Nikola Moravčević: Nikola Pašić nije bio velikosrbin
Razgovarala: Anđelka Cvijić. Izvor: Novi magazin
Nikola Pašić. Jedan od najpoznatijih srpskih političara o kome, evo već skoro celi vek, istoričari imaju različite stavove i dileme. Za većinu Srba on je jedan od najumnijih i najsposobnijih ovdašnjih političara; manjina je blago skeptična prema ovim superlativima. I istoričari su podeljeni: veliki broj njih smatra da Pašić bezuslovno zaslužuje sve hvale, dok manji misli da u odlukama nije bio uvek konsekventan. Ipak, ono što mu se ne može oduzeti, jeste činjenica da je bio političar u najtežim trenucima srpske istorije, i da su ga poštovali i neistomišljenici i srpski narod, a njegov su glas uvažavali i evropski političari.
Već je ovo dovoljan razlog da se danas, ako je ikako moguće, bar među istoričarima ostvari konsenzus oko Nikole Pašića i njegove uloge u srpskoj povesti. Do tada, ovaj političar ostaje i inspiracija, i veliki izazov. Opisati njegovo delo i život nije nimalo lako, ali tog se zadatka poduhvatio Nikola Moravčević, koji je nedavno, u izdanju beogradskog Arhipelaga, objavio knjigu Nikola Pašić. Istorijski roman o političaru i državniku. Moravčević, inače ekskluzivni autor Arhipelaga, naučnik je, univerzitetski profesor i pisac koji je objavio niz istorijskih knjiga među kojima su Albion, Albion; Poslednji despot; Zapisi o srpskom carstvu; Grof Sava Vladislavić; Marko Mrnjavčević: Nepriznati srpski kralj; Nesrećni kralj: Strana sužanjstva Stefana Dečanskog; Knez Lazar Hrebeljanović… Autor je i istorijskih studija Srpske vlastelinke, državnice i diplomatkinje krajem XIV i prvom polovinom XV veka i Aleksandar Karađorđević: Prilozi za biografiju.
Nikola Moravčević (Zagreb, 1935) završio je Akademiju za pozorišnu umetnost u Beogradu, da bi 1955. otišao u Ameriku, u kojoj je ostvario zavidnu naučnu karijeru ‒ bio je redovni profesor Univerziteta države Ilinois u Čikagu, gde je osnovao i Odsek slavistike. Član je američkih i međunarodnih profesionalnih udruženja, objavio je više do 200 književnih eseja i prikaza iz oblasti ruske, srpske i francuske književnosti, štampanih u desetak knjiga, i u poznatim američkim enciklopedijama i časopisima. Živi u Beogradu i Čikagu.
Podsećajući da će za tri godine biti stogodišnjica od smrti Nikole Pašića, Nikola Moravčević u intervjuu za Novi magazin iznosi detalje vezane za političku i diplomatsku karijeru Nikole Pašića kome, kako dodaje u knjizi, Srbi nisu baš hitali da se, ni za njegovog života a ni kasnije, dostojno oduže ‒ trebalo im je više do sedam decenija posle njegove smrti da mu usred Beograda, na bivšem Trgu Marksa i Engelsa, podignu davno zasluženi spomenik…
Pašić je, pre osnivanja Narodne radikalne stranke, svoju političku karijeru započeo kao socijalista. Kad se, i zašto, distancirao od socijalističkih ideala Svetozara Markovića?
Odgovoriću vam Pašićevim rečima, koje je on štampao u svom listu Staro Oslobođenje aprila 1876, gde jasno ističe da njegova stranka nije izdala socijalističke principe Svetozara Markovića. Evo šta on u tom članku kaže: „A što se tiče odnosa radikala u Kragujevcu prema evropskom socijalizmu, osnovna načela su im sasvim jednaka. Ima neke razlike samo u praktičnim zahtevima. Svaka socijalistička partija svoje praktične zahteve mora i treba da prilagodi svojim mesnim prilikama. Dakle, razlika je samo tolika, koliko je neophodna prema raznim uslovima u stupnju ekonomskog i političkog razvitka na kome se nalaze razni narodi, raznih zemalja.
A što je umesto naziva ‘socijalistička partija’ kod nas ušao u upotrebu naziv ‘radikalna partija’, to nije bilo po našoj volji, ni nameri, to je bilo gotovo slučajno. Tako su nas počeli nazivati naši protivnici, pa tako smo se ovde onda nazivali i mi. Upravo na naziv, na ime, mi nismo polagali ništa. Partije se cene po njihovom radu i pravcu, a ne po nazivima i imenima“.
Znači, ne radi se o političkom pragmatizmu?
U svetlu ovoga, nije ni potrebno da ga opravdavam bilo kakvim „neophodnim pragmatizmom“ onog ko se bavi politikom, niti da odgovaram „kada se i zašto Pašić distancirao od socijalističkih ideala Svetozara Markovića“ jer ovo što sam vam ovde izneo je veoma važan dokumenat u Pašićevoj političkoj zaostavštini iz dva razloga: prvi je da je to najraniji napisani opis programa još neformirane radikalske partije u Srbiji, koju će on voditi sve do svoje smrti pedeset godina kasnije, a drugi je da taj opis jasno pokazuje da se on i te godine nije ideološki ničim distancirao od socijalističkih ideala Svetozara Markovića.
Kakav je bio Pašićev kasniji odnos prema socijalistima?
Ovde, pre svega, treba uzeti u obzir ogromnu generacijsku razliku između njih. Pašić je još krajem 1878, kad mu je bilo pune 33 godine života, postao punopravni član srpske Narodne Skupštine, u kojoj je ostao sve do svoje smrti 10. decembra 1926, a Tucović je rođen 13. maja 1881. i stradao u Prvom svetskom ratu 20. novembra 1914. Triša Kaclerović je živeo duže (rođen je polovinom februara 1879, a umro krajem marta 1964), ali je do njegovog primetnog političkog uspona tek došlo po završetku tog rata. On je bio među osnivačima Socijaldemokratske stranke s Tucovićem, ali je bio njen jedini poslanik u srpskoj Skupštini tek 1908. A kao komunista je tek postao poznat posle osnivanja srpske Socijalističke radničke partije (komunista) 1919, kad je Pašić bio već pri kraju svog života jer je umro 1926. godine.
A prema Obrenovićima i Karađorđevićima?
Pošto se Pašić pojavio u politici u vreme vladavine kneza, a kasnije i kralja Milana Obrenovića, koji je bio oličenje samodržačkog despotizma, očigledno je da je taj odnos bio konfliktan za sve vreme Milanove vladavine u Srbiji, koja je Pašiću donela osudu na smrt i šest punih godina izgnanstva, koje je proveo u Bugarskoj i Rumuniji.
A o njegovom odnosu prema Karađorđevićima, najraniji podatak potiče iz njegovog sastanka u jesen 1883. s prognanim srpskim mitropolitom Mihajlom nastanjenim u Ruščuku. Iako dotle Pašić nije mnogo mario za njega jer pre svog izgnanstva Mihajlo nije bio mnogo naklonjen radikalnoj stranci, zajednička nesreća izgnanstva ih je brzo zbližila, te je Pašić na tom sastanku na mitropolitovo pitanje ko bi Milana po njegovom mišljenju mogao da zameni, bez ikakve zadrške odgovorio: „Što se mene i moje stranke tiče, mi ne bismo imali ništa protiv da to bude ili crnogorski knjaz Nikola ili njegov zet Petar Karađorđević“.
Nikola Pašić je, navodno, u jednom trenutku bio razočaran u Stojana Protića. Zbog čega?
Pašiću je u Radikalnoj stranci Protić dugo vremena bio najbliži saradnik. Ali kad je na prvom sastanku srpsko-hrvatsko-slovenačkih političara 15. decembra 1918. u Protićevom stanu na Terazijama posle mnogo kompromisa najzad sastavljena prva vlada Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (u kojoj je bilo šest Srbijanaca, pet Hrvata, tri Slovenca, jedan Musliman i dva Srbina sa austro-ugarske teritorije) i Pašić, kao njen predsednik, te večeri otišao na dvor da je regent Aleksandar prihvati, ovaj je tom prilikom odbio da to potpiše jer najverovatnije nije želeo da s Pašićem deli čast južnoslovenskog ujedinitelja, te mu je tada Baja podneo i svoju ostavku i ostavku svoga kabineta. Sledećeg podneva, u redakciji radikalskog lista Samouprava, Protić ga obaveštava da je tog jutra regent Aleksandar došao u njegov stan i rekao mu da „ako vi ne prihvatite predsedništvo nove vlade na sebe, meni jedino preostaje da odem kod oca i da abdiciram“.
Shvativši iz toga da njegov najverniji saradnik zaista želi da se odazove regentovoj molbi, Pašić mu državnički odgovara: „Pa, ovaj, Stojane, prihvati se tog posla kad on to toliko hoće. … Kao predsednik stranke ti naređujem da smesta sastaviš vladu jer država bez vlade ne može, a pogotovo ova, koju smo tek sad na jedvite jade stvorili“.
Tako veliku državničku žrtvu u celoj našoj istoriji nijedan političar nikad nije napravio i žalosno je da taj supremni beau geste ni dan danas izvesni Srbi i dalje ne cene.
Kraljevina SHS nastala je 1. decembra 1918. Kakav je bio Pašićev stav o jugoslovenstvu?
Pašić je imao veoma pozitivan stav o jugoslovenstvu, uz samo jedno ograničenje. On je svu svoju diplomatsku energiju i znanje potrošio na ideju da Srbija bude Pijemont Balkana, i jedino ga je iritiralo kad bi hrvatski i slovenački političari pokušavali da to počiste pod ćilim. A takve njegove reakcije, koje su bile opravdane kad se uzme u obzir kroz šta je sve Srbija prošla da bi se stvorila velika južnoslovenska država, zlonamerni hrvatsko-slovenački, pa i neki srpski političari su ponekad zloupotrebljavali da bi ga nepravedno optuživali da je velikosrbin.
Kako je Pašić video Srbiju u novoj jugoslovenskoj državi?
Pašić je video Srbiju u novoj jugoslovenskoj državi kao prvu među jednakima, što joj je i po brojnosti stanovništva sasvim pripadalo. Jedno vreme je čak i bio u savezu sa Stjepanom Radićem i njegovom Hrvatskom seljačkom strankom, sve dok se Radić sam nije odvojio od srpskih radikala.
Da li su Pašić i kralj Aleksandar, kako neki današnji istoričari ocenjuju, „naivno ušli u Jugoslaviju“? Da li je ona bila „njihova zabluda“?
Sa pitanjem da li su Pašić i kralj Aleksandar iz zablude prilično naivno ušli u Jugoslaviju ne mogu da se složim jer se u celoj svetskoj istoriji pokazalo da je veća država bolja nego manja. Pašić je u svojim mlađim danima aktivno podržavao ideju srpsko-bugarskog ujedinjenja, sve dok kralj Milan to nije pokvario mučkim napadom na Bugarsku polovinom 1880-ih godina. Pašić se nije protivio ni drugim planovima za stvaranje balkanske federacije, za koje velike evropske države nisu bile mnogo zainteresovane jer bi to bila pretnja i Italiji i Austrougarskoj.
Pašića nije krasila principijelnost: na Prekom sudu, po ivanjdanskom pokušaju atentata na bivšeg kralja Milana Obrenovića, denuncirao je svoje kolege radikale; sina izvlačio iz vojske kad god je mogao, dok su drugi išli u rat..?
Sa idejom da Pašića nije krasila principijelnost ne mogu da se složim. Na Prekom sudu, povodom ivandanjskog pokušaja atentata na Kralja Milana, on nije denuncirao svoje radikalske kolege nego se pokunjeno izvinjavao kralju za nedovoljno nadgledanje svoje političke stranke što se tiče radikalnih ekstremista. A što se tiče njegovog sina Rade (koga je dobio relativno kasno) priznajem da je on bio njegova najslabija tačka, iako je u mnogim situacijama uzalud pokušavao da ga dovede u red.
Niška deklaracija, koja sadrži ideju o ujedinjenju svih Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničku državu posle Prvog svetskog rata, obznanjena je 7. decembra 1914. Početkom proleća 1915. Pašić je saznao da je najveća kočnica jugoslovenskoj ideji bio odbojan stav vlade Velike Britanije. Kakav je bio stav Rusije?
Stav Rusije prema formiranju velike i jake južnoslovenske države u vreme Kerenskog u Rusiji je uglavnom bio pozitivan, ali su ruski unutrašnji problemi u toku Prvog svetskog rata već bili do te mere komplikovani da njihov glas među velikim evropskim silama Antante nije više bio tako uvažavan kao ranije.
Jesu li Pašićevo zalaganje i odluka o odstupanju preko Albanije bili baš poslednja alternativa? Civilno stanovništvo je ostavljeno bez odbrane, i prepolovljeno u Prvom svetskom ratu?
Odluka o odstupanju preko Albanije nije bila samo Pašićeva nego su to podržali i Generalštab i regent Aleksandar i svi članovi Pašićeve koncentracione vlade, u kojoj su bile predstavljene i druge političke stranke. To je zaista bila jedina moguća odluka osim kapitulacije, donesena na poslednjem preostalom parčetu srpske nacionalne teritorije na Kosovu. A ni kapitulacija ne bi pomogla prepolovljenom srpskom stanovništvu jer razoružana i internirana vojska ne bi ni na kakav način mogla da mu pomogne.
Ovoj se odluci odlučno protivio Živojin Mišić. Koja je bila Pašićeva uloga u slučaju Crna ruka, s obzirom da je, kako kažete, po dolasku vojske na Krf njegova vlada želela da sa sebe skine odgovornost za ogromne žrtve pri povlačenju iz zemlje?
Ni protivljenje generala Mišića nije dugo potrajalo jer su ga kolege armijski generali Stepa Stepanović i Pavle Jurišić Šturm, posle provere stanja u srpskim jedinicama, za jedan dan ubedili da im nema druge. Pašićeva uloga u skidanju odgovornosti za ogromne vojne i narodne žrtve pri povlačenju iz zemlje nije bila velika jer je sukob između regenta Aleksandra i Crne ruke bio u centru pažnje i na Krfu, i pošto je formiran Solunski front.
Povlačenje preko Albanije pomogao je Esad paša Toptani. Kako su saveznici gledali na Pašićev trud oko trajnog vezivanja Albanije za Srbiju?
Što se tiče Pašićevih napora u vezivanju Albanije za Srbiju preko Esad Paše Toptanija, od zapadnih saveznika se tome jedino uporno protivila Italija, kojoj su zapadne sile Antante u tajnom Londonskom ugovoru 1915. ponudile da joj se priključi cela istočna obala Jadrana, i svi italijanski političari su se toga kasnije držali kao pijani plota. A Rusija je Oktobarskom revolucijom 1917. izgubila sav svoj pređašnji uticaj u tom taboru.
Gde je u takvoj politici bila Crna Gora?
Po tom pitanju Nikola Pašić i regent Aleksandar potpuno su slagali u podršci ideji da Crna Gora mora da bude prvi korak Srbije u ujedinjenju Južnih Slovena u jednu veliku državu. A u tome da je Crna Gora prirodni deo srpskog naroda im je pomagalo sramno bekstvo Kralja Nikole u Italiju (sa celim državnim budžetom u prtljagu), i spremnost njegovog sina na Cetinju da potpiše kapitulaciju Austrougarskoj.
Da li je Pašić bio kontrovezan? Po čemu ga stavljate u red Garibaldija i Meterniha?
Po čemu stavljam Pašića po njegovim diplomatskim uspesima u red Garibaldija i Meterniha? Pa po tome što je on posle Rastka Nemanjića u našoj istoriji bio naš najuspešniji državnik. To što pominjete da se on i dan danas kod nas smatra kontroverznom ličnošću nije dokaz savremene srpske mudrosti nego dokaz da uglavnom zbog neuspelog dvadesetovekovnog eksperimenta sa socijalizmom i raspada jugoslovenske federacije, mi ostajemo politički nedozreli da shvatimo da je istorija već u bezbroj uspešnih primera dokazala da je veća država i u ratu i u miru bolja nego manja.
Može li se i Pašićeva unutrašnja politika porediti sa delom drugih velikana istorije?
Na vaše pitanje moj jednostavan odgovor je da on ni u čemu ne zaostaje za njima. Ne zaboravite da je Garibaldiju posle Pijemonta Mancini rekao: „E sad, pošto smo stvorili Italiju, moramo da počnemo da stvaramo Italijane“. Raspad Pašićeve Jugoslavije nije rezultat njegove političke kratkovidosti nego kardinalne političke nezrelosti svih njenih konstitutivnih naroda.
Je li vam poznato šta Nikoli Pašiću danas zameraju? I kako vi na to gledate?
Da li mi je poznato šta Nikoli Pašiću danas zameraju i kako ja na to gledam? Jedino mogu da vam kažem da će to najverovatnije biti tema neke moje sledeće knjige, ako doživim da je napišem.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.