešteni putem vajber poruke i da je već dogovoreno da se vratimo u Skupštinu. Imali smo 20 minuta da se izjasnimo, bez rasprave, da bi se sutradan isto tako bez objašnjenja ta odluka naprasno promenila; obavešteni smo da je situacija drugačija i da se ne ulazi u Skupštinu.

Mislim da Demokratska stranka ne može tako da radi, da to nije atmosfera u kojoj neko može da iznese primedbe i predloge. Ne zamerite što ću izneti i lično zapažanje; koliko god puta da sam nešto predložila, zamerila, iznela, dočekano je oštrim tonom i teškim rečima, na način koji ne pristaje demokratskoj debati. Kao potpredsednica stranke nisam imala mogućnost da iznesem stavove na stranačkim organima, a zamislite tek članove koji nisu na takvoj poziciji!

*Sednica parlamenta koju pominjete jeste važno političko i društveno pitanje. Kao jedna od najaktivnijih poslanica do bojkota, šta biste rekli da ste bili na zasedanju?

Ukazala bih na to da je vlast jednom neverovatnom represijom tokom vanrednog stanja pokušala da nadomesti i zataška neozbiljnost s početka epidemije, priče o šopingu u Milanu, smejanje najsmešnijem virusu u istoriji koji postoji samo na Fejsbuku… Mnoge stvari koje su se dešavale tokom vanrednog stanja morale su dobiti odgovor, a nisu ih postavili oni koji su ušli na tu sednicu…

*Počev od načina uvođenja vanrednog stanja?

Naravno, od samog uvođenja.

Setimo se i vaše koleginice, a moje sugrađanke i drage prijateljice Ane Lalić, koja je privedena samo zbog toga što je objavila nešto što su svi u Novom Sadu znali – da u tom trenutku lekari u Kliničkom centru nisu imali ni maske, ni opremu – setimo se ljudi koji su privođeni, čak hapšeni zbog toga što nisu poštovali mere o kojima nisu obavešteni i spornih skajp suđenja, pa bakljada koje su ugrožavale bezbednost i zdravlje građana…

Nas nekoliko kolega i koleginica iz DS-a otvorili smo tokom vanrednog stanja onlajn poslaničku kancelariju, pretpostavili smo da ljudi nekom žele da se obrate; dobili smo više pitanja od građana nego što sam ih ja dobila za prethodnih godinu dana putem sajta i otvorenog parlamenta. Naravno, postavljalo se pitanje zaštite radnika na radnim mestima i, evo, vidimo da fabrike koje su dobile milionske subvencije iz budžeta ne poštuju propisane mere zdravstvene zaštite… To su sve stvari o kojima je na toj sednici trebalo da govore oni koji su ušli u Skupštinu.

Mi smo odlučili da na sednicu ne uđemo i mislim da je to dobra odluka zato što je sednica zakazana na način koji zameram i, evo, svojoj stranci, kad je sve već bilo odlučeno i desilo se, a mi smo samo imali da verifikujemo.

*Šta biste kao poslanica i potpredsednica DS, da odlučujete u ime opozicije, uradili i ponudili građanima Srbije?

Uspostavila bih potpuno novu vrstu odgovornosti, ne samo opozicije nego političara uopšte prema građanima.

Ako vidimo da nešto što dve i po godine zagovaramo ne daje rezultate, treba da bude odgovornosti koja se neće meriti samo time koliko je građana glasalo na izborima za nas; to liči na Vučića, koji kaže “ja imam podršku dva miliona ljudi, i šta hoćete…”. Nemate vi podršku da radite šta god vam padne napamet. Mi moramo ponuditi građanima osećaj i, još više, realnost da postoji neko ko se bori za njih.

Mislim da građani ove naše političke borbe vide samo kao isključivo tuču za funkcije, a njima je ko god da je na vlasti sve gore. To je najvažnija stvar koju moramo da promenimo, da mantru “svi su isti” pokažemo netačnom. Jer stvarno nije tačna. A to možemo da promenimo samo kroz jasne politike i politička opredeljenja, kroz nepravljenje kompromisa i, konačno, shvatanje da je naš jedini posao da radimo za građane.

*Proći će i Glavni odbor i izbori, teška recesija se očekuje na jesen, ne samo kod nas, a proći će vreme obećanja. Šta treba raditi da se preduprede veliki socijalni problemi, to jedna socijaldemokratska stranka mora predložiti.

Naša ekonomija je već decenijama oslonjena na ekonomiju dugih većih i razvijenijih zemalja, mnoga radna mesta u našoj zemlji zavise od investicija, od toga kako će se ponašati fabrike koje često uz velika ulaganja naše države otvaraju slabo plaćena radna mesta. Ekonomisti su mi skrenuli pažnju da, vrlo verovatno, mnogi građani koji su se zbog pandemije vratili u Srbiju neće imati svoja radna mesta u zemljama u kojima su radili jer će na njih doći državljani tih zemalja koji su ostali bez posla… Plašim se da nam preti tragičan scenario i mi kao socijaldemokratska stranka treba da srednjoj i radničkoj klasi, onima s kojima najviše komuniciramo, ponudimo rešenja i programe kojima će lakše proći kroz ono što sledi. Koliko vidimo, država ih neće zaštititi. Na tom poslu tesno moramo da radimo sa sindikatima, koji često zaboravljaju šta im je svrha, kao što i mi često zaboravljamo. U Demokratskoj stranci imamo mnogo dokazanih, stručnih ljudi koji mogu dati odgovore.

Da živimo u normalnom društvu, ono što će se dešavati u septembru bilo bi plod dogovora svih društvenih i političkih činilaca, ali ova vlast nije pokazivala spremnost da se dogovori i neće se to promeniti. Mi imamo nedemokratski režim koji ne komunicira ni sa kim van sebe i zbog toga je na nama veća odgovornost da kao stranka ponudimo rešenja da se iz toga izađe.

*Dakle, ako se vratimo na DS, da se ne cepate i da se ujedinite?

Tačno!

Štrajkovi glađu, uz podsmeh i uvrede

*Nisam primetila da se Demokratska stranka opredelila prema štrajku glađu Boška Obradovića, čije su Dveri, kao i DS, deo Saveza za Srbiju. Štrajk glađu jeste politički čin, ali i samoubilački.

Ni ja nisam primetila da se stranka izjasnila. Predsednik DS-a jeste, on je podržao Boška Obradovića u tome. Mi kao kolege Boška Obradovića u Narodnoj skupštini, ali i kao poslanici DS-a, bili smo iznenađeni onim što je uradio u danima pre stupanja u štrajk glađu; najpre je upao na sednicu za koju smo imali dogovor da ne ulazimo kao SzS, ali videli smo ga na ekranu. Posle smo shvatili da je, kao i onaj ulaz u RTS, to bila njegova samostalna akcija, kao i nekoliko drugi ulazaka u Skupštinu, recimo na sednicu o Crnoj Gori. Sutradan smo videli protest Dveri za koji nismo znali i ne bismo u njemu učestvovali; skupštinsko obezbeđenje kaže da nije nimalo naivno sve što se dešavalo s poslanikom Marijanom Rističevićem i pripadnicima Dveri.

Izuzetno je opasno kada počnemo fizički da odmeravamo snage umesto politički, to nisu demokratska sredstva i, bez obzira na to šta o Rističeviću mislim, a mislim sve najgore, pretući narodnog poslanika na ulasku u Skupštinu nije nešto u čemu DS treba da učestvuje i da podrži. Nakon toga Obradović je stupio u štrajk glađu sa, za mene, nejasnim zahtevima jer samo dva mogu da se ispune ili ne ispune; da ide na RTS 60 minuta i da izbori budu odloženi.

Mnogi ljudi u istoriji umrli su štrajkujući glađu, da li je 60 munuta na RTS-u vredno toga, ne znam, ali mogu da kažem da takav čin ne podržavam iako ga je predsednik naše stranke podržao.

*Šta nam tih 60 minuta govore o Srbiji?

Mislim da više govore o opoziciji nego o Srbiji. Govore nam da opozicija nema jasan plan šta treba da radi da bi ne samo pobedila Vučića nego i vratila sebi kredibilitet među građanima, koji očigledno nema. Mi to vidimo i iz broja ljudi koji se skuplja ispred Skupštine gde Boško Obradović štrajkuje s kolegom Kostićem.

Tu je bila i predstava članova SNS, koja je bila uvreda za sve poštene ljude u istoriji čovečanstva koji su stupili u štrajk glađu, ismevanje svih tih plemenitih ciljeva zbog kojih su preduzimali tako drastične mere. Sledeće je samospaljivanje, samoubistvo, a vi kao poslanik vlasti sedite na stolici ispred institucije u kojoj držite vlast osam godina i pričate kako institucije treba da rade svoj posao! To je histerija u koju nas vlast uvlači i koja mora da prestane.

*Imamo apsolutnu dominaciju vlasti, s jedne strane, a sa druge to ismevanje zdravom razumu. Pa kako onda ne postoji kritična masa u opoziciji, načinu delovanja, ciljevima?

Ne znam, ne učestvujem u određivanju ciljeva, prioriteta i delovanja opozicije, nama se to, kako sam rekla, servira, naknadno saopštava da potvrdimo. Koliko sam razumela, to u drugim strankama nije slučaj, proces je obrnut.

Bojkot bez objašnjenja

Godinu dana pre izbora proglasili smo bojkot i vidimo da se izborni uslovi nisu promenili.

Sada je kasno da se ta strategija menja i treba reći da niko od kolega ko je tražio sednicu GO nije za izlazak na izbore. Bilo bi neodgovorno prema građanima da smo vikali “bojkot, bojkot”, pa da sad izlazimo na izbore. Ali problem je što smo samo vikali “bojkot”, što ništa nismo uradili da ideja bojkota zaživi među građanima, da se u svakom selu i zaseoku čuje da postoji bojkot, objasni šta je bojkot i zašto se izbori bojkotuju. I što ništa nismo uradili da u Evropskoj uniji i međunarodnoj zajednici dobijemo podršku za takvu ideju i za odlaganje izbora, ako je to ideja koju sada čujemo. Priče o prelaznoj vladi neozbiljne su i nisam sigurna da je to zajednički stav. Zašto ništa nismo uradili da se uslovi za izlazak na izbore poboljšaju?

Očigledno da strategija nije baš bila uspešna i, što je najvažnije od svega, nismo ponudili tačan plan onoga što sledi dan nakon izbora. Bojkot je rizična strategija ponuđena građanima čiji ciljevi i rezultati moraju biti merljivi i pažljivo proučeni kako bismo znali da li je bojkot uspeo ili nije.

Šokirana sam prijavom

*Šta piše u krivičnoj prijavi protiv vas?

Nisam videla krivičnu prijavu i ne znam ko je u pravnom timu Demokratske stranke, ali šokirana sam krivičnom prijavom koju je Zoran Lutovac podneo protiv mene, Predraga Spasojevića i Dejana Babarogića. Saznala sam da me je Zoran Lutovac označio kao organizatorku nekakve kriminalne grupe i da me tereti za kriminalno organizovanje. Odbijam da verujem se neko na takav način obračunavao sa bilo kim iz svoje stranke. Ne znam koliko je krivičnih prijava rukovodstvo DS-a podnelo protiv vrha vlasti, režima SNS i ljudi koji nam osam godina uništavaju zemlju i živote.

Ili smo moje kolege i ja zbog toga što smo tražili sednicu Glavnog odbora stranke, prvu ove godine, najveći kriminalci?

*Pominju se falsifikovani potpisi za sednicu GO?

Optužbe za falsifikate zaista ne zaslužuju ozbiljan komentar. Sekretarijat stranke je telefonskim putem pozvao sve potpisnike i oni su potvrdili da su potpisali inicijativu. Saznala sam da su naknadno jedna ili dve osobe, pod različitim okolnostima, možda i pod pritiskom ili na nečiji nagovor, povukle svoj potpis ili se predomislile. To ne menja činjenicu da su i sekretarijat naše stranke i naša Statutarna komisija zaključili da čak i kada se ti potpisi oduzmu i odbace, zahtev i dalje ima podršku jedne trećine članova Glavnog odbora i da je u tom smislu validan i podnet u skladu sa Statutom.

Tekst je prenet iz Novog magazina.